O Franses Berni i nastanku čiklita

U maju 1775. godine, engleska spisateljica i pisac dnevničkih zapisa, Franses Berni ispijala je čaj u kući svoje starije sestre kada je srela, ili da budemo precizniji, kada je upoznala niskog, osetljivog, dvadesetčetvorogodišnjeg čoveka sa kojim joj je bio ugovoren sastanak, Tomasa Barloua. Bernijeva je u tom trenutku imala dvadeset dve godine, a u svom dnevniku je ovako opisala Barloua. Inače, ona je dnevnik vodila na različite načine, u različitim formama još od svoje šesnaeste godine, pa sve do duboke starosti i svoje smrti u osamdeset sedmoj godini.

Videlo se da je Načitaniji u odnosu na ono što se moglo zaključiti iz Razgovora, a čini se i da malo toga zna o Svetu; njegov Jezik je krut i neuobičajen, on ima veliku želju da ugodi, ali se kroz tu želju ne ispoljava eleganciju manira; niti je, iako može biti da je on veoma vredan, uopšte prijatan.

Ili, kako bismo to mi u 21. veku rekli… nije naš tip.

Četiri dana kasnije, Bernijeva je dobila pismo od Barloua, veoma loše pismo. Ovo nije moj spin iz 21. veka na pompezno pisanje i simpatično korišćenje velikih slova; to je savremeni sud Bernijeve o pismu, za koje je ona smatrala da je „arogantno“. Ona je u to vreme sebe već smatrala spisateljicom, a ono što je danas tačno, verovatno je 1775. godine imalo duplo veći značaj: neka je bog u pomoći bilo kome ko pokušava da komunicira pisanim putem sa osobom koja ima aspiracije da postane pisac.

Kada je Bernijeva po drugi put pročitala Barlouovu „strastvenu Deklaraciju o Privrženosti, a koji se nadao odgovoru, i tako dalje“, ona je odmah znala kako se njeno srce oseća povodom toga. Ono nije bilo zainteresovano, bilo je „u potpunosti netaknuto“. Ali kako odgovoriti? Neudate žene odmah su svojim očevima morale da saopšte dileme u pogledu upoznavanja u to vreme, a Bernijevu je otac savetovao da odgovori i napiše pismo u kom će se naći i rečenice „nemoguće je da mi se diviš i obožavaš me toliko. Tek smo se upoznali“. Bernijeva je protestovala zbog ovakvog odgovora, jer je smatrala da će to biti pogrešno protumačeno kao pozivnica da je on bolje upozna. Eto nama zanimljive replike, zar ne? O ovome žene i dva veka kasnije razmišljaju, uvek sa strahom u svojim srcima o posledicama u ljubavnim odnosima, šta ako njihovi odgovori budu „pogrešni“ i ukoliko se protumače na neadekvatan način.

Kada je Franses objasnila svoje sumnje ocu, on je prešao na plan B. Nemoj uopšte odgvoriti. Međutim, Franses se činilo da je izbegavanje previše, ali i nepotrebno grubo, a sa tim se sasvim složila i njena starija sestra Heti. Činilo se da je fin i osećajan, taj Tomas Barlou. Možda malo uštogljen, ali zašto mu ne pružiti drugu šansu? I ostali članovi porodice i prijatelji smatrali su da je to ispravno, podsećajući Franses na to koliko ima godina i da treba dobro da razmisli o „situaciji u kojoj su Žene nezaštićene i nema ko da ih izdržava“. Uprkos svim argumentima, ona se čvrsto držala svoje pređašnje tvrdnje da će „hiljadu Puta radije umreti kao usedelica, nego što će se udati, a da to ne bude isključivo zbog naklonosti“. Međutim, pogodite ko će nekoliko sedmica kasnije ponovo dobiiti poziv za čajanku?

Na sledećem okupljanju, Bernijeva je izbegavala svaki kontakt sa Tomasom Barlouom i trudila se da bude što zatvorenija. Iako mu nikada nije poslala odgovor na prvo pismo, uskoro je i drugo pismo došlo na njenu adresu, a pre nego što je Franses stigla da smisli kako da odgovori na to pismo, on je došao u posetu. „Gospode! Kakav nametljivac!“, uzviknula je Bernijeva kada su najavili Barloua. Njen otac je promrmljao nešto što je trebalo da znači da ne bude toliko ishitrena. Tomas Barlou je i dalje bio sam u salonu za primanje. Vreme je prolazilo.

Lako je zamisliti ovu scenu u kostimiranoj drami, zar ne? To nam je čak i olakšano, jer je ovaj deo Fransesinog dnevnika napisan gotovo u celosti u formi dijaloga. Pisanje dnevnika u formi dijaloga može se činiti kao neobičan detalj, ali, kao što je Fransesina biografkinja Kler Herman istakla, Bernijeva „nije svoj dnevnik koristila samo da zapiše ili prokomentariše događaje, već joj je dnevnik služio kao mesto za testiranje i drugačijih stilova“. Kao što sam već spomenula, Bernijeva je već sa svojih dvadesetak godina bila ambiciozna spisateljica.



