Laguna - Bukmarker - Neugasli san o slobodi – prikaz knjige „Mundo Libre“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Neugasli san o slobodi – prikaz knjige „Mundo Libre“

Sintagma Mundo Libre – „slobodni svet“ u periodu između dva svetska rata označava termin za demokratske političke režime „slobodne zapadne demokratije“. Jačanjem američkog imperijalizma nakon Drugog svetskog rata „slobodni svet“ postaje izraz koji oslikava slobodu zemalja Zapadnog bloka, što u polarizovanom svetu u vremenu Hladnog rata implicira priču o drugom, istočnom, sovjetskom svetu koji nije svet slobode, već blok udruženog delovanja protiv čovekovog osnovnog prava, a to je pravo na slobodu. Tako će „slobodni svet“ postati krilatica antikomunističke i antisovjetske propagande tokom Hladnog rata, a njegova upotreba u svrhu demonstriranja moći Amerike produžiće se i na 21. vek. U časopisu The Economist 30. 10. 2008. godine o svetu slobode piše: „Amerika treba da iskoristi šansu i Baraka Obamu učini sledećim liderom Slobodnog sveta“. Reč „sledeći“ ukazuje na činjenicu da je u poimanju sveta jednog političkog saveza kojim rukovode SAD odavno već jasno da Slobodni svet ima svog lidera i da je on predsednik Amerike.

Ovako postavljene opozicije u svetskim medijima imeđu slobodnih i demokratskih, sa jedne strane, i neslobodnih i totalitarnih sa druge, stvaraju sliku sveta koji neminovno mora biti globalizovan, sa centrom moći u predvodniku Slobodnog sveta, tj. u američkom političkom delovanju. Moć svetskih medija prekrila je sliku o slobodi kao suštinskoj i elementarnoj potrebi pojedinca i pojedinačnih država, kao i sliku oružane gerilske borbe kao legitimne. Priča o odbrani slobode i prava na zemlju i ognjište poklopljena je jezikom medija koji ju izjednačava sa terorizmom. Osnovno oružje za širenje sveopšteg straha od slobode i podsticanje bekstva od nje, kako tvrdi Erih From u knjizi „Bekstvo od slobode“ – jeste pretnja od rata koja permanentno uvećava osećanje nemoći pojedinca, pa i čitavih društava.

Osećaj slobode počeo je da se gubi i na Istoku i na Zapadu, a mnoge zapadne demokratije prokazane su kao totalitarne, jer su ustupile mesto kapitalizmu koji u neoliberalnom poretku briše brigu o pojedincu i narodu – o čoveku i ljudskosti uopšte.

Srpska proza, ili bar jedan deo njenih predstavnika, na kraju druge decenije XXI veka objektivizuje iskustvo slobode i dovodi ga u univerzalnu ravan humaniteta. Progovor o slobodi je za Srbe i druge malobrojne narode izjednačen sa govorom o iskustvu moralne i fizičke egzistencije. Književni bend P-70 (Proza na putu), kojem pripada Marko Krstić, otvorio je literarna vrata komunikacije sa zapostavljenim stanovištem kulturnog identiteta – borbom za slobodu. Na putu najmlađe generacije pisaca proza ostavlja vertikalni putokaz na liniji iščitavanja nacionalne i svetske baštine i odabira tradicije kojom se plamen „utuljene baštine“ poetički raspiruje. Krstić svojim prvim romanom „Viktorija“ (2011) problematizuje pojam borbe za slobodu koja za kolektiv gubi smisao u deceniji nakon petooktobarskih promena, ali nastavlja da živi u pojedincu – inicijalnoj kapisli lične slobode kao osnovne ljudske potrebe.

Roman „Mundo Libre“ reaktuelizuje priču o slobodi, smešta je u fokus današnjice i otkriva njena moguća uporišta u književnosti. Fabula dela obuhvata poslednje dane Ernesta Če Gevare (Ernesto Rafael Gevara de la Serna), jednog od najvećih revolucionara XX stoleća, koji su svedočanstvo o smrti grupe gerilaca, ali i o rađanju ideje oslobođenja pojedinca od straha, što je preduslov stvaranja slobode.

Iz sižejnog tkiva dela izdvaja se dvostruki narativni tok: prvi predstavlja konstruisanje ideje slobode u Južnoj Americi, a drugi dekonstruisanje i razaranje iste. Če Gevarinom gerilskom obračunavanju sa režimom bolivijskog diktatora Barijentosa suprotstavljena je namera američke Cije, koja ima zadatak da zaustavi revoluciju i zaštiti interese korporacija. U romanu je dat spektar likova gerilaca i njihovih životnih nedaća, ali i likova iz redova bolivijske vojske i američke agenture, što čini osnovni sižejni tok.

Motivom belog zmaja otvara se i zatvara pripovedni tok, čime je stvorena simbolička predstava odlaska duše na nebo, u predele slobode. Hulija Kortez, mlada bolivijska učiteljica, ispuniće Čeovu poslednju želju i pustiće belog zmaja kojeg je dobio na poklon od ćerke.

U strukturi romana razlikuju se tri celine smeštene u sveden hronotop: Poslednja večera, Ispovest u Igeri i Ustani, Antonio. U prvoj je ukazano na težnju slobodi koja je utkana u mentalni sklop svakog od Če Gevarinih gerilaca, kao i na šumu – prostor iskoni; u drugoj je data slika sile koja dekonstruiše i pokušava da zatre ideju slobode kroz galeriju likova: Gari Prado Salmon i Perez, kapetani bolivijske vojske željni zasluga za hapšenje Čea, Lari, Cijin agent i drugi, kao i scene borbi; u trećoj celini osvetljena je geopolitička pozadina iz koje se iščitava američko nipodaštavanje bolivijske vojske i preuzimanje kompletnog procesa hapšenja i masakriranja Ernesta Čegevare u svoju korist, gde se osvešćeni Antonio Argedas, ministar unutrašnjih poslova Bolivije, latentno opire i istupa iz zagrljaja Cije.

Naslov prvog poglavlja implicira priču o mučeništvu u koju je smešten Čeov lik. Događaj pogubljenja Ernesta Čegevare dat fragmentarno kao pripovedni odbljesak na početku knjige, na kraju poprima odlike ritualnog ubistva po fazama: mučenje, streljanje, masakriranje, raznošenje delova tela i ličnih stvari poput trofeja, izlaganje tela javnosti. Cepanje Čeove uniforme, koja je zbog natopljenosti krvlju poprimila purpurnu boju, podseća na raznošenje Hristovih purpurnih haljina. Ritualno izlaganje Čeovog tela u cilju zastrašivanja zajednice jednako je razapinjanju Isusa, sa istim ciljem zatiranja, u prvom ideje slobode, u drugom hrišćanstva.

Pripovedanje o prvom, od poslednja tri dana Čegevarinog života, počinje cenzurisanom vešću bolivijskog režima rešenog da uz pomoć propagande suzbije otpor dikataturi koji se širi u narodu. Čegevarin lik od početka je raskoljen na liniji šuma–civilizacija: „Šuma mu je bila u krvi. Ta izmeštenost zapatila se u njegovom telu i umu, toliko je godina proveo u njoj da je osećao da ga je sasvim promenila. U njemu se stvorilo nešto šumsko i primordijalno, plemensko i samačko. Nešto što je čoveka i civilizaciju vraćalo na početak, u iskon“ (17).

 Šuma je odabran prostor gerilske borbe, a civilazacija prostor koji je nužan. Veza sa civilizacijom za Čea je nasušna jer mora da konzumira lek za astmu. Geriljerosi su gospodari sveta divljine, jer je u datom istorijskom trenutku to jedini prostor poštene borbe prsa u prsa, gde snaga vojne tehnike nije presuđujuća.

Na težak položaj iscrpljenih i izgladnelih gerilaca ukazuje sugestivna snaga Čeovog hamletovskog sna o ocu, gde će početi njegovo preispitivanje. Otac će reći: „Ideje o slobodi najlakše je prodati gladnim stomacima“ (21). Kao u Hamletu, dijalog sa ocem produbiće samopreslišavanje i prostor lične pobune preneti na okruženje.

Galerija likova gerilaca u prvom delu romana otvara vrata sociološkog diskursa, gde se kroz ličnu tragediju pojedinca oslikava težak položaj radnika i seljaka u Boliviji i Južnoj Americi. Društveni kontekst je okvir svake od mikroepizoda o junacima, pa će shodno tome čitalac krajnje jezgrovitim rečenicama biti upoznat sa težinom života ljudi koji se pod pritiskom neizdržive i ključajuće egzistencijalne mučnine priključuju Čeu i ponovo vide nadu i spasenje. Karlos Souza, sa nadimkom Inti, primer je stradalnog položaja rudara čiji životi padaju kao na žetvi klasovi usled silikoze pluća; Pepe je romantik koji zbog zabranjene ljubavi nije dobio šansu da zasnuje porodicu; Kamba ima ključajuću indijansku krv, kao što Če ima irsku, ali će dezertirati i umreti pod pritiskom vlastitog kolebljivog duha; Pablo je savesni rukovodilac poslova u rudniku koji se nije mirio sa činjenicom da se i deca izrabljuju, zbog čega je zaradio golgotu – ipak, čuvajući jednu stranicu iz Če Gevarinih „Sećanja na Kubansku revoluciju“, poput relikvije, dospeće u gerilu i započeti borbu.

Svedeni opisi boraca u izvesnoj meri odgovaraju zapisima o ugnjetenom stanovništvu iz knjige „Dnevnik motocikliste“ Ernesta Čegevare, koju će ekranizovati i producirati Robert Redford u istoimenom filmu. Teški uslovi života nužno stvaraju volju za otporom, a Čeova energija postala je putokaz i usmeritelj te volje i njenog revolucionarnog potencijala.

Drugo poglavlje romana Ispovest u Igeri započinje paralelnim sižeom. Če je, naslutivši da je Kamba dezertirao, naredio hitnu promenu položaja ka unutrašnjosti šume. Paralelno sa tim, Kamba pomahnitalo i uspaničeno luta dok ne stigne u kamp bolivijske vojske. Kapetan Prado, sujetni bludnik i perverznjak, uzbuđeno saslušava Kambu sa radošću što će uhapsiti Čea i biti unapređen u čin generala. Ipak, nijedan pokret ne može načiniti samostalno i bez znanja Ramosa, agenta Cije. U skučenom prostoru delovanja Prado je poražen na moralnom i vojničkom frontu, postajući tako marionetska ljuštura sa neutoljenom željom za opijatima. Tragičnost njegove groteskne pojave završava se tako što strada od devojke koju je osudio na smrt i ostaje invalid.

U filmski brzoj unakrsnoj paljbi i sveopštem metežu Kamba će uteći Pradovim vojnicima, ali neće imati gde da se vrati zbog čina izdaje. Ubrzo će samog sebe doživeti kao iverzibilnu zver kojoj treba presuditi. Kambina animalizacija je posve mistična scena u romanu. Kada se sapletne o Pepeovo telo, zaprepašćeno će gledati u njega i zaseći mu ruku da bi se pobratio sa njim. Čim čuje krike lešinara, Kamba će odvući Pepeovo telo u grobnicu Inka, a sebi presuditi u jami tj. zamci za životinje.

Dokumentarnosti Krstićeve knjige, pored spomenute stranice iz knjige „Sećanja na Kubansku revoluciju“, doprinosi i Čeov „Dnevnik“. Uoči samog trenutka ranjavanja i privođenja Ernesta Čegevare čitalac će se sresti sa stranicom iz njegovog „Dnevnika“, gde je zabeležen trenutak oproštaja od porodice. Treći važan dokument koji se pojavljuje u delu jeste Čeovo Pismo Fidelu Kastru kojim oslobađa Kubu svake odgovornosti za njegove predstojeće postupke u Kongu i Boliviji.

Momenat kada će veliki revolucionar pasti u ruke bolivijske vojske u najmanju ruku je mitski. Zaleđeni pogledi bolivijskih vojnika svedoče o nezamislivoj pojavi, o čudu, jer utrenirani psi-ubice sede pokraj Čea i umiljavaju mu se, umesto da ga gone i rastrgnu.

Enigmatičnost Če Gevare i njegovog revolucionarnog delovanja najbolje je vidljiva u analizi Cijinih agenata. Lari će u razgovoru sa Rodrigezom okarakterisati Čea kao zagonetnu pojavu, jer nije čovek vlasti, a neprestano se bori protiv diktatorskih režima. Agent Feliks Rodrigez, kojem je otac streljan na Kubi, naročito je pogodan za regrutovanje u Cijine redove, jer već ima lični motiv i inicijalnu mržnju prema američkom protivniku – komunizmu.

Če Gevara je zarobljen i doveden u prostorije male seoske škole. Istoriografski podaci o njegovom boravku na ovoj lokaciji oživljeni su i literarizovani. Učiteljica Hulija Hortez će posetiti Čea, obrisati mu čelo i poslužiti ga čorbom. Kroz njene postupke pripovedač približava pozitivan odnos ugnjetenog bolivijskog naroda prema gerilcima-oslobodiocima, a kroz lik njene majke osvetliće tipičnog predstavnika onog dela Bolivijaca koji istinu o svetu saznaju preko režimskih medija i shodno tome Čea vide kao „mašinu za ubijanje“.

Dijalog o slobodi između Komandantea i Hulije zauzima posebno mesto u romanu, jer se iz njega iščitava ideja o revoluciji kao živa i aktivna materija koja pojedincu širi vidike, oslobađa od straha i budi ideju slobode u onome ko o njoj počinje da misli. Osim Hulije, koja od Čea dobija belog zmaja uz poslednju želju da se on vine u nebesa, govor o suštastvu slobode i slobodoumlja prisluškujući čuo je i Antonio Argedas. Dramski element prisluškivanja, poput onog u Hamletu, pokrenuće razradu karakterizacije Antonijevog lika, koji će doživeti duhovni preobražaj.

Iz trećeg dela romana Ustani, Antonio uočljiva je pounutrašnjenost junaka Antonija Argedasa. Iz ličnog udesa – stradanje ćerke i raspad porodice Antonio budi volju za spoznajom vrednosti i potragu za osnovnim, nasušnim humanitetom u vlastitom poimanju sveta. Ministrova ćerka strada jer ju je predozirao diler kokainom – profitabilnom drogom koja u Boliviju stiže sa kapitalizmom. Kada u svojim mislima formira terazije i izvaga svoju pozicioniranost, shvata da je vreme da ode iz marionetske vlade kojom upravlja Cija. Antonio je „umalo pao na kolena, skrhan grižom savesti“ (190) i zatražio oproštaj od mrtvog Ernesta Če Gevare, u čemu će ga prekinuti vest o naredbi da se Čeu odrubi glava i pošalje u Vašington. Na kraju svoje duhovne metamorfoze – Argedas će baciti kravatu i napustiti funkciju.

Poput lešinara, Če Gevarini dušmani dele trofeje. Feliks će ponosno nositi njegov ručni sat, čime će se i de jure odreći latinoameričkog identiteta i poltronski se prepustiti Cijinom uticaju. Čeove stvari, među kojima su knjige „Don Kihot“, „Okovani Prometej“ i „Fenomenologija duha“ pred čitaocem nestaju brzo uz čin njegovog stradanja. Nakon fotografisanja sa Če Gevarom, naređeno je streljanje, koje je još jedan mitski trenutak. Vojnik koji je pucao od Komandanteovog pogleda odmah je ispustio pušku.

U maniru totalitarnih režima, mnogi građani Bolivije koji podržavaju Če Gevarin otpor završiće u zatvoru – svojevrsnoj prokletoj avliji u kojoj je čin pričanja o slobodi jednak slobodi samoj. Među zatvorenima je Hulija Kortez, Pablo, koji je, ispostaviće se, preživeo nakon što se probudio u grobnici Inka; mladić sa odsečenim jezikom i drugi. Svi pomno slušaju priče o slobodi i revoluciji, o Čeovim podvizima o čemu govore Hulija i Pablo – dok će mladić koji je onemogućen da govori nacrtati lik Če Gevare na zidu ćelije. Kult je rođen!

Na mestu gde prestaje strah počinje sloboda. Počinje, iako je zamagljena pričama o strahovima i zastrašivanjima. „Ubijen je samo čovek“, a ostala je ideja, revolucija i sećanje mitskih razmera. „Mundo Libre“ Marka Krstića nije nemi svedok i hroničar jednog vremena, epohe komunizma, već roman o borbi za slobodu koja mora da nastavi da živi na frontu znatno širem od ideološkog, jer počinje rečju o čovekoljublju: „Ko je Indios – poštuj ga i izvini mu se za sva nedela na njegovoj rodnoj zemlji“, a završava se eksklamacijom čovekove suštine: „Ko ima slobodu – taj ima sve“.

Autor: Milan Gromović
Izvor: koraci.net


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
profesoru branku laloviću u čast  laguna knjige Profesoru Branku Laloviću u čast!
29.06.2022.
Živojin Petrović, autor bestselera „Nestvarno, a stvarno“ 28. juna priredio je zanimljivo veče u Ada Mall Shopping Centru govoreći o novoj knjizi „Ratnik sunca“ u kojoj nam donosi priču o prof. dr Bra...
više
autorka nadija vasif o romanu letopisi jedne knjižarke u kairu  laguna knjige Autorka Nadija Vasif o romanu „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“
29.06.2022.
Autorka romana „Letopisi jedne knjižarke u Kairu“ zna ponešto o knjižarama: ona je osnovala „Divan“ – vodeću knjižaru u egipatskoj prestonici – zajedno sa sestrom i prijateljicom davne 2002. godine. N...
više
knjiga žalbi ni prva ni poslednja laguna knjige Knjiga žalbi – ni prva ni poslednja
29.06.2022.
Kakva je veza između francuskog slikara Pola Sezana i srpskog sela Bačina kod Varvarina? Sigurno je već navedeni podatak, koji se naizgled graniči sa fantastikom, dovoljan da privuče čitaočevu pažn...
više
tenzija između ljubavi i dužnosti u ljubavnom pismu lusinde rajli laguna knjige Tenzija između ljubavi i dužnosti u „Ljubavnom pismu“ Lusinde Rajli
29.06.2022.
„Ljubavno pismo“ je Lusinda Rajli objavila 2018. godine. Iako sam naslov romana navodi na tematiku srceparajućih ljubavnih romana, on se razlikuje od ustaljenog žanra te vrste i riječ je o trileru i i...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.