Odiseja klasika: Robert Hodel o biografiji Dragoslava Mihajlovića

Iscrpan životopis našeg velikog pisca, akademika Dragoslava Mihailovića, koji mu se do kraja razotkrivao i otvarao tokom njihovih brojnih i dugih razgovora, ispisao je Robert Hodel, nemački slavista, komparatista i prevodilac.



Ovaj poznavalac i posvećeni tumač srpske književnosti, pre dve godine je u Nemačkoj objavio zbirku prevedenih pripovedaka Mihailovića čiji je naslov prevod naziva jedne od pripovedaka – „O tome kako je ostala fleka“. Sada je, u izdanju Lagun, svetlost dana ugledala i knjiga „Reči od mramora“, prva biografija našeg velikana iz pera inostranog autora, koju je priredila i stručno prevela dr Mina Đurić.

No, ne bilo kog autora, naprotiv. Hodel, profesor Instituta za slavistiku Univerziteta Hamburg, je Mihailovićev odani čitalac i tumač od mladićkih dana, a još od studija u Novom Sadu – i čest sagovornik znamenitog našeg pisca.

„Upoznao sam se sa njegovim delom još s kraja osamdesetih, zahvaljujući profesoru Vitomiru Vuletiću, a već 1993. objavljen je prvi moj intervju sa Mihailovićem“, navodi Hodel. „Od tada smo u kontaktu, viđali smo se, razgovarali, i tokom više od četvrt veka nakupilo se mnoštvo materijala u vezi sa njegovim stvaralaštvom, biografijom i delovanjem, koji je predstavljen u novoj knjizi, u kojoj se našlo i mnoštvo isečaka iz četrdeset sati snimljenih naših razgovora.“

Autor knjige, Mihailovićev životni put opisuje kao pravu odiseju – put dečačića iz Ćuprije, kroz sve tesnace, turbulencije i vrtloge dvadesetog veka, do istinskog, poštovanog, voljenog i čitanog književnog klasika.

Kada je reč o recepciji Mihailovićevog dela kod nemačke čitalačke publike, Hodel ističe da je Dragoslav sasvim specifičan pisac pre svega zbog širokog spektra dijalekata koje koristi, te posebne lirske proze koja se teško prevodi – zbog čega je ogromna razlika između recepcije u zemlji porekla i „napolju“.

Dok je „Tikve“, veli Hodel, dosta lako prevesti jer skoro svaki grad nudi svoj urbani žargon kao rešenje (zbog čega i jesu objavljene na nemačkom 1972, posle Titovog govora u Zrenjaninu), sam Robert se „služio“ i svojim švajcarskim poreklom i poznatim mu narečjem, prevodeći pripovetke pisane kosovsko-resavskim dijalektom.

„Nikada se ne bih usudio na ovaj poduhvat čiji su rezultat 'Reči od mramora', da nemam i u Srbiji sjajne prijatelje iz struke, koji su mi nesebično pomagali“, ističe Hodel, dok za samog Mihailovića kaže da je neobično lak za saradnju i do te mere opušten prema piscu sopstvenog životopisa, da nije čak tražio ni da vidi knjigu pre štampe.
Mnogo do sad malo poznatih detalja iz prebogatog svog života, Dragoslav je otkrio upravo svom nemačkom prijatelju i sagovorniku, opisujući trenutke koji su mu menjali život i posle golootočke golgote, kada se nalazio pred nimalo lakim izborima koji su mu određivali budućnost, a donekle odredili i njegov stav prema životu i društvu kom pripada. Hodel našeg velikana opisuje kao „običnog pisca, velikog, ali onog koji se ne uklapa ni u jedan kontekst, ne pripada sasvim niti jednoj od strana, već prosto piše o ljudima i o životu.“

Značajan je, ne samo za nas, Hodelov rad na prevodima proze i poezije Momčila Nastasijevića, čijim je stihovima takođe bio oduševljen kao student.

„Fascinirao me je taj spoj lokalnog i univerzalnog u njegovom delu, fuzija narodne književnosti i avangarde, kao što se Pikaso obraća afričkoj masci tako se i Nastasijević obraća svom tlu, ali to njegovo korenje je nešto dublje od nacionalnog“, opisuje profesor, koji se posvetio i prevođenju dela još jednog našeg velikana, Bore Stankovića, o kome priprema obimnu knjigu na nemačkom i o kome kaže:

„Stanković je ukorenjen u tlu, u zavičaju, ali takođe ne tek u nacionalnom, izuzetno je moderan pisac iako vezan za realističku tradiciju. Svakako, skoro da nema autora koji toliko duboko opisuje emocije, senzualnost, dert, žal za mlados... Sličan osećaj dubokog doživljaja npr. čežnje, doživeo sam samo čitajući ponešto od Andrića, poput 'Mare milosnic'" ili nekih pripovedaka Čehova. Bora pritom ume da bude i te kako oštar, prepun (auto)ironije kada treba.“

Robert Hodel sa mnogo ljubavi, čitalačke i naučenjačke, govori o svim ovim, i mnogim drugim srpskim piscima – što i ne čudi jer je njegovom opredeljivanju za književnost štokavskog govornog područja (pored ruske) „kumovao“ Crnjanski svojim stihovima, a mnoge pesme koje su ga fascinirale kao studenta još pamti naizust.
 
Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti