Mudrost srpskih predaka koja se ne sme zaboraviti

„Nemoj, sine, izgubiti duše; bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogr'ješiti dušu“, kaže majka Jevrosima Kraljeviću Marku. Čast, poštenje, junaštvo i moralna čvrstina čine duhovnu vertikalu koja spaja sva dela iz bogate riznice usmene narodne književnosti koju ne smemo zaboraviti, da ne bi ona zaboravila nas, kaže za Sputnjik profesor Boško Suvajdžić.

U izdanju beogradske Lagune nedavno je objavljena knjiga „Srpske junačke pesme“ u kojoj se nalazi izbor najpoznatijih epskih pesama koje je sakupio i u više knjiga objavio Vuk Stefanović Karadžić. Reč je o dragocenoj riznici srpske istorije, književne tradicije i narodne mudrosti, negovane vekovima, koja je još u Vukovo vreme zadivila evropsku literarnu elitu.

„Vuk je pred Evropu izneo besceno narodno blago u pravom trenutku, u epohi romantizma, predstavivši tada srpski narod kao književni narod, i to u salonima najučenijih evropskih duhova tog vremena, poput Grima, Mickijeviča, Getea, Puškina“, podseća u razgovoru za Sputnjik profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Boško Suvajdžić.

Kada je reč o odnosu savremenog čitaoca prema narodnoj poeziji, profesor ističe da je ona dragocena jer ima pregršt slojeva koji oblikuju kolektivnu svest – od drevnog, arhaičnog, mitskog i mitopoetskog, preko leksičkog sloja, sve do odjeka folklornih i mitskih elemenata u pisanoj književnosti našeg vremena.
Narodna poezija, u ovoj knjizi epska, prepuna je mudrosti s kojima odrastamo i koje nas vode kroz život, a da često nismo ni svesni da smo ih usvojili čitajući deseterce o knezu Lazaru, Mrnjavčevićima, Marku Kraljeviću ili Starini Novaku.

„Tih ukrštanja ima i u savremenoj srpskoj poeziji, možda najizrazitije kod Matije Bećkovića, kao i u nekim drugim opusima. To ukrštanje je, kako bi rekao Momčilo Nastasijević, 'korenom ispod a stabljikom iznad' nacionalne i svetske književnosti i onoga što predstavlja naše bivstvo, ili što bi rekao Vuk – bitije i ime“, kaže profesor Suvajdžić.

Uzvišena tragika – duhovni podvig kosovskih ratnika

Bez obzira na to da li se klasifikuje prema vremenskim i tematskim kriterijumima, ili prema vrsti stiha, narodna epska poezija je protkana istorijskom vertikalom, kao i dirljivom tragikom, koja se po svojoj umetničkoj snazi i ubedljivosti može meriti s biserima antike ili Šekspirovim delima.

„Rekao bih da je naš narod ne tragičan, nego tragično uzvišen. Veliki proučavaoci srpske narodne poezije su to poredili s Homerom, s određenim Šekspirovim tragedijama. U antologijskim primerima vidimo da ispod spoljašnje naracije, odnosno opevanja događaja, velikih bojeva, izricanja javnog suda o precima koji se čuvaju u pamćenju zahvalnih potomaka, postoji nešto dramatično, baladično. Najviše se pamte i problematizuju upravo ti antologijski primeri, počev od kosovske epike, u kojoj je sve unapred predodređeno, zadato i poznato, a ipak je sve krajnje dramatično. I to je veliko umeće!“, ističe profesor Suvajdžić.

On napominje da se čitav tematski krug pesama o Kosovskom boju odlikuje uzvišenošću koja počiva na kolektivnosti odlaska u sudbinsku bitku.

„Kako bi rekao profesor Đorđe Trifunović, to je duh zajedničarstva u podvigu kosovskih ratnika. Taj podvig nije samo epski i nije samo mučenički. To, naravno, jeste vojni poraz, ali je pobeda u duhu, u poeziji“, naglašava Suvajdžić.

Kosovski mit – Od Lazarevog kulta do Brankovića kao mitskog izdajnika

Profesor ističe da se u epskoj poeziji iz kosovskog ciklusa očituje podudaranje mišljenja dve po mnogo čemu kompatibilne književnosti – stare srednjovekovne i usmene.

„Možemo porediti kosovsku epiku i staru srednjovekovnu književnost iz deset kultnih spisa. Nama je najpoznatija 'Pohvala knezu Lazaru' plemenite Jefimije, ali tu su i tri nepoznata ravaničana i Pohvalno slovo patrijarha Danila, u kojima vidimo konstituisanje kulta kneza Lazara, vrlo rano, od 1390. do 1420. Za tih tridesetak godina se konstituiše kult i, po svemu sudeći, motivi iz te stare književnosti prelaze u narod, dobijaju epsko ruho i nastaje ta čuvena kosovska epika koja je vrhunac kosovske legende i do dan-danas“, kaže profesor Suvajdžić.

Pored kulta kneza Lazara, u kosovskoj epici se ističu još dva bitna lika – hrabri i srčani Miloš Obilić koji je na Kosovu ubio Murata i Vuk Branković, mitski izdajnik.

„Vuk Branković, po svemu sudeći, uopšte nije bio izdajnik. Njegovo ime se prvi put spominje 1601. godine u delu 'Kraljevstvo Slovena' dubrovačkog istoričara Mavra Orbina. On piše da je Branković vodio pregovore i izdao. Pre toga se izdaja kao mogućnost spominje kod Konstantina Filozofa, a u delu Konstantina Mihajlovića spominju se nekakva gospoda koja 'kroz prste gledaju i bici se dive'. To je nesloga u srpskom taboru, ali nije to Vuk Branković“, smatra profesor Suvajdžić.

Na pitanje zašto je baš Vuk Branković u narodnom predanju dobio izdajnički žig naš sagovornik napominje da je on svakako bio veliko ime, pri čemu je njegova loza bila u sukobu s Lazarevićima, naročito posle kosovskog boja.

„Boj se odigrao na teritoriji Vuka Brankovića, na Kosovu polju, i da je hteo da izda, nije imao kuda da beži sa svoje teritorije. On je dosledno nastavio antitursku borbu, završio je život u turskom ropstvu. Proglašen je izdajnikom, najverovatnije, zbog toga što je i crkva podržala Lazarevića. Knez Lazar je bio veoma važan u izmirenju Srpske i Carigradske patrijaršije, koja je bila u sukobu od cara Dušana. Možda zbog vladavine sina Vuka Brankovića, despota Đurđa koji je podigao Smederevo, koji je bio velika, genijalna figura, a opet je negativno upamćen jer je to bilo 'poslednje vreme'. To su paradoksi istorije. Vuk Branković koji je vodio dosledno borbu protiv Turaka upamćen je kao mitski izdajnik“, konstatuje Suvajdžić.

S druge strane, u narodnoj svesti formirao se lik Miloša Obilića, velikog junaka koji je ubio turskog sultana u njegovom taboru i time zaslužio „besmrtnost“.

„Postojao je, zaista, junak koji je ubio sultana Murata, ali se ne zna da li je Miloš Obilić bio vitez pod tim imenom, da li je kao istorijska ličnost postojao ili nije. Prvo ime koje skrećemo je Biliš Kubila u turskim izvorima. I turski i hrišćanski izvori svedoče o tome koliko je to bila, kako Vuk kaže, 'premjena' – epohalna bitka, sukob civilizacija. Nije ona bez razloga ostala tako upamćena. I turski izvori objašnjavaju kako je moguće da je padišah ubijen, ko su ti nevernici, govore o nekakvim zaverenicima. I hrišćanski izvori govore o zaverenicima. To je, dakle, jedan među njima, ne znamo ko. Vremenom se stvara legenda o Milošu Obiliću, njegova epska biografija, dovodi se u vezu s različitim lokalitetima, ali mi zaista danas ne znamo da li je postojao takav vitez i ko je bio on“, naglašava Suvajdžić.

„Pomalo je takijeh junaka...“

Govoreći o tragici u srpskoj narodnoj poeziji, naš sagovornik podseća i na prelepu pesmu „Zidanje Skadra“, koja pripoveda o sudbini mlade Gojkovice, žene Gojka Mrnjavčevića, koja je uzidana u temelje grada.

U toj pesmi vidimo pravu antičku tragiku, koja je kasnije, podseća profesor, inspirisala pesnike poput Branka Miljkovića i Desanke Maksimović da poetski izraze dirnutost njenom tragičnom sudbinom.

Tragika druge vrste, zasnovana na univerzalnoj temi sukoba zajednice i pojedinca koji se suprotstavlja kolektivnim nazorima, prožima pesmu „Banović Strahinja“.

„Banović Strahinja je usamljeni pojedinac koji je nužno i tragičan. Kako bi rekao Jovan Deretić, to je najusamljeniji lik epike. Njegov susret s dervišem na Kosovu polju je jedan andrićevski, lirski susret dvojice ljudi koje ne može da razdvoji nikakva barijera. Ne postoje kod Starca Milije ni vera, ni nacija, ni jezici, ni plemena, nego ljudi i oni koji to nisu! I na kraju pesme se zaključuje: 'pomalo je takijeh junaka ko što beše Strahinjiću Bane'. To su elementi zbog kojih je naša epika imala takvu recepciju u Evropi i zbog kojih pesma 'Banović Strahinja' ima biblioteku tumačenja u međunarodnom rasvetljenju. To su odjeci u vremenu, velike, neprolazne teme i nije to zato što je to Vuk našao i izneo u Evropu, to je prosto velika, velika književnost“, naglašava profesor Suvajdžić.

On ističe da epska pesma ima vrlo jasno izgrađen etički kodeks i vrlo surovo kažnjava one koji su ga prekršili.

„To čini edukativnu dimenziju ovih pesama, koja nije prenaglašena, didaktična, ali služi da pokaže šta to znači 'pomalo je takijeh junaka', koji nemaju samo snagu i mač, nego i nešto drugo što ispoljavaju u odnosu prema ženi, prema drugim junacima“, navodi Suvajdžić, zaključujući da su upravo etički principi jedna od najvećih vrednosti srpske narodne poezije kojima treba da se vraćamo čitavog života.

Autor: Valentina Bulatović
Izvor: rs.sputniknews.com