Prvi put održan književni maraton u okviru Noći knjige: dvanaest pisaca pet sati predstavljalo nove naslove

Prvi dan manifestacije Noć knjige u petak 13. decembra obeležio je književni maraton u knjižari Delfi SKC u trajanju od pet sati, a tokom kojeg je čak 12 pisaca predstavilo svoje novo delo!



Kao na pravoj trci, nakon svakih petnaest minuta oglašavalo se zvonce koje je označavalo da je vreme da pisac pređe u publiku kako bi potpisivao knjige mnogobrojnim čitaocima koji su strpljivo čekali u redu, a da ga sledeći zameni na bini.

Svoje knjige predstavili su brojni Lagunini autori. Počeli smo s knjigama za mlade čitaoce i one koji se tako osećaju, te su svoje nove naslove predstavili Uroš Petrović, Ana Grigorjev, Ljiljana Šarac i Slavimir Stojanović.

Uroš Petrović i Ana Grigorjev predstavili su „Bajku o Ledemonu“ i „Srećne porodice 2“.

„Do sada je ilustracija bila moj vid izražavanja, a kada sam napisala ’Srećne porodice’ to je otvorilo potpuno nova vrata. Kroz ovu knjigu sam predstavila scene iz moje porodice, ali mislim da se u njima mogu mnogi prepoznati“, kazala je Ana.

Jedan od najomiljenijih dečjih pisaca Uroš Petrović pričao je o tome zašto se okrenuo pisanju bajki i šta je ono što mališani mogu pronaći među koricama njegove nove knjige.

„Ajnštajn je rekao da ako želiš da ti deca budu pametnija – čitaj im bajke, a ako želiš da budu još pametnija, čitaj im još bajki. Poslušao sam ga i tako su izašli moji prvi serijali. Mislim da će čitaoci uz Anine ilustracije lako uploviti u čaroliju mojih bajki“, kazao je Petrović kojeg je čekalo mnoštvo klinaca da im potpiše knjigu.

Na redu je bila Ljiljana Šarac i njena druga knjiga za mlade „Nije mi ovo trebalo“, koja je zaokružila jednu deceniju njenog rada.

„Da bi nastala ova knjiga bilo je potrebno da odgovorim na zahtev svojih učenika da pišem nešto za njih. Moj prvi roman za mlade ’Anđeo s jednim krilom’ bio je za devojčice i nosio je setan senzibilitet, porodičnu dramu koja je dirnula u dušu, a ovaj sada je za dečake i šaljiv je. Mislim da smo u stalnoj potrebi da edukujemo, šaljemo ozbiljne poruke, pa malo i da popujemo, zaboravili da deca mnogo vole da se smeju i da kroz humor uče. Želela sam da ih razonodim, ali i prenesem poruke o krivici i posledicima, i to ne samo njima, već i sebi i svojim kolegama nastavnicima. Jer i mi učimo od njih svakodnevno“, ispričala je Šarac.

Nova knjiga „Singi Lumba i Kamena Kraljica“ Slavimira Stojanovića Futra izašla je specijalno za Noć knjige, a autor je otkrio da su avanture Singi Lumbe nastale iz priča za laku noć koje je on pričao ćerki Nađi.

„Pisanje ove knjige je veliki odušak, ali sam i emotivno vezan za nju. Dok sam stvarao Singi Lumbu, probudio se pisac, ali i dete u meni. Ideja je da se ukrste talenti i da se otvori samopouzdanje kod dece, da veruju da su sposobni da sami kreativno nešto stvore van uobičajenih okvira. Takođe, da razumeju da zajedništvo i briga o drugome donosi njima najlepše“, objasnio je Futro.

Nakon književnosti za decu i mlade, bio je red na istorijske romane, pa su svoje knjige redom predstavljali Kosta Nikolić, Radivoj Radić, Zoran Petrović i specijalni gost Lagune Majk Dauni.

„Harizma cara Dušana“ Koste Nikolića čitaocima približava slavne dane naše istorije, a pisac je ovom prilikom kazao da je ideja bila da podrži kolege istoričare i njihov rad, nasuprot popularnom romantičarskom prikazu srednjeg veka koji često nema uporište u realnosti.

„Ova knjiga pokazuje kako ja kao istoričar savremenog doba gledam unazad i vidim prošlo vreme, pronalazeći šta ih spaja, kako se sećamo perioda koji često nazivamo slavna prošlost, u kojem nalazimo utočište… To je bio moj eksperiment koji je rezultirao ovo knjigom za širu publiku“, kazao je Nikolić.

