Prvi ponedeljak u mesecu donosi ekskluzivno za čitaoce Laguninog sajta www.laguna.rs novu priču Gorana Petrovića iz ciklusa „Priče o Merama“.
Stoni fudbal se nalazio odmah iza ugla, stotinak metara niz Ulicu cara Dušana. Tu je, između tada novih stambenih zgrada, nekim čudom preostalo dvorište sa nekoliko kućica sirotinjskih porodica, a u njemu sto za kojim je uvek bilo igrača, dečurlije iz kraja. Ne sećam se imena vlasnika, ali pamtim da je bio punačak, stariji Rom. Nikada ga nisam video kako stoji, govorilo se da ima neku muku sa proširenim venama. Navodno je boljku „zaradio“ kao harmonikaš, od večeri do jutra svirajući po kafanama i svadbama. Težak je to instrument, sve teži kako noć odmiče, a najteži je kada goste obuzme piće, pa se osile, počnu od muzičara da izvoljevaju nemoguće...
I tako, pošto zbog slabosti u nogama nije više svirao, vlasnik stola je sada samo sedeo na klupi uza zid svoje kućice, u hladu držeći „kasu“ – dve obijene poklopljene šerpe, plavu sa žetonima i crvenu sa kovanicama kojima smo plaćali zabavu. Dabome, ovaj „posao“ nije bio prijavljen vlastima, pa nas je on stalno opominjao da ako neko dođe, „primera radi, narodna milicija“, treba da kažemo da smo svi mi njegovi prijatelji, da on ne naplaćuje korišćenje stonog fudbala, već ga u dvorištu drži samo radi druženja. Mada to i nije bilo daleko od istine, jer kada nismo imali novca, dopuštao nam je da igramo besplatno. Naglašavam, ne na veresiju, već besplatno. Umeo je da kaže da čoveka najviše „umara“ to ako pamti ko mu šta duguje...
A onda je „narodna milicija“ zaista došla. U množini. Bila su to čak dva pozornika i inspektor u civilu, kao da je reč o proneveri u Službi društvenog knjigovodstva, a ne o ilegalnom posedovanju jednog stonog fudbala. Verovatno su komšije prijavile slučaj, jer je u sirotinjskom dvorištu neprestano vladala nepodnošljiva larma, deca iz kraja su se okupljala, navijala, šipke sa nanizanim igračima su škripale, bakelitna loptica je lupkala, svaki čas se čula vika: „Dodaj! Dodaj! Gol! Pobeda! Pobeda!“
Međutim, bivši harmonikaš je izjavio da on na „zanimaciji“ ne zarađuje „ni cvonjka“. Plava i crvena šerpa bile su poklopljene. Patrola nije imala dokaze da je reč o prestupu, inspektor se obratio zatečenima „na licu mesta“, tada nas je u dvorištu bilo desetak. I svi smo mi manje ili više hrabro slagali vlast, nevešto recitujući da smo ovde „prisutni“ kao prijatelji. Jedan od pozornika je začkiljio, stisnuo usne, ljutito se okrenuo i, odlazeći, sa kapije doviknuo bivšem harmonikašu: „Mnogo nešto imaš prijatelja?! Doći ćemo ponovo!“
I izgleda da su došli. Mnogo godina kasnije zašao sam iza ugla, zaputio se Ulicom cara Dušana. Nekada nove stambene zgrade delovale su zapušteno. Ono sirotinjsko dvorište bilo je pusto. Nigde nije bilo stonog fudbala, bivšeg harmonikaša, pa ni dece iz kraja. Doduše, uza zid kućice se još uvek nalazila klupa. Ispod nje su mirovale dve obijene šerpe, plava i crvena. Ali, bez poklopaca. Nedavna kiša ih je napunila do oboda, do samog vrha.