Pavle Zelić: Gradimo na masovnim grobnicama

Prvi roman Pavla Zelića "Peščana hronika" (Izdavač: Laguna) našao se u širem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu. Reč je o veoma zanimljivom, provokativnom, ali i pitkom štivu. Sve počinje na radnoj akciji izgradnje Novog Beograda, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, pet pionira, ponesenih duhom udarništva, otkriva jedan potpuno nepoznati svet i stiču priliku da se u njemu dokažu.

Pored žestokog rada, naučiće kako da vezuju pertle, da čitaju i pišu, da se zaljube, a otkriće i zlokobnu pretnju iz bliske prošlosti koja vreba ispod peska i mulja močvare – budućeg novog grada. O ovom romanu, ali i stripu koji je velika Pavlova strast, pričamo u prijatnom ambijentu restorana "Pomodoro".

Otkud to da se u prvom romanu bavite prošlošću, Novim Beogradom, precima, crvenom buržoazijom, isplivavaju neki leševi, dečica...

- Počelo je sa delom porodične istorije, pričama moje nedavno preminule bake i, ispostavilo da te čuvene omladinske radne akcije, o kojima mi je ona pričala, nikada nisu ni na kakav ozbiljniji način obrađene u našoj književnosti. Novi Beograd, koji je, kako kaže moj rezenzent istoričar Predrag Marković, „snoviđenje niklo iz močvara i peska”, nosi specifičnu simboliku kao dokaz moći Partije i vlasti koji, zahvaljujući radu stotina hiljada omladinaca iz cele zemlje, uspevaju da podignu čitav jedan grad tamo gde to deluje nemoguće. Konačni zamajac romanu dao je podatak da su se za smeštaj i komandu prvih radnih akcija ove izgradnje, počev od 1948. godine, koristili paviljoni Starog sajmišta, koje je samo par godina ranije bio koncentracioni logor. Intrigiralo me je to nagomilavanje istorije, ta transformacija mesta genocida pre svega Jevreja, a zatim i Roma i Srba, u centralu poleta nove ideologije, i ideja da mi iznova, nekad čak i bukvalno, gradimo na masovnim grobnicama prošlosti, znajući to ili ne.

U romanu se pojavljuju i brojne istorijske ličnosti, Tito, nacistički komandanti... kako ste njima pristupili?

- I u mojoj prvoj knjizi, zbirci priča „Poslednja velika avantura” (Matica srpska, 2009), koristio sam se poznatim likovima iz prošlosti, poigravajući se sa percepcijom javnosti o njima. Ovoga puta sam bio obazriviji i uglavnom sam se bazirao na stvarnim situacijama, pa čak i konkretnim, izgovorenim replikama. Za Tita ili Batrića Jovanovića je to bilo relativno lako, ali je najveći izazov bila izgradnja likova Herberta Andorfera i Edgara Engea, koji su upravljali logorom na Sajmištu. I kao što je David Albahari uradio sa Gecom i Majerom, vozačima kamiona–dušegupke u istoimenom romanu, i ja sam druga dva zločinca, koje takođe nije stigla zaslužena kazna, iako je čak obojici suđeno, malo domislio, na način za koji sam, naknadno, od strane, recimo, jednog Ivana Ivanjija, uveren da je dostojan i da dodatno potcrtava zlo koje su činili.

Kod nas se, utisak je, nedovoljno o tim škakljivim temama piše. Zašto?

- U srpskoj književnosti imamo relativno mnogo istorijskih romana, a opet nam neke teme uporno izmiču. Mnogo je još kamenja koje nismo prevrnuli, neki ispod kriju blago, ali još češće trulež i grozotu. Sa druge strane, odgovornost pisca, koji će određene događaje, ličnosti, okolnosti približiti čitaocu kroz priču, ogromna je jer možda upravo ta knjiga bude onaj način na koji mi svi pamtimo i percipiramo nešto važno što se ovde odigralo. Znam da meni nikako nije bilo svejedno da se tako nečeg poduhvatim. Ipak, pišući prvi roman, zahvatio sam široko, od pomenutih ORA i stvarnog horora II svetskog rata, da bih to sve zaokružio pola veka kasnije, raspletom pred sumrak NATO bombardovanja. Naravno, to je tek pozadina glavnog zapleta, misterije koja u svom raspletu nosi i jaku društvenopolitičku poentu. Takođe, okolnosti u koje smeštam moje junake su i način da u ekstremnim situacijama, kada se oko nas sve lomi i menja, izvučem na videlo ono najgore ali i najbolje u ljudima.

Može li priča o toj bolnoj prošlosti da dopre do današnjih novih klinaca?

- Zašto da ne. Kombinacija fantastike i istorije jeste pitka i može biti zanimljiva i onima kojima se knjiga inače ne mili. Sad se setih da će im možda najfantastičnija stvar biti da su se svi ti nebrojeni omladinci i omladinke skupljali da toliko rade i grade, a sve za džabe. Nadam se i da većinom mlađa podela uloga u knjizi, od grupe pet najboljih prijatelja, pionira na radnim akcijama do mladog samohranog oca i njegovog sinčića koji se bore za opstanak u blokovima, mogu da budu zgodni za identifikaciju čitalaca. Takođe, za razliku od doba kada sam ja bio klinac, danas su sve dodatne informacije tu, na dva klika, i u tom smislu je „Peščana hronika” poziv na istraživanje. I u nekim mojim drugim projektima, kao što je strip album „Družina Dardaneli”, u kojem kao glavne aktere avanturističke priče koristim junake iz lektire: Hajduk Stanka, Savu Savanovića, Koštanu, grofa Vronskog, pokušavao sam da budem i edukator pa svakako ne bežim i od te uloge.

Planirate li i dalje da kopate po prošlosti na ovaj način?

- Iako sam se zdravo umorio rondajući za podacima kako bi sve što stavim u roman bilo višestruko proverena činjenica i kako bih na toj čvrstoj osnovi zidao svoju fantastičnu nadogradnju, sada mi nedostaje ta višegodišnja zanimacija. Osećaj kada pronađete neki malo poznati podatak, iznesete ga kao zakopano blago na svetlo pred ljude je izvanredan i verovatno se u novom romanu vraćam žanru istorijskog trilera. Štaviše, upravo za antologiju Gorana Skrobonje pišem priču iz „sveta” „Peščane hronike”, koja prati jednog od glavnih junaka, agenta službe bezbednosti koji istražuje slučajeve nalik onima u „Dosijeu X”, ali u '60-im godinama! Konačno, priznanje koje sam dobio od istoričara i ljudi upućenih u tematiku kojom sam se bavio, ali i pisaca na koje sam se ugledao kao što su Ivanji i Albahari, pruža mi takvu satisfakciju da želim to da ponovim.

Pisali ste scenario za strip "Družina Dardaneli". Kakva je naša strip scena?

- Na izložbi „Nastavlja se... tri generacije savremenog srpskog stripa”, koju sam organizovao prošle godine u Francuskom institutu, predstavio sam preko 200 naših autora, koji su u protekle tri i kusur decenije ostavili pečat u strip umetnosti, sa naglaskom na stranim tržištima, pre svega u Francuskoj. To je bez sumnje, najveća grupa domaćih stvaralaca u bilo kojoj umetnosti koji se predstavljaju i stvaraju van granica naše zemlje. Činjenica je ipak da su u pitanju mahom crtači, koji rade priče na teme zadate od stranih scenarista. Iskoristiti ih nekako ovde, možda upravo da olakšaju put ka ozbiljnijim stvarima pominjanim najmlađim konzumentima kulture morao bi da bude jedan od prioriteta kulturne strategije Srbije.

Podržati domaće strip autore

Ima li šanse da se kroz zajedničke projekte domaćih autora probijete napolju?

- Individualni uspesi već postoje, i upravo sada je trenutak, da ne kažem poslednji čas, da se taj potencijal institucionalno podrži u nekom međunarodnom nastupu srpskih strip umetnika kao što se to radi za književnost, film... Pored toga, integrisani smo u mnogo čemu i sa scenama drugih ex-YU republika... Potrebna je samo dobra ideja, recimo, trenutno se radi na antologiji kratkih stripova o I svetskom ratu, koji će potpisati francuski i srpski scenaristi i crtači, radeći zajedno na kratkim pričama o ovom velikom sukobu. Ovaj projekat je već uvršten u zvaničan program obeležavanja stogodišnjice od početka rata u Francuskoj, a valjalo bi da isti status dobije i u Srbiji.

Lična karta

Pavle Zelić (1979) po zanimanju je diplomirani farmaceut. Objavljivao je priče u „Politici", „Gradini", „Ulaznici" i drugim književnim i popularnim časopisima, kao i u antologijama u zemlji i regionu. Piše filmsku i književnu kritiku i eseje za štampane i onlajn časopise. Urednik je zbirke priča erotske fantastike "Ugriz strasti" (2007). Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju Prva knjiga, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča "Poslednja velika avantura". Piše i scenarija za stripove, a 2011. godine objavio je grafičku novelu "Družina Dardaneli", koju je ilustrovao Dragan Paunović.

Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Foto: Danas