Nenad Gajić: Tesan mi je okvir slovenske mitologije i srpske epike, ali kada iskoračim, vidim nešto lepo iza sebe

Nenad Gajić je ekspert za vampire, vile, mitove, legende, običaje. Autor je bestselera „Slovenska mitologija“, ilustrovane knjige enciklopedijskog tipa koju je objavila Laguna 2011. godine, a koja svoju prvu deceniju navršava sa novim izdanjem svake godine.



Napisao je i fantazijski serijal „Bajka nad bajkama“, prema motivima srpske narodne epike, koji je takođe objavila Laguna. Ovaj serijal sastoji se iz tri dela – „Senka u tami“, „Dva cara“ i „Treća noć“. Njegove knjige prodate su u više desetina hiljada primeraka u preko dvadeset dosadašnjih izdanja.

Voli da putuje. Posetio je Hilandar, obišao Evropu i svet od Moskve do Jerusalima u potrazi za novim saznanjima. Fakultet je završio u Kragujevcu, master studije u Beogradu, a doktorsku tezu odbranio u Novom Sadu. Pisanje smatra svojom instinskom profesijom i životnim putem, a nauku omiljenim hobijem. Kofer mu je uvek spakovan, sve u nameri da ostane spreman za nove avanture.

Čitalačkoj publici ste se predstavili enciklopedijskim delom „Slovenska mitologija“. Ona predstavlja pregled bogova, demona, običaja i rituala iz slovenske mitologije. Kako je izgledao rad na jednom ovakvom delu?

Beskrajno dugo i isprekidano drugim obavezama. Tada nisam bio full time pisac kao sada, pa sam u pojedinim trenucima mislio da nikada neću završiti. Sedam godina pre dogovora sa Lagunom i još tri nakon, do knjige u knjižarama. Ne znam da li bih se usudio da se opet posvetim takvom delu.

Otkud slovenska mitologija u Vašim romanima?

Planirano. Od toga je sve krenulo, od ideje da napišem roman baziran na srpskoj narodnoj epici, a u svetu slovenske mitologije, sa mitskim bićima i mestima… To je nešto što mi se učinilo da nedostaje, i u svetskim okvirima, ali čak i kod nas. Na kraju sam, kao rezultat višegodišnjih istraživanja u okviru pripreme romana, prvo objavio enciklopedijsku knjigu o slovenskoj mitologiji, a posle ta znanja preneo i u ostale knjige.



Kako ste došli na ideju da napišete trilogiju „Bajka nad bajkama“? Šta Vam je bilo najteže dok ste pisali trilogiju?

Postojala je ta neka generalna ideja o romanu iz prošlog pitanja, ali bez razrade. Onda je sve ostalo došlo praktično u trenutku, kroz jedan dugi i skoro beskonačni razgovor tokom letnje noći. Javljali su mi se, u tom „beskonačnom trenu“, jedan po jedan, svi likovi budućeg romana: slepa devojčica, putujući megdandžija koji je spasava, hromi lopov koga ona spasava… svi likovi, čak i osnovna nit zapleta. Tog jutra nisam imao ništa sem ideje, a na počinak sam pošao sa konceptom cele priče! Najteže i najduže bilo je razviti taj koncept u roman, najpre jedan, zatim sva tri, jer nisam imao potpunu slobodu nakon što sam slobodno i svesno, kao i sve što radim, rešio da se krećem u okvirima koje postavljaju narodne pesme i priče, kao i slovenska mitologija. Često mi je bio tesan taj okvir, koji je sve više stezao kako sam se bližio kraju, ali sam na kraju uspeo da ga dosledno popunim, pa kada iskoračim, vidim nešto lepo iza sebe.

Kako biste definisali sebe kao pisca?

