O romanu „I živ i mrtav“ Ivana Zlatkovića

Ivan Zlatković, doktor književnih nauka, već nekoliko decenija uspešno se bavi književnošću i književno-naučnim radom.

Nedavno je svetlost dana ugledala njegova jedanaesta knjiga. Reč je o četvrtom romanu ovog autora pod naslovom „I živ i mrtav“ u izdanju ugledne Lagune, što je njihov treći izdavački susret i prva preporuka pisca. A među koricama romana „I živ i mrtav“ su sve ostale preporuke.

U jednom od prethodnih romana („Sintetičari“) Zlatković je istraživao i slikao svet uživalaca i stradalnika narkopodzemlja.

U sledećem romanu se bavio svetom dece i lica sa posebnim potrebama („Crno pile koje beži“) toliko dobro da je zavredio književnu nagradu Istočnog Sarajeva.

Književna kritika je njegovu prozu ocenila kao „romane nove osećajnosti“.

Ivan Zlatković i u romanu „I živ i mrtav“ hrabro ulazi u oblast skrajnutih svetova, onih koji se radije prećutkuju ili guraju pod tepih. Ovaj put, reč je o hajdukovanju između dva svetska rata, ovde u centralnoj Šumadiji, najčešće u Aranđelovcu i selima koja ga okružuju.

Sve se dešava u vremenu daleko iza hajdukovanja u okviru, ili kao jedinog nosioca, patriotskog i antiosmanlijskog vojevanja i kakve-takve zaštite sunarodnika. Formiranjem srpske a potom i jugoslovenske države hajdukovanje je stalo u crni red razbojničkog i odmetničkog, čisto antiherojskog statusa.

Autor je zasigurno morao izučiti brojna dokumenta tog vremena, sudske, policijske, novinske i slične izvore, kao i kazivanja odnosno mitologijski „doprinos temi“.

Zlatković potvrđuje da su mu puno značili radovi Pere Todorovića i Šimona Đarmatija, kao i Ranisava Lazarevića, Mila Nedeljkovića, Vojislava Veselinovića, Vladete Kolarevića.

Taj istorijski, dokumentaristički nivo saznanja o vekovima starom i vrednosno retrogradnom fenomenu Ivanu Zlatkoviću nije bio dovoljan. On smatra da je za pisca istorijskog romana normalan „lak flert sa istinom“.

Istorijska istina ga zanima da bi tačno znao u kojoj meri može odstupiti od nje. A mora odstupiti u meri koja omogućuje upotrebu i drugih načina saznavanja teme koje se prihvatio.

Morao je da krene od univerzalne, praiskonske, ljudske potrebe za nanošenjem zla, od čega (videće se to u romanu) nisu pošteđene ni žene.

Hajduci su uvek bili razbojnici ali ambivalentni, u dvojnim ulogama o čemu govori i Vuk Stefanović Karadžić, kasnije i Vladimir Dvorniković.

Oni govore o dva motiva: pljački i patriotizmu, a ti se motivi mogu preplitati, menjati mesta, što je važilo i za neke od ustaničkih harambaša i vođa. Prilikom „istraživanja teme“ pisac se suočio sa još jednom univerzalnom ljudskom potrebom, a to je vera u postojanje skrivenog blaga i mogućnosti njegovog pronalaženja i preuzimanja. Tako bismo se na lak način, tuđim sredstvima, rešili svojih, uglavnom egzistencijalnih problema ili bismo tim putem zadovoljili svoju pohlepu. Sve to nas dovodi do ivice ili makar dvojnog tumačenja (ne)moralnog.

Tim putem Ivan Zlatković je stigao do društvenih okolnosti, likova i radnje romana u vremenu koje nije imalo ni najmanje rezerve o karakteru hajdučije.

U vremenu prvih godina funkcionisanja novostvorene države Jugoslavije nedostajalo je iskustvo a i prisustvo organa javnog reda i sigurnosti.

Uz već definisan karakter čoveka kao bića sklonog zlu i hajdučije, koja je uvek bila razbojnička aktivnost, naziru se pogodne okolnosti za pojavu pljačkaša i zločinaca a zatim i odmetništva.

U romanu „I živ i mrtav“ nosioci antiherojskih uloga su hajduci, odmetnici Jovaš i Varnava, kao i žandarmerijski vodnik Kuzbabić.

