Prikaz romana „Zimski vojnik“, autora Danijela Mejsona

Danijel Mejson je u svom romanu „Zimski vojnik“ čak i scene neizrecive agonije uspeo da predstavi na specifično lep način. Upravo se u tome ogleda njegov raskošan talenat. Kao pisac, Mejson zna kako da zabeleži lepotu trenutka; kao lekar, zna koliko stvari mogu da pođu po zlu.

A za Lucija, mladog studenta medicine, junaka ovog istorijskog romana, čija se radnja odvija za vreme Prvog svetskog rata, gotovo sve je pošlo po zlu. Potomak bogate porodice iz Beča, Lucije je pravo razočaranje za ambicioznu majku i patriotski nastrojenog oca, jer je odabrao tako beznačajno zanimanje – medicinu. Kada se rasplamsaju sukobi, roditelji osećaju olakšanje, jer njihov sin konačno ima šansu da se istakne i proslavi u bitkama. „Proslave je bilo teško ignorisati“, piše Mejson. „Čitav grad smrdi na bačeno cveće.“ Lucijev otac slaže olovne vojnike po površini antičke karte sveta, i oblači oklopno odelo. Njegovi roditelji ne znaju – ili ne žele da priznaju – koliko se njihov svet promenio.

Mejson vrlo verno prikazuje sva dramatična previranja i apsurdni optimizam tog vremena. Konji se takmiče sa vozovima; aristokrate koje satima poziraju za portrete dok Madam Kiri pravi rentgenske snimke. Lucije će se na bojnom polju suočiti sa stvarima kakve nije mogao ni da zamisli i na koje ga prekinute studije medicine ni izbliza nisu pripremile. Većina  predavanja na studijama podrazumevala je učenje teorije. Mejson navodi da je do trenutka kada je krenuo na front, „Lucije pregledao četiri živa pacijenta, ne računajući starca kojeg je oslobodio voska iz ušiju“. Standardizovan vojno-medicinski priručnik koji je dobio sadržao je uputstva o tome kako da izgradi poljski toalet, umiri plikove kitovim uljem i pruži „savet vojnicima kojima nedostaju supruge“. Ali to nisu problemi sa kojima se Lucije suočava.

Kao što je pokazao i u svojim ranijim romanima „Štimer klavira“ i „The Far Country“, Mejson je neuobičajeno talentovan za opisivanje nepoznatih predela. Naporan put koji Lucije prelazi kako bi stigao do terenske bolnice sakrivene duboko u šumi podseća na nešto što Braća Grim nisu smela da unesu u neku od svojih bajki. Kada ovaj dvadesetdvogodišnji student medicine, sa slomljenim zglobom, konačno stigne u rekviriranu crkvu, pronalazi glavnu sestru i postavlja joj pitanje: „Mogu li da razgovaram sa nadležnim lekarom“ – i saznaje da je to on.

Ono što se događa na ovom zaboravljenom mestu je toliko fascinantno da nećete moći da ostavite knjigu, kao što Lucije nije mogao da ode. Glavna sestra koja mu je otvorila vrata crkve, zapravo je jedina sestra.  Sestra Margareta već mesecima sama neguje bolesne i umiruće. Ona je praktična žena, čeličnih živaca i bezgranične saosećajnosti – sama je naučila kako da se izbori sa brigama i sumnjama koje je sputavaju, i kako da ukloni udove koje je zahvatila gangrena. Vojnici koji je uznemiravaju ne dobijaju morfijum dok ne poprave svoje ponašanje. U njenoj veri se susreću i antička duhovnost i moderna nauka. Iako sa olakšanjem prihvata Lucijev dolazak, ne okleva da ga posavetuje, i da ga, čak i ako joj se suprotstavlja, ispravlja. Ona je, verovatno, Mejsonov najupečatljiviji lik – sve holivudske glumice će se utrkivati da tumače lik Margarete u neizbežnoj ekranizaciji ovog romana.

Ali uprkos Margaretinim neumornim naporima, uslovi u toj crkvi mnogo više podsećaju na tamnicu, nego na bolnicu. Pacijenti – živi i mrtvi – stižu kao gomile mesa u kamionima, na konjima, pa čak i na građevinskim kolicima. Njihove rane, nanete starinskim i modernim oružjima, prevazilaze sve što je svet video do tog trenutka. Amputacija je najčešći postupak lečenja, a vaške sveprisutna pošast. Opisi crva i truljenja izgledaju kao slika pakla koju nećete moći da zaboravite.

Mejson, profesor psihijatrije na Stanford univerzitetu, posebno je zainteresovan za duševne rane, a roman „Zimski vojnik“ nudi mučnu istoriju lečenja „nove bolesti, nastale zbog rata“, a koja nam je danas poznata pod nazivom posttraumatski sindrom (PTSD – post-traumatic stress disorder). Na početku romana, pratimo Lucija i jednog od njegovih profesora kako vrše neurološke eksperimente na psima, pokušavajući da otkriju boju koja bi mogla da osvetli puteve u mozgu uz pomoć rendgenskih zraka. Jedino što uspevaju, jeste da ubiju nekoliko pasa, ali „san da mogu da vide misaoni proces druge osobe“ ne umire.

Mesecima kasnije, daleko od svoje bečke laboratorije, Lucije se suočava sa naizgled nepovređenim vojnicima koji ispoljavaju svakakve neobične fizičke i emocionalne simptome, „tremor, paralizu, tikove, trzanje, teturanje pri hodanju, bizarne deformacije ruku“. Lekara, kojem je naređeno da „zakrpi i šalje dalje“ – da za što kraće vreme osposobi ove vojnike i vrati ih na front – ovi, mentalno razoreni ljudi, stavljaju pred ozbiljnu dilemu. On veruje da sigurno postoji, „nešto ispod kože, nešto neuhvatljivo što treba otkriti“, ali on nema ni iskustvo, ni opremu, ni lek koji bi primenio osim sopstvenog saosećanja.

I upravo je Lucijevo saosećanje ono što autor spretno koristi kao okosnicu ovog izuzetno dirljivog zapleta. Jedan od istraumiranih vojnika koji stiže u bolnicu navodi mladog doktora da pomisli da bi mogao da bude na pragu velikog otkrića, kako da zaista pomogne čoveku koji bi inače bio izgubljen. (Lečenje koje u Beču čeka ove vojnike, koji ni na šta ne reaguju, mnogo više liči na mučenje – guranje metalne lopte u grlo kako bi se izazvala vokalizacija.) Ali, terenska bolnica nije mesto za sveobuhvatno lečenje, kao što Margareta zna – a Lucije mora da nauči.

Lucijeva greška je donekle neprikladno ispoljavanje empatije, jedna beznačajna epizoda u analima o grozotama Prvog svetskog rata, ali u Mejsonovom pripovedanju, životne sudbine određuju upravo takve odluke. Roman „Zimski vojnik“ nas uvlači u smrtonosne vrtloge istorije koji su početkom XX veka odneli mnoge živote. Iskupljenje koje priča na kraju nudi je istovremeno malo verovatno i divno, bolno ograničeno, ali sa zahvalnošću prihvaćeno u svetu kojim vlada haos.

Autor: Ron Čarls
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Maja Horvat