Novi roman Tomasa Pinčona

Zašto bi Tomas Pinčon traćio svoje vreme na pisanje romana o svetu internet preduzetnika, hakera i rizičnih ulaganja? Oduvek su ga privlačile jezive, čudne i zavereničke stvari, ali se na digitalnom terenu suočio sa raznolikom gomilom likova iz stvarnog sveta koji su svoju uvrnutost odavno pretvorili u tržišnu robu. A kakva je to roba: samo pogledajte sve te neobične artikle, od šolja do cegera, na rasprodaji u Vikiliksovoj internet prodavnici!

Može li Pinčon da nadmaši čudaka kakav je Piter Til, jedan od osnivača Pejpala? Tu imamo samoniklog milijardera koji: a) veruje da ćemo jednoga dana živeti na moru, daleko od jurisdikcije bilo koje države; b) finansira fondaciju koja promoviše ideje francuskog filozofa Rene Žirara; c) plaća talentovanim studentima da napuste studije, a sam predaje prava na Stenfordu; d) predsedava odborom Palantira, kompanije bliske sa vojno-industrijskim kompleksom, koja tvrdi da njen filantropski odsek podržava sredstva „za korisnike koji zahtevaju… brižljivo sačinjene mere zaštite privatnosti i građanskih sloboda“? Ili zamislite Džona Perija Barloa koji je sredinom devedesetih napisao „Deklaraciju nezavisnosti Sajberspejsa“. Pa taj je 70-ih radio za prvu kampanju Dika Čejnija za kongres, dok je pisao stihove za The Grateful Dead. Ili evo, uzmite nedavni plan Ilona Maska, uvrnuti projekat poznat kao HiperUvrtanje, za povezivanje San Franciska i Los Anđelesa. Tim ljudima nije potreban romanopisac – potreban im je dokumentarista, a možda i koji psihoanalitičar.
 
I Firbi je hakovan

Ipak, Pinčon uspeva da nadigra ove likove. „Probna faza“ je Pinčon u najboljem izdanju: paranoičan, strahoviti erudita, sasvim odomaćen u kulturnom miljeu svojih junaka – pa još i intuitivan, kako to samo romanopisac ume. Kogod se oseća istraumiran tekućom aferom Snouden, savetujem mu da potraži katarzu u ovom romanu. A „katarza“ se u Pinčonovoj režiji postiže overdozom nihilizma, začinjenog cinizmom i izvanrednim humorom. Ne znaš da li da plačeš ili da se smeješ kada jedan od Pinčonovih junaka izbrblja da nezvanični moto Nacionalno bezbednosne agencije glasi „nijedan klik na tastaturi neće biti izostavljen“. Istini za volju, „Louche and De Toilet“ stvarno zvuči bolje od „Deloitte and Touche“ (Pinčon je majstor takvih korporativnih igara: u „Dugi gravitacije“, njegovom remek-delu iz 1973, pojavljuje se advokatska firma pod nazivom Salitieri, Poore, Nash, De Brutus, and Short.)

Smeštena u Njujorku – radnja romana počinje nekoliko meseci posle dotcom sloma 2001. ali pre napada 11. septembra, a završava se nekoliko meseci posle tragedije – „Probna faza“ nudi hrpu referenci na likove iz stvarnog sveta. Onaj notorni finansijski inovator Berni Madof pojavljuje se tik uz Detsla, ruske hip-hop zvezde, dok će nevina sprava kao što je Firbi – da, igračka – postati žrtva hakovanja, modifikovana čipom za raspoznavanje glasa u špijunske svrhe.
 
Poetična tehnologija

Roman prati Maksin Tarnov, nervoznu istražiteljku prevara, dok se probija kroz mračni njujorški svet ekstremno svestan važnosti društvenog statusa. Tarnov preuzima par tajanstvenih slučajeva koji možda jesu, a možda i nisu povezani sa napadom 9/11, usput se smuva sa jednom od najređih živuljki – radnikom Nacionalno bezbednosne agencije koji možda ima srce – i nikada ne propušta priliku da oplače prezira vrednu transformaciju Njujorka u gigantski šopingmol. U nekom trenutku će početi da prati Gabrijela Ajsa – „dečka-milijardera“ po modelu Pitera Tila, koji vodi „hashslingrz, sumnjivu tehnološku kompaniju blisko povezanu sa vojno-industrijskim kompleksom“ (Ajs tako i izgleda; „pored njega i Bil Gejts deluje harizmatično“, primetiće Maksin). Ajs je ona vrsta preduzetnika „velikih ideja“ koji održava imperiju TED u životu; trudi se da smanji troškove „odlaskom na sever“ i „postavljanjem farmi servera tamo gde rasipanje toplote neće biti problem“. U skladu sa svojim imenom, Ajs planira da svoje centre za datoteke – pod kupolama, u fazonu Bakminstera Fulera – smesti u arktičku tundru. „Budućnost je“, reći će nam, „tamo gde je večni led.“

Kao i u mnogim drugim Pinčonovim romanima, zaplet je donekle sekundaran u odnosu na razne druge tekuće stvari. Nesumnjivo je dovoljno privlačan da zaokupi pažnju čitalaca, ali ono zbog čega je „Probna faza“ tako sjajna i neizostavna knjiga jeste taj tipičan, pinčonovski pogled upravljen ovde na svet digitalnih startapova i preduzetnika, njihov uvrnuti jezik i neizbežno unosan utopijanizam. Pinčon pre svega čini da svet tehnologija deluje poetično. Tu se ljudi čak ni gledaju tek onako – junaci „skeniraju“ jedni druge tragajući za „duhovnim bagovima“; gikovski kafić opisan je kao „mračna bedaksfera“.

