Peščana hronika - Smrt u temeljima

Zelićev roman zasnovan je na literarnom osvetljavanju jednog istorijskog perioda (vreme neposredno posle Drugog svetskog rata), koje je skokovima u prošlost i budućnost dodatno obogaćeno fantastikom, odnosno elementima horor žanra.

U strukturi "Peščane hronike" nalazi se isprekidan hronotop, koji sadrži jedan prostor i tri vremenska sloja: dešavanja u logoru "Staro sajmište" u vreme Drugog svetskog rata, radna akcija na kraju četrdesetih godina dvadesetog veka i finale raspada Savezne Republike Jugoslavije – kraj devedesetih godina, sa naglaskom na NATO bombardovanju 1999. godine. Najviše prostora u knjizi pripada poslednjoj vremenskoj etapi, koja korespondira i uključuje prethodne dve, dok se vreme sedamdesetih godina spominje epizodno i sporadično, a ne kao četvrti vremenski sloj.

Priča o nastanku Novog Beograda opisana je iz perspektive pripovedača-saučesnika, koji je uklopljen u aktivizam mladih pionira na radnoj akciji. Ubrzo, već u "prologu" romana, pojavljuje se faktor zapleta radnje – neko ili nešto, koje vreba iz peska pod zemljom i odnosi živote vrednih akcijaša. Odgonetka ove zagonetke veštim pripovedanjem i dramatizacijom odlaže se sve do „epiloga“, odnosno poslednjih stranica knjige. Ključ prikazane tajne čitalac otkriva postepenim koracima, kroz pet delova romana, simbolički povezanih motivima peska, straha, smrti, ogledala i paranoje.

Glavni junak romana je Ilija Orlović, bivši član DB-a, koji se nakon iznenadnog i preranog završetka karijere okreće porodici, sinu Lakiju i sećanju na preminulu suprugu Tamaru. Ilija je "propušten kroz šake" komunističkog i socijalističkog režima, koji mu je kao zasluženu nagradu dodelio visok i rizičan stepen paranoje. Za razliku od čuvenog golootočanina Ilije Čvorovića, koji nesvesno, ali sistemski uništava vlastitu porodicu i sebe, Orlović će se izdići iz ideološkog pepela i sa svojom „novom porodicom“ krenuti u jednu bolju i zdraviju budućnost. Ilijin život "visi o koncu", što potvrđuje "neobuzdani roj" suicidnih misli, koje ga opsedaju u kontinuitetu i oštro isijavaju iz njegovih potresnih dijaloga sa ogledalom. Prezime glavnog junaka povezuje njegov karakter sa orlom, jer je obeležje njegovog kontakta sa okruženjem upravo velika i teško saglediva distanca, poput udaljenosti orla od zemlje.

Čitalac može steći utisak da su sva neobična i oprečna dešavanja na igralištu ispred Ilijine zgrade – isti prostor na kojem su posle Drugog svetskog rata poginuli mladi pioniri i na kojem su za vreme istog rata mučeni i streljani Srbi jevrejske i hrišćanske veroispovesti – direktan produkt razmišljanja poludelog bivšeg policajca, sve dok na red ne dođe primesa horora (niz krvavih scena). Iz peščanika na igralištu izlaze duhovi poginulih akcijaša, koji ulivaju strah svima, od stanara zgrade do političkog vrha. Niko nije mogao da reši ovaj "problem", ali Ilija je onaj izabrani, koji će dobiti tu bitku.

Ilija Orlović ima nasušnu potrebu za neprestanim opiranjem od svega što podseća na sistem i ideologiju koja ga je učinila paranoičnim i od njega napravila "zver". U njemu je uobličena osoba, koja se u svojoj karijeri prema životinjama ophodila ljudski, a prema ljudima životinjski. U pokušaju da se vrati zdravoj pameti glavnog junaka ometaju duhovi, koji za svoju sledeću žrtvu vrbuju njegovog sina Lakija. Ovakva situacija Iliju otrežnjuje i primorava na veliku borbu, u koju će uključiti sve novostečene prijatelje. Pre napada na njegovu porodicu, Orlović je bio u kući, ispred računara, skriven od izmišljenih neprijatelja, dok će sada izaći iz senke i suočiti se sa sobom i sa svetom. Ilijina lektira su istorijske knjige "razbacane svuda po kući", ali mu poznavanje zvanične (pobedničke) istorije neće mnogo pomoći u razotkrivanju misteriozne smrti sakrivene u temeljima velikog grada. Predmet koji će pokrenuti razmotavanje zamršenih pojava jeste prećutani i sakriveni rukopis, kao u velikom delu Umberta Eka. Dnevnik udarnika Đorđa Osmančića, koji predstavlja živog (svevremenog) svedoka i simboličku sintezu sadašnjosti i prošlosti, jeste svojevrsna knjiga-ključ za razrešenje zapleta "Peščane hronike".

Delo Pavla Zelića posredno ukazuje na realne i istinite istorijske činjenice, koje su u vezi sa zverstvima učinjenih od strane nemačkih generala Edgara Engea i Herberta Andorfera u Drugom svetskom ratu. Svedočanstvo o prećutanim zločinima može predstavljati metaliterarni element Zelićeve proze, koji ima recepcijsku ulogu, odnosno, svojevrsnu funkciju šifre i putokaza za čitanje. Diskurs fantastike dozvolio je autoru da "zverski predmet" pretvori u pesak, koji će otići u vetar i tako simbolički osloboditi masakrirane žrtve u masovnim grobnicama. Interesantna je činjenica da se ove godine pojavio film "Kad svane dan" Gorana Paskaljevića, koji osvetljava isti fenomen brzohodnog masovnog ubijanja, ali iz nešto drugačijeg ugla. Roman "Peščana hronika" blizak je formalnom i sadržinskom obrascu postmoderne srpske proze, koja je, prema tvrđenju Save Damjanova, lišena "čiste" fantastike, negovane u romantizmu i modernizmu, i usmerena na drugu poetički inspirativnu stranu fantastike – na njenu slobodu, alternativnost, subverzivnost i drugo. (Sava Damjanov, "Postmoderna srpska fantastika")

"Peščana hronika" je prvenstveno hronika, svedočanstvo o neprestanoj i uvek aktuelnoj potrebi različitih političkih ideologija, da nepodobne i po režim uznemirujuće činjenice guraju pod "veo nesećanja", ali, sa druge strane, i o obnovi razuma i porodičnih vrednosti, koje pobeđuju svaku nametnutu silu. 

Izvor: Letopis Matice srpske
Autor: Milan Gromović