Prikaz knjige „Oluja u šolji čaja“ autorke Helen Čerski

Studirao sam fiziku zato što se njom može objasniti sve što me interesuje. Omogućila mi je da posmatram svet oko sebe i sagledam mehanizme koji pokreću našu svakodnevicu. A ono što je najbolje od svega, omogućila mi je da u neke od njih sam proniknem. Iako se sada profesionalno bavim fizikom, za mnoge stvari koje sam sâm zapazio nije mi bila potrebna laboratorija, komplikovani kompjuterski softver ili eksperimenti za koje je potrebno mnogo novca. Otkrića koja su najviše zadovoljila moju znatiželju ticala su se nasumičnih stvari sa kojima sam se poigravao kada im uopšte nisam pristupao sa naučnog stanovišta. Upoznatost sa osnovima fizike pretvara svet u ogromno igralište.

Želim da vam skrenem pažnju na autorku Helen Čerski, koja želi da popularizuje fiziku. O tome sam već pisao na svom blogu. U tom periodu sam bio oduševljen serijom Colour: The Spectrum of Science (Boja: spektar nauke) koja je emitovana na BBC 4. Posle toga sam odgledao i Sound Waves: The Symphony of Physics (Zvučni talasi: simfonija fizike) i From Ice to Fire: The Incredible Science of Temperature (Od leda do vatre: neverovatna nauka o temperaturi).

Čerskijeva je fizičarka koju takođe zanima okeanografija. Ono što je ona doprinela popularizaciji nauke svojim TV serijalom jeste to što je glavne i opšte teme kojom se fizika bavi (svetlost, zvuk, temperatura) uparila sa pojavama iz svakodnevnog života, kao i sa najsvežijim naučnim istraživanjima – ponekad su u pitanju demonstracije u praksi, ponekad intervjui sa naučnicima, a ponekad autorka odlučno i posmatrački istražuje egzotične lokacije (što je izgleda danas nužno kako bi nauka dobila iole prostora na televiziji).

Takav pristup je prenela i u svoju prvu knjigu „Oluja u šolji čaja“, sa podnaslovom „Fizika u svakodnevnom životu“. Ono što Čerskijeva prenosi u svojoj knjizi su zanimljivi opažaji o trivijalnim svakodnevnim iskustvima koje povezuje sa osnovnim zakonima fizike, a potom širi priču u različitim i zanimljivim pravcima, usput naglašavajući šta sve to još funkcioniše po istim fizičkim principima.

Tako nas autorka od kokanja kokica vodi do gasnih zakona, preko kojih stiže do priče o raketama, parnim mašinama, slonovskim surlama, gorskim vetrovima i toga kako kitovi rone. Jednostavni eksperiment u kom se možete oprabati „zajedno sa svojom decom“, za koji će vam biti potrebni flaša limunade i šaka suvog grožđa, uvešće čitaoce u problematiku gravitacije i plutanja, koja će se raširiti u priču o potonuću Titanika, o slobodnim skokovima u vodu, o vagama, arhitektonskom rešenju Tauerbridža u Londonu, hodanju po konopcu i pokretnosti (ili njenom manjku) Tiranosaurusa Reksa. Ostala poglavlja se bave važnošću karakteristične dužine i vremenske skale u odnosu na fizičke fenomene, stvaranja talasa, promene faza, centrifugalne sile i elektromagnetizma. Poslednje poglavlje „Pronalaženje prave perspektive“ objedinjuje mnoge od ovih tema, istražujući njihovu važnost za ljudski rod, planetu Zemlju i nastanak civilizacije.

Čerskijeva odlično prenosi svoj entuzijazam i obogaćuje narativ ličnim anegdotama, koje otkrivaju (između ostalog) nesumnjivu opsednutost šoljicama za čaj i tost-hlebom. Sa većinom naučnih činjenica iz fizike sam već bio upoznat, ali način na koji autorka povezuje najrazličitije fenomene su u svakom trenutku bili zabavni. S vremena na vreme naletećete na neverovatnu činjenicu: autorka piše o tome kako je Titanik potonuo u vodi koja je bila samo 14 puta dublja od dužine samog broda (ja sam uvek zamišljao da je voda bila znatno dublja od toga); objašnjava nam zašto golubovi brzim pokretima pomeraju glavu napred-nazad kada hodaju (osim ako ne hodaju po pokretnoj traci); i zašto se peniji napravljeni nakon 1992. godine u Velikoj Britaniji lepe za magnet, dok se sa starijim novčićima to ne dešava (istog trena sam se uhvatio svog džepa kako bih pronašao siću da sam isprobam).

Poslednje poglavlje uspeva da nam dočara neke od onih grandioznih otkrića koje je pokojni Karl Sejgan tako lepo izneo, šokirajući čitaoce (pa makar i na sekund) potpuno novim pogledom na svet:

„Na nekim mestima voda je već milionima godina zaleđena. I sve to vreme molekuli vibriraju u svojim kristalnim rešetkama, ali ni u jednom trenutku nemaju dovoljno energije da se pretvore u tečnost. Za razliku od toga, molekuli koje izbacuju havajski vulkani prvi put će se ohladiti na temperaturu nižu od 600 stepeni od formiranja Zemlje pre 4,5 milijarde godina.“
 
Teorija koju Čerskijeva iznosi nakon nekoliko stranica jeste da se civilizacija može sažeti u dva izuma – sveću i knjigu (prenosiva energija i prenosiva informacija), odmah mi se urezala u mozak i verujem da će zauvek tu i ostati.

Dakle, ukoliko poput autorke Helen Čerski, uživate u tome da u svom umu skladištite alatke koje će vam pomoći da svakodnevni život posmatrate kao igralište (a ako ne uživate, šta dođavola onda ovde tražite?), ova knjiga će vam biti pravi užitak. Zaista veliki užitak.

Izvor: oikofuge.com
Prevod: Aleksandra Branković