Knjiga „
Svet u depresiji od 1929. do 1939.“
Čarlsa Kindlbergera (1910–2003), profesora ekonomije na Masačusetskom institutu tehnologije, opšte je smatrana do danas najboljim stručnim delom o velikoj finansijskoj krizi tridesetih godina prošlog stoleća, a o kojoj je Džon K. Galbrajt, autor ekonomskog klasika „Veliki pad 1929.“ izjavio da je „prava lekcija – bez sumnje je reč o najboljoj studiji odlučujuće decenije, iz ekonomske tačke gledišta, ovog veka“. Čak je manje bitno o kom se tačno stoleću radi, budući da je interplanetarna repriza velike depresije, koja je počela 2008. godine, donela novo čitanje Kindlbergerovog štiva i njegova brojna obnovljena izdanja širom sveta.
Kako je počev od naslovnog termina jasno, autor koristi ne samo ekonomsku nego i psihološku – čak psihoterapeutsku – frazeologiju, u koju se ne uklapaju samo pojmovi depresije, nego i euforije, panike, iracionalnosti, manije, nespokoja, šoka i dr. I nije to jedina oblast – usko gledano – izvan ekonomije koju autor organski tretira, inače ne bi u uvodu dela pisao da je istorija potrebnija ekonomiji nego ona istoriji. Možda je i ovakva univerzalizacija jedan od ključeva izrazite i protokom vremena potvrđene trajnosti knjige. Uostalom, autor ni najveću dotadašnju depresiju nije posmatrao kao zaseban fenomen, već ga je uvrstio u tipičnu anatomiju ovakvih raspada finansijskih sistema, a u vremenskom kontekstu od najmanje dva veka. Na taj način je plastičnije evidentirao kako, epizodu po epizodu, momenti ekonomskog rasta usled kreditnog zaduživanja dovode do
euforije, koja se, kroz različite – ponekad i sasvim slučajne – fenomene pretvaraju u sve manju likvidnost, a zatim u kolaps. Zvuči poznato? Pa na sličan način je došlo i do svetske ekonomske krize 2008. godine. Uostalom, dok se Kindlberger pita šta je prouzrokovalo svetsku depresiju iz 1929. godine, zbog čega je bila toliko širokog, dubokog i dugoročnog dejstva, da li je uzrokovana „životnim“ ili monetarnim faktorima, jesu li politike koje su da bi je sprečile lansirale vlade bile posledica neznanja, ograničenih horizonata ili lukavstva itd, kao da se (retorski) pita o ovoj, dvadesetprvovekovnoj.
Autor se ne zadržava na upitima već daje i – krajnje ubedljive – odgovore. Kroz nesporno precizne podatke i grafikone koji pomažu i laiku da bolje shvati kako dolazi do šablona svetskih finansijskih depresija, pobijajući teorije drugih značajnih ekonomista, Kindlberger dolazi do opšteg stručnog zaključka da svetska tržišta – jer onomad nije bilo reči o globalizaciji – ne mogu da kontrolišu sama sebe jer su nestabilna, informativno asimetrična i sa nesavršenom konkurencijom. Ova teza implicira da je u nekoj meri kapitalizmu ipak neophodan regulativni državni intervencionizam, što ima veze i sa konkretnim stručnim objašnjenjem velike depresije, iznetim u završnom, četrnaestom poglavlju knjige: Velika Britanija krajem dvadesetih godina više nije bila u stanju da i dalje bude garant jednog sve uneravnoteženijeg ekonomskog sistema, dočim Sjedinjene Države – koje je trebalo da je naslede, što će se efektnije postići tek kasnije – nisu preuzele potrebnu odgovornost. Drugim rečima, upražnjeno mesto hegemonije koja upravlja okolnostima bilo je vodeći uzročnik velike depresije. I s te strane ovo delo opominje, ali više primenjeno na ono što nas, nažalost ili na sreću, po svemu sudeći čeka u bliskoj budućnosti, dok Kina čeka da preuzme svetski primat koji bi joj dobrim delom bio omogućen upravo modelom državnog uplitanja u kapitalizam.
Autor: Domagoj Petrović