Prikaz knjige „Papina kći“

Tri godine pred smrt, sa 87 godina u tom trenutku, italijanski komičar Dario Fo se prihvatio novog kreativnog izazova. Veteran, sa više od 60 godina provedenih kao glumac, slikar, režiser, scenski dizajner i pozorišni pisac (i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1997), poslednjih godina svog života priređivao je i predivna javna predavanja o umetnicima – Đotu, Leonardu, Rafaelu, Karavađu, Pikasu – i o arhitekturi, uključujući i romansku katedralu u Modeni. Ali do 2014, nikada nije napisao roman. To se promenilo sa „Papinom kći“. Nije potrebno posebno naglasiti da reč „roman“, za ovog divljeg pozorišnog čoveka, nije u potpunosti dovoljna da obuhvati njegovu posvećenost liku Lukrecije Bordžije. „Papina kći“ je i vizuelna knjiga, ilustrovana Foovim slikama bogatog kolorita, koje se u većini oslanjaju na renesansne originale. Do sada, roman se razvio i u pozorišni rukopis.

„Papina kći“, kako se to pokazuje, ima korene u ozbiljnom besu koji izaziva obezvređivanje ljudskog života kroz obezvređivanje ljudske umetnosti. Fo je svoj prvi roman opisao kao „grotesknu tragediju“: „Kada sam počeo da pišem, nije mi roman bio na umu. Ono što se rodilo bila je knjiga koja se kreće oko dijaloga. Likovi razgovaraju, reaguju jedni sa drugima, bore se međusobno. Ja nisam uradio ništa više od traganja za istinom.“

Predmet te potrage za istinom je Lukrecija Bordžija, Rimljanka, ćerka španskog kardinala Rodriga Bordžije, koji je vladao kao papa Aleksandar VI od 1492 do 1503. U vreme kada je njen otac izabran za papu, Lukrecija je imala 12 godina. Njena braća, Đovani i Čezare, bili su tinejdžeri, treći brat Đofredo je imao 11. Pape i kardinali su, u to vreme, postajali očevi u tom dobu. Julije II je takođe imao ćerku, a Pavle II je imao nekoliko dece. Celibat je očito označavao odricanje od braka, ali ne i od seksa. Kao kardinal, Rodrigo Bordžija je bio pametan, efikasan administrator vatikanskih finansija, Svete Stolice, ali je njegov izbor na vrhovnu poziciju uzburkao ljubomoru njegovih italijanskih kolega. Najopasniji među rivalima bio je kardinal Đulijano Dela Rovere, koji će ga naslediti kao Julije II 1503.i koji je dao sve od sebe da uprlja porodični ugled Bordžija.

Papa Aleksandar i Čezare Bordžija, i sami pijuni u Velikom Ratu između Španije i Francuske koji se vodio na tlu Italije, koristili su Lukreciju, tek stasalu za udaju, kao politički kapital. Do svoje 22. godine ona se tri puta udavala onako kako je to odgovaralo njihovim promenljivim planovima. Njen prvi brak, sa trinaest godina, sa Đovanijem Sforcom je bio poništen na osnovu ponižavajućih i lažnih optužbi zbog mladoženjine impotencije. On je bio taj koji je prvi optužio za incest Lukreciju i njenog oca i brata. Lukrecija je iskreno volela svog drugog supruga Alfonsa od Aragona, za koga se udala 1498. Ali kada je on ubijen 1500. godine, rimske glasine su za to optužile njenog brata Čezara. Ona se udaje 1502. za Alfonsa D’Estea, vojvodu od Ferara, kome će roditi desetoro dece, od kojih je samo petoro preživelo najraniji period, sve dok nije umrla od porodiljske groznice 1519. Fo je uspeo da prikaže vrlo istančano njihov promenljiv odnos.

