Prikaz romana „Sva siročad Bruklina“: Briljantan roman i neobičan detektiv

Detektiv sa Turetovim sindromom je narator pravog-pravcatog kriminalističkog romana. Deluje kao štos, zar ne? Samo nam je falio još jedan, drugačiji i neobičan, u beskonačnom nizu detektiva: detektiva u invalidskim kolicima, homoseksualnih poručnica, istražitelja koji su ovisni o heroinu ili su kritičari restorana, osobenjaka... Ali Lajonel Esrog, lajavi, brbljivi narator novog romana Džonatana Litema „Sva siročad Bruklina“, koji uz sve to ima i tikove, nije nikakava novina u noar krimićima. Možda to što je iskoristio Turetov sindrom stvarno jeste štos, ali taj štos ima dubinu i dušu. Jer Litem postiže da ukorak prati ritam ozbiljne fikcije, dok pod njegovim perom kompulzivni poremećaji koji su posledica Turetovog sindroma postaju neka vrsta kaleidoskopske metafore, koja na kraju (i pomalo paradoksalno) odražava fundamentalni etos samog žanra misterije: potrebu da se uspostavi red i ispravnost u svetu koji je privremeno izbačen iz koloseka.

U svetu koji je opisan u romanu „Sva siročad Bruklina“ prividan red je narušilo ubistvo sitnog kriminalca po imenu Frenk Mina. Lajonel je bio Frenkov potrčko, jedan od četvorice autsajdera iz lokalnog sirotišta koje je Frenk zaposlio u svojoj sumnjivoj i improvizovanoj detektivskoj agenciji. Prozvavši sebe „Minini ljudi“, njih četvorica su postali vazali Frenkovog otrcanog feudalnog poseda, i kao članovi svake feudalne hijerarhije, svako je pronašao poziciju za sebe: Toni je implicitni Frenkov zamenik, plemić nižeg staleža u odnosu na gospodara Frenka; Deni je zagonetni, atipični vitez, distanciran i upitne lojalnosti; Gilbert je prizemni, ne tako inteligentan kmet; a Lajonel, koji je dobio nadimak Cirkus zbog stalnih verbalnih i fizičkih tikova, budala, dvorska luda, čije budalaštine ostali tolerišu jer su se silom prilika navikli.

Nakon što je Frenk ubijen, ova zajednica gubi svog gospodara, a u pokušaju da se pronađe ubica dugo potiskivane tenzije prave razdor među Mininim ljudima. (Pomislite samo na Jugoslaviju nakon Tita, ili na Boveri Bojse bez Lea Gorsija kako pokušavaju da održe prividan red.) Kao Frenkov zamenik, Toni pokušava da kontroliše istragu, ali Lajonel ima svoje razloge za razrešavanje Frenkovog ubistva (neki su u vezi sa Turetovim sindromom): „Moje reči tada nervozno čupkaju vlakna, u potrazi za osloncem, slabom tačkom...“ U izvesnom smislu, ovaj opis zdravstvenog stanja može da se primeni na detektivski posao, jer oba proizilaze iz patološke potrebe da se doživi iskustvo, da se shvate obrasci koji iza toga stoje, da se grupišu „patke na jezeru, majmuni na drvetu, ptice na žici...“

Potom sledi prilično standardna noar potraga: dugačak, zapetljan put ka otkriću prepun uobičajenih ostataka raskrinkanih zavera, sa sveprisutnim leševima, ubicama i glomaznim, groznim ljudima sa glomaznim, groznim oružjem. Međutim, kao i u prethodnim romanima, Litem koristi pokretačke sile ovog žanra kako bi nas odveo na teritoriju koja je njemu svojstvena. Tako ni ne čudi to što Turetov sindrom koristi kao izgovor za žestoku verbalnu paljbu. (Moja omiljena Esrogova rečenica je: „On je samo veliki miš, tatice, velik kô kuća, u kućici od pruća, pluća, korak, kozak, sokak, apokalipsa.“) Ono što je još neočekivanije jeste količina topline i empatije s kojom je oslikao Lajonelov lik. U romanu pomalo škripe poneki likovi koji deluju poput onih iz crtanih filmova i jedna scena pri kraju romana koja koketira sa tugaljivom sentimentalnošću – ali što se tiče emocija koje ovaj roman izaziva, sve znatno bolje funkcioniše u odnosu na prosečan postmodernistički književni hit. Pošto autor nikada ne dozvoljava da metaforičke i jezičke dimenzije bolesti njegovog naratora zasene njegovu izuzetno dopadljivu ljudskost, zaista nam je stalo do Lajonela i njegove potrage za ubicom njegovog mentora.

Sve u svemu, misterija koja se nalazi u srcu romana ispada iznenađujuće skromna. Čitaoci koji traže veliku metafizičku zaveru u stilu Dona DeLila ili Tomasa Pinčona mogli bi da budu razočarani. Međutim, Litem je previše maštovit i inovativan pisac da bi iznedrio još jednu u nizu knjiga prepunih paranoje, samo sa Turetovim sindromom kao ključnim tropom. Umesto toga, on nam je pružio nešto što ne podseća ni na šta drugo, dok istovremeno deluje tradicionalnije: detektivsku priču koja prevazilazi svoje petparačke korene, ali ne usvajanjem pretenzija visoke umetnosti, već tako što u žanr unosi originalnost i idiosinkratično saosećanje – kombinaciju koju retko koji pisac može da zarobi na papiru.

Autor: Gari Krist
Izvor: salon.com
Prevod: Kristijan Vekonj