Kada je imala samo petnaest godina, napisala je svoj prvi roman, a zatim ga svečano spalila u dvorištu, najverovatnije zašto što je njena maćeha smatrala da pisanje nije prikladna razonoda za mlade žene. Ubrzo nakon tog spaljivanja, ona je počela da vodi sada čuveni dnevnik, koji nam iz prve ruke donosi opise bitke kod Vaterloa, šetnju kroz Kraljevske botaničke vrtove sa Džordžom III na vrhuncu njegovog ludila i mastektomiju koju je preživela 1811. godine, bez anestezije.

Kao i većina dnevnika koji su vodile tinejdžerke, i dnevnik Franses Berni počinje zakletvom da će pisati „svaku svoju misao“ i da će „otvoriti celo svoje Srce!“ Obratite pažnju na taj znak uzvika star dvesta pedeset dve godine, koji prenosi upravo tu vrstu iskrenog, neobuzdanog entuzijazma zbog kog su tinejdžerke toliko često stavljane na stub srama, bez obzira na vrstu njihovih pasija. Pet godina kasnije, dnevnik koje je Franses vodila pretočen je u nešto što je bilo mnogo manje devojačko i manje lično: „dnevnička pisma“ bila su upućena starijem porodičnom prijatelju, koji je živeo na selu, a koji ju je ohrabrivao da mu neobavezno piše o svom svakodnevnom životu u Londonu, da „piše o onome što joj prvo padne na pamet“.

Iako je Franses imala posao kao očev prepisivač i pisar, koji joj je oduzimao dobar deo dana, ona je ovaj zadatak prihvatila sa velikim entuzijazmom, pišući o svom bezbrižnom životu u Londonu u kom je uživala: o posetama operi, posetiocima iz inostranstva, muzičkim večerima u kojima se, prema opisu Virdžinije Vulf, „sama Fani zaneseno, žusto i lagano, pridruživala ovom društvu sa svojom pojavom, očima kao u komarca i sa svojim stidljivim, nespretnim manirima“. To što stidljiva, nespretna mlada žena piše starijem čoveku o svom životu u velikom gradu nešto nam govori, zar ne? Ovo bi mogao biti epistolarni roman o stidljivoj, nespretnoj mladoj devojci koja piše starijem čoveku o svom životu u velikom gradu.

U to isto vreme, u svojim dvadesetim godinama, Bernijeva je počela da piše sličan roman o mladoj ženi kojoj se događaju „nezgode i avanture“ dok traži svoje mesto u svetu, a do decembra 1776. godine očigledno je veći deo romana već bila napisala, jer je uputila upit izdavaču Tomasu Loundsu o novoj vrsti romana „kakav do tada nije bio napisan“. Franses je dobila povoljan odgovor i ubrzo je Loundsu poslala prva dva poglavlja svog romana, u kojima saznajemo da prelepa mlada žena dolazi u London prvi put, sređuje kosu, kupuje novu odeću, posećuje mnoge zabave i odlazi na predstave, sreće potencijalne udvarače, od kojih su neke prilike bile prave, a druge promašene. Skoro odmah nakon objavljivanja dela „Evelina, or the history of a young lady’s entrance into the world“, romanom su bili oduševljeni i kritičari i publika, a kada je dvadestšestogodišnja Franses Berni otkrila da je ona anonimna autorka ovog „osvežavajućeg, zabavnog i prijatnog“ dela, to otkriće joj je prokrčilo put ka dugogodišnjoj i raznovrsnoj spisateljskoj karijeri.

Danas je, naravno, mnogo lakše smisliti naziv za ovu vrstu teksta. Najverovatnije bismo ga svrstali među čiklit romane ili, čak, među one omraženije „romane o kupovini i seksu“. Od „Gordosti i predrasude“, preko „Dnevnika Bridžet Džouns“, ovakve priče o mladim osobama koje se trude da svoj ljubavni život dovedu u red imaju tendenciju da se dobro prodaju, međutim, one se rutinski ismevaju zbog lakih zapleta i zbog smešno niskih uloga: koga briga ako neka belkinja bezobrazno dobrog fizičkog izgleda pronađe Gospodina pravog? Međutim, u 18. veku, žene, bez obzira na njihov status, nisu imale ista zakonska ili ekonomska prava kao muškarci, a razvod je bilo teško dobiti. Ukoliko ste se udali za nekoga ko se prema vama loše ophodi, to je imalo nesagledivo velike posledice, dok je mudri odabir mogao da predstavlja vašu srećnu budućnost. I zaista, mnogi ljudi i dalje veruju da osoba sa kojom ste u braku duboko određuje vaš život i vašu sreću, a to verovatno objašnjava trajnu popularnost formule za pisanje koju je Franses Berni koristila u svom prvom romanu.

„Ja nisam pisala da bih Svet predstavila onakvim kakav on zaista jeste“, ona je kasnije pisala o svom romanu, „već je on predstavljen onako kako ga vidi devojka od sedamnaest godina.“ Ovo stanovište je 1778. godine i te kako bilo novo. Danas je to nešto što slušamo i gledamo svakodnevno, a ipak, mučimo se da ga sagledamo kao nešto opravdano i važno. Nekako znakovi uzvika, nova odeća i beskrajno seciranje dilema u vezi sa izlascima uvek nađu način da nam se ispreče na putu.

Autor: Đina Fatore
Izvor: lithub.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković