Malovićeva prednost je u regionalnom obeležju njegovih tema: srpska se književnost uželela primorskih motiva u opisima, jeziku i ljudskim dušama. Zato se autor, u prirodnom nadovezivanju na Matavuljevo satirično-humorističko nasleđe, drži u osnovi realističkog pristupa stvarnosti kome, u skladu sa duhom vremena, dodaje groteskna i crnohumorna iščašenja. Ređajući jednu do druge, poput pruga na mornarskoj majici, priče koje se (naizgled) spontano pripovedaju i razumeju do onih sa više artističkih ambicija (i fantastičnih dogodovština), Malović „pravi“ sliku koja se zaista vidi tek izdaleka i na kojoj se boje potpuno slivaju. Iz toga proizilaze specifičnosti njegovog (grotesknog) realizma: pišući o crnom „mirotvornom brodu“ koji, poput aždaje iz bajke, guta decu i žene i širi nesnosan smrad, o čarobnom telefonu koji čita misli ili o demokratiji na čijem su vrhuncu porobljeni i robovi i gospodari, Malović ne pravi iskorak u (naučnofantastičnu) budućnost, već sarkastičnim „dosoljavanjem“ svakodnevice jednog potpuno propalog društva, otkriva njenu suštinu; poput Kafke, on fotografiše (apsurdnu) suštinu stvarnosti. Ostajući, kao i Matavulj, pri ljudima iz naroda, pri junacima koji nemaju socijalnih ili intelektualnih prednosti, on odstupa od dobroćudnosti svog prethodnika jer u našem, poslednjem vremenu dobro i zlo nisu razgraničeni, smešno je uvek i strašno, a ljubav prema čoveku teško je razdvojiti od sviftovske mržnje prema čovečanstvu.
Malović je odličan predstavnik generacije sedamdesetih: on je beskompromisno tendenciozan, razapet gigantskim temama jer više misli nego što stvara; pomiren sa svojom nemoći da bilo šta promeni, oplemeni ili poboljša, on se nadvikuje sa apokaliptičnom bukom; čist romantizam!
Autor: Vesna TrijićIzvor: Blic