Do objavljivanja svog debitantskog romana „Peščana hronika“, Pavle Zelić bio je poznat kao pisac knjige pripovedaka „Poslednja velika avantura“, i scenarista grafičke novele „Družina Dardaneli: Poljubac leptirice“.
Prolog „Peščane hronike“ smešten je u 1947. godinu. U njemu se kao atraktivni epizodni likovi pojavljuju danas već zaboravljeni političar Batrić Jovanović i Josip Broz Tito, dok se prvo poglavlje odigrava godinu dana docnije, u vreme izgradnje Novog Beograda. Pedeset godina kasnije, policajac i samohrani otac bolešljivog i osetljivog šestogodišnjeg Lazara Ilija Orlović, sa sinom bežeći od nagomilanih poslovnih problema, utočište nalazi u lavirintima novobeogradskih blokova. Odmah po preseljenju Orlovići se sreću sa zlokobnom misterijom starom pola veka.
Iz „Peščane hronike“ precizno se vidi da je Zelić sopstveni prozni stil izgradio pisanjem kratkih priča. Poglavlja su kratka i dinamična. Rađena su modelima filmskih scenarističkih to jest stripovskih literarnih predložaka, i podsećaju na tvorevine vodećih anglosaksonskih pisaca kriminalističke, fantastične, i horor proze u kojima se poglavlja/epizode, montiraju kao kratke sekvence koje se prekidaju na najuzbudljivijim dramaturškim čvorištima. Pisac vešto kreira atmosferu nespokoja i neizvesnosti poigravajući se sa čitalačkim očekivanjima i strahovima. Jezik ove proze takođe je filmski, pa u pojedinim segmentima podseća na čuvene replike iz partizanskih filmova. Verodostojnost sopstvene proze Zelić pored dijaloških matrica postiže i postupcima svih aktera, a osnovnu narativnu nit i pored pedantne i precizne istorijske rekonstrukcije, nije opteretio gomilom nepotrebnih podataka o bitkama, streljanim saradnicima poražene fašističke soldateske, ulicama i zgradama, što u ovom kada je dramski mimezis u pitanju daje veći kvalitet.
Autor je napisao klasičan horor roman. Bez obrzira na neosporan uticaj Stivena Kinga (romani „Salemovo“ i „To“) i Dena Simonsa (roman „Deca noći“), pisac je stvorio prozu koja poseduje autentičan autorski pečat. Zelićevo prozno štivo privući će ne samo poklonike horora i fantastike, već sve one koji vole da istražuju prošlost, i da u njoj pronalaze skrivene veze između onog što se zaista dogodilo, i onoga što je moglo da se dogodi.
Ovaj roman poput Vesne Trijić u dnevnom listu „Blic“ (tekst „Klackalica“ objavljen 1. juna 2013.), kičom mogu da proglase samo književni kritičari koji horor, fantastiku, i krimiće smatraju drugorazrednim štivom. A da li bi književnom kritikom trebalo da se bave, kako ih potpisnik ovih redova naziva evnusi u haremu, to jest suditelji koji se sami prvo nisu okušali, a potom i potvrdili kao stvaraoci, tema je za neki drugi tekst. U okviru referentnog sistema vrednosti kome romansijer rođenjem pripada (to je proza koju stvaraju Goran Skrobonja, Oto Oltvanji, Dejan Stojiljković, Darko Tuševljaković, Adrijan Sarajlija, Ivan Nešić, Jovan Ristić, Dejan Ognjanović, Ivana Milaković, Biljana Malešević, Mina Todorović, Branka Selaković...), Zeliću je uspelo da kreira uzbudljivu priču sa jasno profilisanim protagonistima, koji upečatljivo doživljavaju i proživljavaju sve lepo i ružno u decenijama koje su ostale za nama.
U godinama kada srpsku proznu književnu scenu, sa jedne strane određuje tabloidizam, a sa druge pseudonaučnost i tzv. elitizam koji se još guši u ispraznim i okoštalim post-modernističkim formama, „Peščana hronika“ u ovdašnjoj sredini predstavlja najbolji primer na koji način jednu kompleksnu istorijsku građu, kakva je nesumnjivo izgradnja Novog Beograda, pretočiti u uzbudljivu pripovest o ljudskim sudbinama. Od prve do poslednje stranice “Peščana hronika” ne ispušta se iz ruku. Kamo sreće kada bi se svi naši prozni pisci, kao što je to učinio Pavle Zelić, potrudili da budu što čitkiji.
Dušan Cicvara – Književne novine