Iako je možda bila pijun, Lukrecija Bordžija nije nikada bila pasivna. I njen otac i njen treći suprug su je imenovali za osobu koja će upravljati njihovim velikim imetkom u njihovom odsustvu, uvereni u njenu moć rasuđivanja i administrativne sposobnosti. Najveći broj prikaza njenih savremenika govori o papinoj kćeri sa velikim simaptijama opisujući je kao ljubaznu i uglađenih manira. Njena ohola i maliciozna svastika Izabela D’Este, poslala je 1502. svog upravitelja da joj prenese sve loše strane nove neveste, ali je umesto toga bila obasuta pričama o Lukrecijinom šarmu. Lukrecija je imala i dve strastvene romanse dok je bila u Ferari, sa venecijanskim pesnikom i učenjakom Pijetrom Bembom i sa mantovanskim vojnim zapovednikom Frančeskom Gonzagom. Ali je iznad svega bila poznata po svom blagotvornom prisustvu u gradu i po porodici koju je tu stvorila sa vojvodom Alfonsom. Njihov sin, Ipolito, koji je postao rimski kardinal, sagradio je prelepu Vilu D’Este kraj Tivolija. Roman „Papina kći“ nastoji da oživi ženu koja je bila lepa i iznutra i spolja, i koja se suočavala sa surovošću svoje porodice i svoga vremena uz blagost autoriteta, a ne slabost.

Lukrecijina pisma, naročito ona upućena njenom ljubavniku Pijetru Bembu, izrazito su diskretna. No Fo joj, kao dramatičar, dozvoljava da se opusti i da Izabeli D’Este kaže stvari koje ona možda nikada ne bi rekla, ali nam upravo to oživljava njen karakter:

„- Ukratko, i ti si mislila da dolazi nezajažljiva žderačica muževa.

Moram ti priznati da jesam.

Pa dobro, ako si danas došla da me vidiš, možda sam te navela da promeniš mišljenje…

Svakako!, nasmeje se Izabela.“

Ova razmena možda zvuči kolokvijalno, ali je dijalog prigodniji za govorno izvođenje nego za brzo čitanje. Ne iznenađuje što je sledeći korak kreativne putanje „Papine kći“ pozorišni rukopis.

Lukrecija Bordžija je dobila senzacionalističku, negativnu pažnju još od druge polovine 15. veka, koju su potpomogli rivali njenog oca za papsku krunu, ponajviše Julije II, i agresivni ekscesi njene starije braće. Na prvom mestu Čezare, brilijantan i surov i na drugom Đovani, razmaženi siledžija. U ovom svetlu ona je inspirisala komade (Viktor Igo), opere (Gaetano Doniceti) i u skorije vreme nekoliko televizijskih drama, Nila Džordana „Bordžije“ (2011-13) i Toma Fontanu „Bordžije (2011-2014). Upravo je Fontanina serija, koja se prikazivala i u Italiji, nagnala Foa da napiše „Papinu kći“. U televizijskom intervjuu, govoreći uz puno pažnje, on je primetio da je i pored privlačnosti glumaca i same produkcije „tu bilo izvesne količine grešaka, izmišljanja zarad razonode i zabave publike na jednom niskom nivou.“ Pridev koji je on upotrebio laido, zapravo upućuje na nešto još gore od niskog, on znači prljavo, gadno, opsceno. To je snažna reč koju koristi komičar bez inhibicija, ali on ima svoje razloge za to.

Izrazito se ugledajući na bogato kostimiran serijal pun seksa i intriga, „Tjudorovi“ (2007-2010), oba serijala o Bordžijama ne samo što prikazuju glasine već i izmišljaju nove, dodajući uz incest i silovanje. Fontana je kao opšte poznato izjavio za Holivud Reporter: „Ne treba propustiti dobro silovanje“, dok je snimao scenu koja se nikada nije odigrala, a u kojoj učestvuju Đovani Bordžija i Lukrecija.

Za Daria Foa ne postoji takva stvar kao što je dobro silovanje. Godine 1973. njegovu suprugu i dugogodišnju scensku partnerku, Franku Ramu, kidnapovala su u Milanu petorica neofašista koji su je mučili i silovali nekoliko sati pre nego što su je bacili nazad na ulicu. Kada je umrla 2013, ona i Fo su iza sebe imali više od šest decenija zajedničkog rada. Bili su upravo pred svojom 60. godišnjicom braka. „Papina kći“ je priča o Lukreciji Bordžiji, živoj, emotivnoj ženi, i jasan je omaž kako ozloglašenoj istorijskoj ličnosti, tako i Franki Rame, svoj njenoj lepoti i vatrenom ponosu.
 
Izvor: nytimes.com