Likovi dvojice odmetnika inspirisani su dvojicom poznatih ovdašnjih hajduka Miloja Ignjatijevića „Koreje“ iz Banje i Milivoja Marićevića iz ustaničkog Orašca.

Posvećujući pažnju svakom detalju, Zlatković za „Koreju“ kaže da je bio vrlo zanimljiv pošto se, osim hajdučijom, bavio i pisanjem epskih, lirskih i guslarskih pesama.

Naravno, roman „I živ i mrtav“ prepun je likova iz realnog ali i „pozajmljenog“ vremena, iz prošlosti i sadašnjosti. Sve vrvi od ljudi i zbivanja.

Možda bi vertikala ovog višeslojnog proznog štiva mogla biti mapa monaha Justina koja ukazuje na mesto gde je, pod zemljom ili drugom skrovitom mestu, golemo blago. Ne zna se gde je to mesto, ali ono postoji i blago postoji. Možda je to blago ostavio Pavle Bakić, poslednji srpski despot kada je 1525. god. iz dvorova na padini Venčaca izbegao u Austriju, vrlo zapaženo ratovao protiv oOsmanlija i stradao u Slavoniji... Možda je to skriveno hajdučko blago...

Možda je to blago, u stvari, lokalitet „Dvorine“, gde su nedavno otkriveni ostaci bogomolje koja se dovodi u vezu sa Nemanjićima, možda i samim Dušanom Silnim.

Najverovatnije je mapa monaha Justina metafora, ona govori gde sve može zabasati vera u skriveno blago koga se možemo dokopati.

Jovaš i Varnava to čine načinom svoga zanata hajduka i pljačkaša, zločinaca.

Ivan Zlatković je ovim romanom ne samo vratio na književnu scenu fenomen hajdučije nego je osvetlio mesto i ulogu žena u tom uglavnom podzemnom svetu. Neke od njih zadržavaju klasičnu ulogu supruge, druge su hajdučke ljubavnice, a sve su u emotivnoj ljušturi, prazne. Međutim (kako Zlatković kaže u jednom intervjuu), neke su bile spremne da, zbog ljubavi prema hajduku, i same počine zločin.

Likove i događaje autor oživljava preciznim opisima pojedinosti, naoko bizarnim detaljima i njihovim integrisanjem u dramatična zbivanja, stradanja i dužnih a naročito nedužnih. Lako, bez zadrške i uvoda.

Odmetničko-žandarmerijska saradnja predstavlja se kao neizbežan greh vlasti, ali i kao značajna komponenta moralnog ustrojstva i konfiguracije tadašnjeg društva.

Lakoća kazivanja dramatike zbivanja u surovom svetu hajdučije, odsustvo emocija i ljudskih promišljanja aktera obe strane zakona, čine najjače oružje uverljivosti. Surovost pa i konačne ishode i sudbine nekih od njih shvatamo kao nešto samo po sebi dato.

Kao već iskusan, obrazovan i nadasve talentovan pisac, Ivan Zlatković nas romanom „I živ i mrtav“ daruje izrazito kvalitetnim štivom i čini krupan književni iskorak. Kako tvrdi Dragan Lakićević: „Zlatković postupkom književnog alhemičara živopisnu dokumentarnu građu pretvara u fantazmagoričnu i dramatičnu prozu“. Nema sumnje, reč je o značajnom doprinosu savremenom srpskom pripovedaštvu.

Istoričar i pisac Nebojša Jovanović u časopisu Bukmarker kaže da je kompozicija romana „I živ i mrtav“ skoro filmična. Roman je podeljen na sekvence, sekvence na kadrove, a svaki kadar je ubedljiva filmska slika. Jovanović smatra da je Ivan Zlatković osobena, autentična pojava u našoj književnosti. Zavičaj (Šumadiju) oseća skoro transcendentalnim znanjima njegovih damara iz prošlosti. Jovanović smatra da je ovaj roman malo remek-delo srpske književnosti.

Roman „I živ i mrtav“ naišao je na odličan prijem, širok odjek i brojne pohvale književne javnosti. Književna nagrada „Danko Popović“ mogla bi se uzeti za dokaz osnovanosti hvala ovom romanu i autoru.

Autor: Dušan Banjac
Izvor: Izlog kulture