Ozbiljnije je pisati za decu

Čini se da je književnost za decu i dalje izdavačka niša u koju, osim roditelja, bibliotekara i prosvetnih radnika, radije svraćaju istinski knjigoljupci. Razlog tome je zato što se u ovim knjigama vodi računa o priči i njenoj strukturi (one imaju radnju, kako bi se to nekad govorilo), u njima se otvaraju prostori za originalnije stilske postupke, a maštoviti obrasci kod savremenih autora često šire granice pripovednih oblika. Novija produkcija „Lagune“ upravo to pokazuje, ali istovremeno dokazuje i da je za čitanje potrebno i nešto više od pukog poznavanja slova i pravopisa.

Naslov koji se izdvaja i koji potvrđuje prethodni stav jeste roman „Sara i januar za dve devojčice“ Zorana Penevskog, čiji je prethodni deo „Sara i zaboravljeni trg“ doživeo peto izdanje i objavljen je u Makedoniji. U ovoj iznenađujućoj avanturi duha, devojčica Sara ide u sedmi razred, živi kod strica i voli da čita Milenine postove. Njih dve se ne poznaju, ali obe čitaju strip „Crno-beli vrt“, strip koji je sastavni deo romana i koji je, uz ilustracije u knjizi, nacrtao Dušan Pavlić. Junakinja tog stripa obilazi crno-bele životinje i od njih dobija različite odgovore, nekad neobične, nekad direktne i ozbiljne, na pitanje koje stoji na početku sazrevanja. Milena odlučuje da odabranim citatima iz stripa reši probleme koji je tište, a Sara prihvata izazov birajući svoje rečenice. Međutim, posle novogodišnje žurke za njih dve će januar dobiti potpuno novo značenje. Zajedno sa junakinjom „Crno-belog vrta“ doći će do kraja potrage za odgovorom na pitanje koje je muči: Zašto je ovaj svet baš ovakav? To je veoma dinamična, zabavna i originalna priča o odrastanju i o tome da li je baš sve onako kako izgleda i traganju za uzrokom onoga što nas čini ovakvima kakvi smo. Neko bi mogao da pomisli da to nisu pitanja za decu, ili da je „detinjasto“ razmišljati o tome da svet može da se promeni, ali insistirajući na mašti, igri i razobručenom promišljanju, roman upravo pokazuje da se tako dolazi do spoznavanja sveta i hrabrosti da se postavljaju pitanja i saznanja da je sreća u našim rukama. Dakle, nasuprot isključivo racionalnom, zdravorazumskom i utilitarnom pristupu, Penevski pokazuje kako se do ključnih saznanja može doći i maštom, igrom, onim lucidnim i ludičkim.

Na sličnom tragu, od „Laguninih“ izdanja pažnju je u poslednje vreme privukao novi glas u domaćoj književnosti za decu i mlade: Stefan Tićmi (igra rečima od prezimena Mitić) svojim nadahnutim, poetskim romanom „Ja sam Akiko“. To je lirska priča o devojčici koja ne voli granice, opojna kao stihovi Mike Antića, bajkovito mudra poput „Malog Princa“, i duhovita i topla kao tekstovi Igora Kolarova. Na nedavno završenom Međunarodnom festivalu „Trg od knjige“ u Herceg Novom, roman „Ja sam Akiko“ proglašen je za Dečju knjigu godine. Žiri je dobro primetio da „slično stablu baobaba, koje izgleda, bar za maštovit pogled, kao da krošnjom urasta u zemlju a korijenjem se obraća nebu, svijet male Akiko je ispunjen naglavce postavljenim načinima viđenja stvari, paradoksima, igrama riječi i realizovanim metaforama. Zato nije čudnovato što ovaj roman o djevojčici koja ne voli granice počinje tačkom, a završava se bez nje, otvorenom bjelinom. Mladi Stefan Mitić pokazao je veliki dar da stvara za djecu, a da se prilikom čitanja njegovog štiva svi čitaoci, bilo koje generacije, osjećaju tangiranim i uključenim.“ Mitić veoma dobro zna da je dobra knjiga za decu ona u kojoj mogu da uživaju sve generacije, a svima je ljubav od suštinske važnosti. Evo kako nju vidi Tićmijeva junakinja Akiko: „Ljubav je kao klima u tatinim kolima kada dođe zima: upali on grejanje, ali se kola zagreju tek ispred škole; kad izađem, tek tada u njima bude toplo. Ljubav je kao klima u tatinim kolima – treba da ugreje, da, ali kada ti je to zaista potrebno. Ljubav je beskrajna potraga za toplinom.“

Za malo iskusnije čitaoce (moglo bi se reći – tinejdžere), „Laguna“ je objavila zbirku pripovedaka „Katarke Beograda“ Gordane Maletić, koju je ilustrovao Kosta Milovanović. Od grnčara do putopisaca, od svirača do filmadžija, od biciklista do alasa, od šegrta do naučnika – u knjizi je dat pravi istorijski mozaik o životu poznatih i neznanih Beograđana, sagledan kroz njihove zanate i umeća. Bilo da je reč o odrastanju, o pravim ljubavima, o prvim životnim otkrićima ili o istorijskim crticama, u svakoj od priča iz knjige „Katarke Beograda“ vidimo preplet nečije veštine i znanja, i upoznajemo ljude koji sazrevaju u okrilju grada, a svojim sudbinama obogaćuju Beograd kojim plovimo kroz vreme. Katarke tih vremeplova prolaze Savom i Dunavom, opčinjavaju nas svojom snagom i prolaznošću, a njihovi vrhovi upućuju nas i ka onom čemu često stremimo – ka nebu. Ova zbirka je dobila Nagradu grada Niša za najbolju knjigu za decu i mlade u 2017. „Pripovedanje u zbirci usredsređeno je na istoriju privatnog života, izvan ili u senci dubokih istorijskih preloma, bilo da je reč o srednjovekovnoj trgovačkoj metropoli (po čijim se ulicama kreću Dubrovčani, firentinski lekari i vojnici sa helebardama i štitovima), raskošnom orijentalnom gradu, austrijskoj varošici, središtu kneževine ili kraljevine između dva svetska rata u kojoj se voze velosipedi i snimaju prvi filmovi. Pričama se pokazuje kako istoriju ne oblikuju samo vojskovođe, naučnici i vladari (iako su neke posvećene baš njima), već pre svega bezimeni majstori i zanatlije na čijem umeću počiva svet“, stoji u obrazloženju žirija.

Osim „Katarki Beograda“, „Laguna“ i drugim svojim izdanjima pokazuje da i dobro poznati pisci mogu da ponude aktuelne i vredne tekstove. Novi roman Gradimira Stojkovića „Peta devojčica, Marja“ je duhovita i topla priča o sazrevanju, čudnim rečima, ozbiljnim školskim problemima i onome što će postati mnogo više od lepih đačkih sećanja. Najpre dinamičan i jednostavan niz dogodovština dečaka koji ide u četvrti razred osnovne škole pretvoriće se na kraju vremenskim skokom u bolnu ali tako životnu sagu o ljubavi. Prepoznatljiv realistični stil, obojen smešnim epizodama i britkim dijalozima, dotiče i mnoga osetljiva pitanja kao što su vršnjačko nasilje, osobe sa invaliditetom ili socijalni problemi.

Stojković je takođe i pisac pogovora za roman „O ljubavi i drugim moronima“ Danijele Kostić. Iza ove duhovite parafraze Markesovog čuvenog dela, krije se savremena verzija tinejdžerke koja posmatra svet bez dlake na jeziku, koja je dete razvedenih roditelja i koja je nedavno dobila brata. „Posebnost autorke Danijele Kostić jeste jezik kojim piše, jezik kojim govori njena junakinja, ali i okolina u kojoj se odigrava radnja romana. To je jezik mladih, oštar, zabavan, duhovit. Evo i nekoliko briljantnih primera: loži babu da ti štrika najke – ono kad puštaš nekog da se tripuje da ga slušaš dok ti zvoca, a u stvari ga kuliraš; luda kao čopor mungosa (zašto baš mungosa? pa kud ćeš luđe nego da jedeš zmije?); kod mene je danas zasedanje ujedinjenih smarača“, navodi Gradimir Stojković.

Razmišljajući o knjigama za decu i mlade, treba imati na umu da knjige formiraju čitaoce. Ovo je naročito važno kada su u pitanju čitaoci koji još nemaju formiran estetski i etički sistem. Međutim, to je upravo razlog što se baš u periodu odrastanja mogu razne ideje i poetike predstaviti na neočekivan i estetizovan način. Otuda je izazov piscima za decu i mlade veći i ozbiljniji. „Treba da napišeš knjigu koja traži da bude napisana“, govorila je autorka Madlen Lengl. „A ako je knjiga odveć zahtevna za odrasle, napiši je za decu.“

Izvor: Vreme