Prikaz romana „Bekos“: Zlo iz prve ruke

Kako prikazati zlo iz prve ruke u književnosti? Ne samo opisivati posledice zla, već stvoriti likove sa kojima se čitalac barem donekle može identifikovati, tek delimično naslućujući koliko su životno posrnuli.

Enes Halilović u najnovijem romanu „Bekos“ to uspešno izvodi. Deleći roman na tri dela, tri monologa, gradi priču o Lemezu, kriminalcu i plaćenom ubici. Prvi deo je ispričan iz perspektive psihijatra Pilorete iz Nordhauzena, poreklom iz kraja iz koga Lemez potiče, Pešteri, i već u prvoj rečenici kolegu Martina pita šta je naumio da radi tamo, čime nagoveštava da nešto nije u tom kraju. Potom se u nizu scena iz kada je Piloreta posetio Pešter da sahrani oca, i nizu lokalnih priča ili legendi, govori o tom kraju. Te legende nisu nepoznate čitaocima, pošto se nalaze i u drugim delima književnosti u nekom obliku. Ono što Enesove verzije razlikuje je to što ih je stavio u kontekst neke naše verzije Divljeg zapada, gde je zakon popustljiv, gotovo neobavezan. Samim tim i razrešenja tih priča su zanimljivija i dublja.

Od likova koji se spominju u tom prvom delu ističu se „glumac“ Lemez, Amel (virdžina), šumar (voajer) i, na posletku, vlasnik pekare Rim. Oni provode donekle običan život, Amel trči i sprema se za maraton, što sugeriše njegovu, odnosno njenu želju da pobegne, kako su pobegle sve sestre, samo je ona ostala. Lemez uvek igra šah crnim figurama, dok sa druge strane deluje kao veseo i simpatičan lik. A pekar svakako ima neku tajnu iza tog što je radnju nazvao Rim. Mada se ne dešava ništa posebno, misterija iza svakog od likova je postavljena a nešto kobno leži u vazduhu. Tek će se na kraju romana shvatiti da on dok igra šah crnim figurama čeka naredbu od pekara da mu ubije ženu, jednoga dana koji nikad ne dođe. Niz je ovde izuzetnih legendi koje bi i same za sebe bile vredna dela. Kao priča o devojci koju zavede mladić i kaže da će njegovi doći da je zaprose. Prosci dođu i odvedu mladu, ali mladoženja kod koga je odvedu je sasvim neki drugi, malouman čovek. Takve su priče koje Enes priča u ovom prvom poglavlju. Traže nešto više suspenzije neverice, ali istovremeno nagrađuju na način koji to čine dobre legende.

Drugi deo govori sam Lemez. To je priča o njegovom životu, pokušajima da krene pristojnim putem, da ne radi u rudniku, već u zatvoru, pa čak se okuša i kao statista u porno-filmovima. Ipak, korak po korak, sve ga vodi u kriminal. Ovde Enes koristi čitaočeva očekivanja iz trilera, tako da ma koliko užasne stvari Lemez radio, donekle one bivaju prihvaćene kroz vizuru žanra kojim se pisac ovde služi više da zavede čitaoca nego da napiše klasičan triler. Mnogi likovi sa kojima Lemez sarađuje, plaćene ubice i kriminalci, imenovani su nadimcima, odnosno šiframa koje takvi ljudi, kada zajedno obavljaju neke prljave poslove koriste da bi sakrili identitet. Kasnije, kada se saznaju parava imena, ili poznatiji nadimci tih ljudi, u njima prepoznajemo neke od najgorih ljudi iz naše skorije istorije. Koristeći ove nepoznate nadimke u početku, Enes je dopustio čitaocu da te osobe upozna bez unapred zadatog osuđivanja, kao ljude, pa da tek kroz njihove akcije postepeno shvati kakvi su oni osobe. Time je uspeo da istorijske ličnosti koje su aposlutno žigosane u javnosti donekle prestavi i kao ljudska bića. U suprotnom bi oni odmah bili karikature. U ovom delu pisac menja strategiju. Priče nisu toliko neverovatne i bajkovite, nisu toliko same za sebe uzbudljiva književna dela, ali njihova istinitost im daje na snazi. One su gotovo dokument jednog vremena.

Treći deo govori doktor Martin. U ovom najkraćem delu dolazi do razrešenja Lemezove sudbine. Reč je o jednoj njegovoj reakciji na priču koju je Martin ispričao, na koju on reaguje na krajnji način. Ovde se postavlja nekoliko pitanja. Sve priče su snimci. Prvi Piloreta šalje Martinu, druga dva su snimljena Martinovim diktafonom a poslata Piloreti. Najduži, Lemezov monolog se u poslednjem, Martinovom, stavlja pod znak pitanja, kao da je možda izmišljotina. I, zaista, šta ako Lemez laže? Šta ako taj čovek koji nije postigao ništa u životu, izmišlja priču o sebi gde učestvuje u nekim najgorim događajima, da bi sebi dao na važnosti? I nije li onda njegov čin na kraju, posle Martinove priče, neka vrsta dokaza da je on bio sve to što je o sebi pričao. Takođe, postavlja se pitanje nije li zlo u Lemezu, pod uslovom da govori istinu, ili potreba za prizanjem ako je ne govori, potekla od njegove inpotencije, pošto se često spominje kako ni devojku nije imao.

Još jedna grupa žena ima značajnu ulogu u ovom romanu. To su tetke. Svi negativni likovi su vezani za tetke. Neko ko nalazi zaklon u tetkinoj ljubavi, očigledno da je na nalazi tamo gde pre svega treba, kod roditelja. Na jednom mestu pisac kaže da kada nemamo kapke dosta su i trepavice.

I u ovom romanu, kao i u prethodnom, Enes neguje poseban jezik. Kratke, efikasne rečenice koje potiču iz svakodnevnog govora. Ovde je to opravdano time što su u pitanju snimci. U prethodnom romanu junak je bio mucavac pa je samo napismeno mogao da ispriča svoju priču. Očigledna je Enesova želja da sačuva ne samo autentične priče već i jezik na kome su ispričane. Otuda je on sledbenik Andrića i Selimovića, mada na sasvim samosvojan način. Ima ti dosta uticaja i muslimanske proze, bogate bajkovitim pričama, domišljatim ljudima, koje zahvataju veliki vremenski period. Takođe, u romanu nema proizvoljnosti. Možda je poneka priča previše fantastična, ali građa je dobro istražena i prati istoriju. Na ovaj način Enes se ponovo pokazuje kao jedan od naših najvažnijih savremenih epičara.

Napokon, naslov knjige je uzet iz Herodota gde su, da bi otkrili koji je najstariji jezik, dali decu pastiru da ih odgaja, ali da pred njima ne progovara ni reči. Nakon dve godine jedno od njih je reklo reč „bekos“ što na frigijskom znači hleb. Tako se zaključilo da je frigijski stariji od egipatskog. Ipak, celu ovu legendu pisac (odnosno njegov pripovedač Martin) sagledava samo iz perspektive da čovek mora progovoriti. Onako kako je Lemez progovorio. Vešto je ovde Enes izbegao bajku o caru Trajanu, i kao potku uzeo drugačiju priču, omogućujući zapravo postojanje romana kakav jeste, u tri glasa, sa tri (nepouzdana) pripovedača čime se mogućnosti značenja svake od priča umnožavaju.

Autor: Nikola Živanović
Izvor: kazaljka.net