Појавила се и једноставно рекла: Ја сам Акико! А баш тако почињу пријатељства која дуго, дуго трају. Она је јунакиња књиге која почиње тачком, а завршава се, као свака незаборавна прича, трима тачкама на последњој страници, јер наставља да траје у онима који су је прочитали. Она је далека рођака Алисе и Пипи Дуге Чарапе, сестра од стрица Зое из књига Ане Ђокић, унука Еме из романа Игора Коларова, а сигурно је да би се у њу заљубио Мали Принц да је у прилици да је сретне. Акико ће постати и другарица свих оних који су нежни, маштовити, који воле игру речима, уживају у њиховом звучању и истраживању њихових значења, који су деца без обзира која година рођења им писала у документима, који знају да границе постоје само да бисмо их померали.Топла, дирљива прича Стефана Митића чини то: на први поглед сасвим лако, у поигравању наративним поступцима и дословним и пренесеним значењима, необичним хумором, помера границе у очекивању и чине да оне скоро сасвим неприметно, једноставно ишчезну.

Kњига је написана неуобичајеним стилом.Може се рећи да ће деци бити несхватљива на прво читање.(Можда је неће разумети и сасвим одрасли који себе схватају преозбиљно).Ипак вреди је прочитати.

Prelepooo <3 <3 <3

Predivno! Premaštovito! Čita se u jednom dahu, sa mini pauzama oduševljenja na igre rečima ;)