Radivoj Radić vratio nas je u „Vizantijski svet“, ali iz ugla svakodnevnih aktivnosti ljudi koji su živeli u to doba:

„Vizantija je postojala oko 1100 godina, i to je specifična civilizacija koja je bila vodeća do 11. veka. To jeste istorija velikih ljudi, bitaka, religija, administracija, ali iza tog sveta kriju se obični ljudi, ćuteća većina, ljudi o kojima nema arhiva i puno podataka. Poslednjih decenija nauka se okrenula tim ljudima kojima se posvećuje i moja knjiga. Među njima su seljani, stanovnici gradova, monasi, crkveni oci...“

Zoran Petrović predstavio je novu knjigu „Rizničar tajni“. Iako su ga čitaoci dosad upoznali kao pisca fantastike, Petrović donosi izuzetan istorijski triler smešten u doba španske inkvizicije.

„Došao sam do jednog interesantnog, ali tragičnog događaja iz 1609. godine – progon veštica, kada je ubijeno stotine ljudi širom Španije. Iz celog tog haosa izdigao se jedan neverovatan lik, gospodin Alonso de Salazar, i on mi je bio uzor da krenem da istražujem o svemu tome. Nikada u istoriji inkvizicije nije toliko ljudi bilo pogubljeno za nedelju dana. Veličanstveno kod gospodina Salazara je to što je on dobio posle nadimak veštičji advokat jer je desetine spasao. Njegov pristup je doprineo tome da se neki ljudi i kasnije oslobode lomače i mučenja. Čak su njegove principe usvojili širom Zapadne Evrope i bio je vrlo poštovan. Suviše se malo zna o tom čoveku i mislio sam da zaslužuje mnogo više. Tako je nastao moj roman koji se odnosi i na kriminalističko i devijantno ponašanje ljudi u različitim aspektima života, kao i na krimogene elemente koji su postojali od davnina“, ispričao je Petrović.

Veliko interesovanje vladalo je za Laguninog gosta, englesko-irskog pisca, režisera i aktivistu Majka Daunija, koji je ovom prilikom govorio o romanu „Istarsko zlato“, koji je prvi od tri dela koliko će ih u budućnosti biti, a bavi se istorijom ovog grada.

„Prvi put sam Beograd posetio 1979. Bio sam mladi irski student, osećao sam se kao da sam došao kući. Tako je bilo i sa drugim delovima Jugoslavije. Pogotovo Istrom koja je postala veliki deo mog života. U Beogradu sam bio poslednji put na premijeri filma ’Parada’ Srđana Dragojevića i tada smo homoseksualnost stavili na veliko platno“, kazao je na početku Dauni.

Ljubavna priča s Istrom počela je davnih dana, kada je tamo kupio kuću koja je vrlo brzo postala njegov dom:

„Rekao bih da sam na ovaj ili onaj način život proveo pričajući priče da li kroz pozorište, film ili knjigu. Producent sam više od sto filmova i na to sam posebno ponosan. Mislim da smo mi inženjeri duše. Bez namere da zvučim pretenciozno, ali sve što sam radio za života mislim da je na kraju dovelo do ovog romana. U ovim godinama, ako već imate želju da postanete pisac, morate da imate veliku ambiciju, želju i snažnu ideju. Zato u ’Istarskom zlatu’ imate tri različita vremena, tri price: gladijatore, partizane, policiju, sve povezane tartufima, istarskim zlatom. Ovo je prvi deo trilogije ’Tri boje Istre’. Drugi koji stiže sledeće godine je ’Istarsko crno’, a treći ’Istarsko plavo’, najavio je Dauni.

Opisujući svoj poziv, kazao je da snimanje filma poput služenja vojske, mora se poštovati red, svi znaju šta je njihov zadatak, i postoji lanac komande:

„Pisanje knjige je kao da ste snajperista, vrlo usamljen i precizan posao. U ovom trenutku ipak uživam, ali je teško biti usamljen vuk. Zato i dalje snimam, uskoro će stići novi film sa Srđanom Dragojevićem, a radim i jedan u Kini“.

Nešto posle 19 sati na binu je stupio pisac Nenad Novak Stefanović, koji je nakon sedam godina čitaoce ponovo poveo na ljubavnu šetnju kroz našu prestonicu u delu „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda – knjiga druga“. Stefanović je rekao da ga i dalje inspirišu ulice i u njima zgrade koje iza svoje fasade kriju jedan čitav svet, našu istoriju, priče o porodicama koje su nekada činile ovaj grad.