Kao nekoga ko ima misiju, kako sam rekao i u pogovoru knjige „Treća noć“. Da skoro zaboravljena znanja očuvana u mom narodu prenesem dalje, u obliku što bližem izvornom. Da ih, nakon knjige enciklopedijskog tipa, prenesem i u formu romana, jer roman ima veliki potencijal za dugotrajnost i najširi pristup čitalačkoj publici. Sa završetkom trilogije sam prilično odmakao na tom putu, i sada se, najzad, ponovo osećam zaista slobodno. Ono što sledi ostaje na tragu očuvanja znanja, ali s više kreativnih istupanja.

Koliko vremena ulažete u prikupljanje materijala i istraživanje, a za koliko završite pisanje rukopisa?

Istraživanje je svakako duži deo posla, jer se zapravo nikad ne završava – i usred pisanja setim se nečeg novog što treba istražiti ili osetim potrebu da proverim i produbim neke stvari koje već znam. A teško je proceniti vreme, to varira od knjige do knjige. Ali recimo da se istraživanje uvek razvuče na više od godine, a da knjigu, kada sam baš vredan, mogu napisati i za nekoliko meseci.

Koliko se trud, rad, vreme, energija uloženi u stvaranje i izdavanje književnog dela i u njegovo promovisanje isplate i vrate?

Koliko se bilo koji posao danas isplati? To je pitanje sa različitim odgovorima od posla do posla, od pisca do pisca, od knjige do knjige… Iako traži i maštu, pisanje je zanat kao i svaki drugi. Od početka tome pristupam kao poslu – očekujem ugovornu naknadu od prodaje mojih knjiga, slično plati za koju većina radi. Taj pristup me je zaštitio od zamki poput plaćanja za objavljivanje. Naravno, kvalitet rukopisa je značajna stavka, ali setite se da to niko ne zna sa sigurnošću – čak i najčitaniji romani svih vremena bivali su pogrešno procenjeni; „Alhemičar“ je prodat u svega 900 primeraka i originalni izdavač vratio je prava jer nije hteo da štampa novo izdanje, a „Hari Poter“ je odbijen 12 puta pre konačnog objavljivanja. Dakle, svi bi trebalo da se izborimo za ono „Od rada vajda“, jer je „Bolje džabe sedeti, nego džabe raditi“, kako je moj otac u više navrata umeo da me savetuje u mlađim danima.

Kako promovišete svoja dela?

Uglavnom kroz ovakve intervjue, objave na društvenim mrežama i sajtovima, poneko retko gostovanje na koje pristanem. I često mi se učini da moje knjige imaju sopstveni put na koji slabo utičem – čak i kada se veoma trudim oko promocije, kako je bilo krajem leta, rezultati budu slični kao i kada prepustim čitaocima da sami nalete na moje knjige u knjižarama. Verovatno je moj domašaj znatno manji od domašaja moga izdavača, jer je u pitanju Laguna, najveća izdavačka kuća u regionu. Možda moji napori imaju i odložen efekat, ako optimistično posmatram da su letnje akcije dovele do zimskih vrhova top-lista. Zbog svega toga svako promovisanje shvatam pre kao upoznavanje čitalaca sa nekim drugim stranama moje ličnosti i dela koje možda nisu tako vidljive na prvi pogled. Verujem da to može ostvariti dugoročniju vezu između mene i moje publike, koja onda nastavlja da me prati kroz ovu životnu avanturu pisanja knjiga.

Da li je pisanje bekstvo ili društvena odgovornost?

Zavisi od pisca. Ja sam to upravo nazvao životnom avanturom. Nekada su društveno odgovorni pisci bili skoro pravilo, danas su pre izuzetak. Hemingvej je, kako je to Bukovski pisao, uvek kao u nekom grču, u borbi, jer je i život posmatrao kao neprekidni rat. Za njega mi je očigledno da pokušava da prenese univerzalne i vanvremenske poruke, dok je ovaj drugi pisao iz lične potrebe i poriva da ne mora ponovo tražiti neki loše plaćen posao. Moje pisanje bih smestio bliže prvom cilju, jer se trudim da prenesem drevne poruke sačuvane u našem narodnom stvaralaštvu, koje uključuje i pesme prenošene s kolena na koleno, kao i mitske priče, nekad i strašne, koje su se prepričavale uz vatru. Ali se trudim da ostanem opušten i ne zaboravim da je glavni cilj mojih knjiga da i čitaoca opuste i zabave, a znanje prenesu na jedan nenametljiv, skoro skriven način.



Da li ono što je dobro pronađe svoj put?

Voleo bih da mislim da je tako. Svi smo čuli priče o uspehu, ali znam da nismo čuli mnoge priče o neuspehu, jer obično nisu vesti dok ne postanu priče o savladanim preprekama. Sve se svodi na borbu pojedinca da se ostvari, da razvije sopstvenu priču uprkos neumitnim otporima na koje svako nailazi boreći se da ostvari svoju misiju na ovom svetu. Ključne stvari su vera u sebe i saznanje da je to put a ne trajno stanje – iako svakodnevno gubim tu veru, svakodnevno je ponovo i pronalazim i jačam; osećam da je tako sa većinom ljudi.

Za kraj ovog razgovora ne možemo da Vas ne pitamo da li radite na nekom novom romanu.

Hajde onda da to ne bude brz kraj razgovora, jer bih voleo da podelim neke ekskluzivne novosti na tu temu, stvari o kojima još nisam pričao. Dakle, moj prvi ovogodišnji roman biće posebno, jednotomno, tvrdo ukoričeno izdanje trilogije „Bajka nad bajkama“. To je i odgovor na više puta izrečene želje čitalaca da ovakva knjiga treba da bude i ćirilična, i presudni korak da sva moja dela postoje na ćirilici, u skladu sa ličnom željom da mi književni opus bude dostupan na oba pisma koja koristim. Ali ovo delo ne staje na tome – postoje i male ali značajne razlike u tekstu koje predstojeće izdanje čine onim što bi u filmu nazvali director's cut, dakle konačna verzija knjige najbliža mojoj ličnoj viziji.

Kakve su to razlike u jednotomnom romanu „Bajka nad bajkama“ i pojedinačnim knjigama trilogije, ako nam možete reći?

Pre svega da razjasnim da razlike nisu u radnji i događajima – sve što je postavljeno u originalnoj trilogiji stoji i u predstojećem posebnom izdanju. Ispravljene su uglavnom slovne greške. Ali su, u prvoj i neobjavljenoj verziji Bajke, junački dijalozi, poput onih pre bitaka, bili u desetercu. Ja sam ih tako čuo, u ritmici koja kroz vekove do nas stiže u epskim pesmama. Kasnije je, kroz urednički i lektorski rad, to odstranjeno kao eksperimentalni momenat koji može ugroziti prodaju. Moram da priznam da je uklanjanje deseterca često i značajno popravljalo dijaloge, pa ih ja više i ne bih mogao vratiti u početni oblik, ali je ponekad rezultat tih prepravki bio gubitak ritma. Srećom pa retki čitaoci osećaju ovo, ali njima, koji osete, to smeta koliko i meni. Zbog toga sam iskoristio ovu jedinstvenu priliku, kakva se piscima retko ukazuje, da „Bajka nad bajkama“ u svom konačnom tekstu, nakon prvog objavljivanja, dovede dijaloge u ritam koji ne smeta mom uhu, što je uključivalo uklanjanje svakog „sečenja“ na devet ili produženja na jedanaest slogova i slično, i pretvaranje ovoga u nešto što bolje zvuči u junačkom govoru, sa deset, dvanaest, ili koliko god slogova je potrebno. (Uporedni primeri: „Eno nekog sela kraj puta“ – „Eno nekog sela pokraj puta“; „Ali, hoće te poslušati Žarko“ – „Al’ hoće te poslušati Žarko“.) Ovo ne menja ni radnju ni smisao, ali mnogo popravlja moj lični doživljaj, a nadam se i doživljaj onih čitalaca sa urođenim osećajem za epsku ritmiku. Očekujem da ova ćirilična verzija knjige, dakle trilogija u jednom tomu, sa tvrdim koricama i mapom u boji, izađe ove godine.

Autor: Marijana Bašić
Izvor: Harmony life