Čitaće se i za 20 godina

Nije tajna da je Pinčon fasciniran mnogim dvosmislicama nauke, medija i tehnologije; upravo će tim tehno-fetišom osvojiti ljubav i pažnju teoretičara medija kao što je Fridrih Kitler. Ali dok su se Kitler i njegovi sledbenici bavili Pinčonom, izgleda da se ovaj bavio njima i njihovim svetom. Zato su svuda po knjizi rasuti nagoveštaji o „hakerskoj etici“, Defcon konferenciji gde „gikovi svih ubeđenja“ i „sa obe strane zakona“ sreću „pandure raznih nivoa, uverene da nisu provaljeni“, ili o „debatama da li su bolji CSS ili tabele“ (ezoterična ali intenzivna rasprava u web dizajnu). Možda kao kakav oproštajni pozdrav pokojnom Kitleru koji je jednom slavno izjavio da „softver ne postoji“, naći će se čak i šala o „nečitkom softverskom nasleđu“.

„Probna faza“ će se čitati i za dvadeset godina, kada Pinčonove opskurne šale budu zahtevale posebnu aplikaciju za razumevanje, ne samo zbog zapleta, jezičkog šarma ili razmatranja pojedinih tehnologija. Roman pruža i duboko poetičnu meditaciju o digitalnoj savremenosti, kao neka ekscentrična prolegomena za jednu budućnost kakve nije bilo, ali kakva je mogla biti. (Alternativni naslov knjige bi mogao biti „Portret interneta u hipsterskoj mladosti“). U njoj je internet kakav znamo i dalje tu, ali ima marginalnu ulogu pored „Dubokog veba“ – njegovog uvrnutog, nekontrolisanog, neshvaćenog brata.

Zaboravljena priča o sajberdokolici

„Duboki veb“ tehnički je termin u digitalnim kružocima: izraz se odnosi na sajtove kojima pretraživači kao što je Google ne mogu da pristupe, ali za Pinčona on poprima još jedno, figurativno značenje. Dok za većinu kompjuteraša nasuprot „dubokom vebu“ stoji njena „površina“ – sve ono što je pristupačno za indeksiranje na pretraživačima – za Pinčona je suprotno od „Dubokog veba“ „plićak“ (termin koji pozajmljuje od Nikolasa Kara, ali ga sasvim drugačije koristi). Očigledna je estetska dimenzija u tretiranju „Dubokog veba“; to nije više samo gomila veb strana koje paraziti još nisu indeksirali. To je prostor drugosti i devijacije – ono što je Mišel Fuko jednom opisao kao „heterotopija“.

Za Pinčona je „Duboki veb“, bar u njegovim počecima, ono što je bodlerovski Pariz bio za Valtera Benjamina: nostalgična pohvala onome što je nekad bilo, suprotstavljena bolnom uvidu u ono što je postalo i sačuvana (ali ubrzano bledeća) utopijska vizija o onome što bi još uvek moglo biti. To je ideja koja Pinčonu pomaže da povrati gotovo zaboravljeni narativ sajberdokolice, nakratko registrovane u digitalnom diskursu kasnih devedesetih, da bi ubrzo nestala u svetu appova, semantičkog veba i drugih perverznih pokušaja – da citiram Googlovu izjavu o misiji – da se „organizuju sve informacije sveta i učine se univerzalno dostupnima i korisnima“. Avaj, ta se estetska dimenzija „digitalne debate“ ubrzo povukla pred onom legalističkom i komercijalnom.

Davljenje u komercijali

Svoju analizu raznih transformacija Pariza i Benjamin i Bodler postavljaju u kritičnu tačku istorije, koja označava početak modernosti i intenziviranje savremenog kapitalizma. U početku će njihova dokolica biti puna strahopoštovanja, srčano će istraživati male radnje po pasažima, tumarati gradskim ulicama uzavrelima od ekonomske aktivnosti i usput voditi dnevničke beleške. Ali na kraju će se dokolica slomiti pod teškim komercijalnim teretom, kao što su i pasaži ustuknuli pred robnim kućama, automobili ugrozili tumaranje ulicama, a beleške u nastavcima postale način zarade i stenogram trendova koji će privući advertajzere.

Nešto se slično dešava i sa „Dubokom vebom“ i mnogim „sajberdokoličarima“ koje je izrodila. U početku je „Duboki veb“ prikazan kao prostor koji novac još nije kolonizovao. Niko ne radi optimizaciju za pretraživače, ne bloguje za novac niti juri publiku provokativnim naslovima. Čak je i advertajzing „u povoju“. Prilike se kvare posle 9/11. Usled greške u nekom misterioznom kodu – neko je instalirao bekdor za „DipArčer“, najuzbudljiviji projekat „Dubokog veba“ koji jako liči na virtuelni svet Second Life. Tada počinje invazija autsajdera i komercijalni potop. Tokom jedne od svojih poseta posle 9/11, Maksin „ne može a da ne primeti… kako se sve promenilo… japifikovani djutifri šopovi, nekakvi ofšor brendovi kojima čak ni fontove ne prepoznaje. Advertajzing na sve strane. Na zidovima, na odeći i koži statista u gomili, kao pop-apovi iz Nevidljvog pa pravo u lice.“

Izneverena digitalna kultura

Još uvek nije sve izgubljeno – „pred ulazom u Starbaks šunja se par sajberdokoličara“ – ali izvesno je da ni oni neće proći bolje od onih koje je slavio Benjamin. Kako jedan junak kaže: „pomislio bi da će trajati večno, ali kolonisti dolaze… Ima već pola tuceta dobro plaćenih projekata za dizajniranje softvera koji će se uvući u Duboki veb“. Letu će prebrzo doći kraj, onom kakvo već imaju tu dole, i sve će biti suburbanizovano brže nego što možeš da izgovoriš „kasni kapitalizam“ (Pinčonov narativ o tome kako interesi kapitala i nacionalne bezbednosti uništavaju uvrnutu i divlju heterotopiju duboke mreže teče uporedo sa srodnom pričom o kulturnom propadanju Njujorka, zagađenog novcem dok Đulijanijeva uprava simbolizuje sve što je korumpirano i opsednuto bezbednošću). Propast „duboke mreže“ objašnjava i zašto se toliko pripadnika digitalne kulture oseća izdano; to osećanje je 2013. mnogima dobro poznato.

Erik, radikalni haker koji pomaže Maksin, najbolje će to sročiti:

„Svakog dana više luzera nego juzera, tastature i monitori pretvoreni u obične portale za sajtove na koje nas navlači Menadžment, šoping, gejming, pornjaja, striming beskrajnog smeća… U međuvremenu hashlingrz i ostali sve glasnije vrište o ’internet slobodama’ dok ih sve više prepuštaju lošim momcima… Kapiraju nas, svi smo usamljeni, u oskudici, poniženi, dovoljno očajni da poverujemo u bilo kakvu bednu imitaciju pripadanja koju nam uvaljuju… Izigrali su nas… a igra je nameštena i neće se završiti sve dok internet – onaj pravi, san, obećanje – ne bude uništen.“

Svet u kome živimo

Teško da iznenađuje to što je Pinčon – čuven po izbegavanju publiciteta i zabrani fotografisanja – napravio odlučan argument u korist anonimnosti i nevidljivosti (dođavola i sa Googlom i sa NSA!) kao ključnog faktora koji omogućava ovu alternativnu, prijatno uvrnutu i heterotopnu postmodernost, koja se raspliće pod pritiskom informatičkog kapitalizma i globalnog rata protiv terora. Ovo nije rasprava o budućnosti i sve što nam preostaje je da budemo cinični i nervozni. Ni sam Pinčon se ne oseća prijatno sa moralisanjem i teoretisanjem; njegove doskočice na račun „kasnog kapitalizma“ – termin se često pojavljuje kroz knjigu – istovremeno su kritika „kasnog kapitalizma“ koliko i mnogih teorija i akademskih fraza o ovoj, najčudnijoj istorijskoj situaciji (najbolja akademska šala – koja na većini akademskih konferencija ne bi zvučala kao šala – vezana je za Maksininu koleginicu Hajdi koja, osim što se za Noć veštica prerušila u Margaret Mid, takođe radi i na „članku za Žurnal Memespejs kartografija koji zove Heteronormativna zvezda u usponu, Homofobni mračni saputnik, a u kom tvrdi da je ironija, pretpostavljen ključni element urbanog gej humora popularan devedesetih, sada postala još jedna kolateralna žrtva 11. septembra, jer iz nekog razloga nije uspela da spreči tragediju“).

Šta sve to govori o svetu u kome živimo, gde realni događaji proteklih meseci čine da ovaj neskriveno paranoični roman deluje nedovoljno maštovito? Koga će danas impresionirati inače izvanredna Pinčonova digresija o „softveru zvanom Obećanje, izvorno dizajniranom za federalno tužilaštvo kako bi oblasni sudovi razmenjivali podatke“, sa tajnim bekdorom koji omogućava Mosadu – uz pomoć ruske mafije – da izvuče bilo koju tajnu iz američkih kompjutera na kojima je instaliran? Kasni kapitalizam – ono stanje kada šala Tomasa Pinčona može postati naslovna priča u sutrašnjem Gardijanu ili Vašington postu – čudna je stvar, zaista.
 
Evgeny Morozov, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 16.09.2013.
Prevela Milica Jovanović
Izvor: Peščanik.net, 22.09.2013.