„Imao sam privilegiju da me mnoge porodice puste u svoje kuće, da mi daju mnoštvo spisa i predmeta iz njihove prošlosti koje sam sačuvao. Nažalost, mnogi potomci nemaju želju za čuvanjem sećanja i uspomena njihovih predaka, te sam želeo da kroz ove knjige ipak otrgnem od zaborava čitavu našu istoriju. Mnogi moji sagovornici nisu više među živima, ali su njihove priče ipak ostale zabeležene. Mi, nažalost, nemamo kulturu čuvanja sećanja i nasleđa“, kazao je Stefanović.

Momčilo Petrović je predstavio roman „Da je duži bio dan“, koji je svojevrsni nastavak „Zanimljive istorije Srba“. To je, kako je objasnio, žanrovski krimić o kapetanu Ozne koji istražuje ubistva mladih partizanki.

„Razrešenje je na poslednjim stranama romana. Ono što povezuje ovu knjigu sa prethodnim koje sam pisao je rekonstrukcija posleratnih godina u Beogradu, rekonstrukcija svakodnevnog života. U javnosti je crno-bela slika o tom vremenu, s jedne strane imate rigidne komuniste, s druge strane poraženu klasu, zavisi koje su vam simpatije. Ne zna se mnogo o tome. Vladala je glad, a povlašćeni nosioci nove vlasti jeli su kavijar i pili viski… Imali ste kriminal podzemlja… Mnogo toga što nismo znali“, ispričao je Petrović.

Knjižara Delfi SKC bila je ispunjena do poslednjeg mesta kada je na red stigao Marko Vidojković, koji je ovom prilikom govorio o novoj knjizi „Povrede na radu“, sačinjenoj od kolumni koje je pisao za Buku, a koje su, kako je kazao, dovele do toga da mora da napusti zemlju.

„Ova knjiga predstavlja jednu pisanu minu i nadživljava ljude, vlast, internet. Srećan sam što je ona konačno stigla pred vas, ali ja već prekosutra idem tamo gde se osećam bezbedno. Ideja za knjigu je nastala kada sam naleteo na jednu kolumnu koju sam davno napisao. Bilo mi je žao da ne budu sačuvane na jednom mestu jer predstavljaju najoštriju i najkvalitetniju kritiku političkog i društvenog života. Ovo sada je prva moja zbirka političkih komentara“, kazao je Vidojković dodajući da je ponosan što se nalazi u Beogradu u ovom trenutku kada su divni mladi ljudi na ulicama i ulivaju nadu u promenu.

Mirjana Đurđević nas je svojom novom knjigom „Dve Mice i Novi Beograd“ vratila u takođe turbulentno vreme – 1968. godinu.

„Mici se sada priključila Mica od dvanaest godina i one se vraćaju pričom u prošlost. Karakterne osobine koje su krasile Micu u prvim romanima, kada je bila u najboljim godinama, sačuvala je do danas, samo se malo umorila i mirnija je, ali je blasava kao i uvek. Malu Micu sam uvela u roman da bih ispreturala po svojim sećanjima tog vremena koje i ja pamtim iako sam bila mala“, kazala je književnica.

Čast da zatvori prvi književni maraton imao je Đorđe Bajić i njegova knjiga „Jedno đubre manje – konačna verzija“.

„Godine 2015. objavio sam roman ’Jedno đubre manje’, prvi u kojem je inspektor Liman bio glavni junak. U međuvremenu su izašli ’Smrt u ružičastom’ i ’Umri, ljubavi!“, ali kao prednastavci. Iako je napisan prvi, hronološki je ’Jedno đubre manje’ treća priča u nizu. U konačnoj verziji sam produžio erotske scene, skratio sam delove koji su usporavali radnju… Ovo jeste jedna tragedija porodice, ima mraka, ali s druge strane moji trileri nisu teški, mučni, trudim se da ponudim delo koje će i zabaviti. Ne želim da sve bude tako crno’, kazao je Bajić i dodao:


„Rodio sam u dobro vreme za pisanje trilera, živimo u svetu koje je takvo kakvo je. Ne možemo ignorisati svet oko nas, živimo u buretu baruta i u tom kontekstu sve što me okružuje utiče na ono što pišem. Ipak, trudim da ne bude kopiranje realnosti, već autentična priča koja će zainteresovati čitaoce. Mene inspiriše onaj trenutak kada se pređe mera, kada se zađe u tamnu stranu, postavljam pitanje šta se onda dešava sa ljudskom psihom. Svi moji romani, kada se stvari razgrnu, u suštini su priča o međuljudskim odnosima, izneverenim očekivanjima, o izdaji i zgaženim ljubavima…“, zaključio je Bajić.