Može li čitanje zaista poboljšati vaše mentalno zdravlje?
Ovo su mučni dani za Terezu Mej, uskoro bivšu britansku premijerku, ali kada napusti Dauning Strit, koje bi knjige mogla da čita kako bi zalečila svoju napaćenu dušu? Mogla bi da počne sa klasikom iz 1978. „Rekvijem za snove“ američkog autora Hjuberta Selbija, predlaže biblioterapeut Ela Berthaund. Priznaćemo da je priča o četvoro ljudi koji se bore sa različitim vrstama narkomanske zavisnosti, kasnije adaptirana u film na prelasku u novi milenijum, možda „prilično sumorna, ali mislim da će se ona pronaći u njoj,“ kaže Berthaundova. „Opšta poruka knjige je da se treba držati svojih principa i još jednom iskoristiti dan, tako da se nadam da će je pročitati i da će se osetiti pročišćeno i obnovljeno.“
Ova preporuka je došla tokom fascinantne diskusije o terapeutskoj vrednosti čitanja fikcije, koja je održana juče na ovogodišnjem Hay festivalu. Na panelu „Tekstualno lečenje: može li fikcija da leči?“ koji je moderirala Hepsiba Anderson iz redakcije za književnost u BBC Culture, učestvovala je Ela Berthaund, autorka i literarni agent koja takođe daje ljudima personalizovane savete o čitanju u londonskoj školi School of Life, gde nudi svoja razmišljanja o ulozi književnosti u popravljanju mentalnog zdravlja, kao i najtiražniji romanopisci Džesi Barton i Aleks Vitl.
Tokom književnog festivala Hej u Engelskoj 2019, jedna od tema panela bilo je pitanje kako knjige mogu da povrate mentalnu ravnotežu. Učesnici panela – Hepsiba Anderson iz redakcije za književnost u BBC Culture, Ela Berthaund, autorka i biblioterapuet londonske „Škole života“, romanopisci Džesi Barton i Aleks Vitl – složili su se da knjge predstavljaju oblik eskapizma koji je mnogo intenzivniji od svih drugih umetničkih formi. „U filmu ili televizijskoj emisiji dobijate vizualne stimuluse, dok u romanu morate sami da ih stvorite, tako da je taj doživljaj mnogo snažniji, zato što u njemu učestvujete“, ističe Berthaundova.
Učesnici panela takođe dele uverenje da terapeutska fikcija ne mora da bude vesela – zapravo, može da bude i turobna. Vitl se priseća svog odrastanja i kako mu je otac govorio o sopstvenom detinjstvu na Jamajci, kada bi „pripovedač išao od sela do sela, naročito u doba žetve, i pronosio priče o ropstvu i sličnim stvarima. Takve stvari su prilično mračne, ali afirmišu muke kroz koje ljudi prolaze.“ Distopijska fikcija je jednim delom privlačna i zbog neočekivane utehe koju pruža, kaže on: „govori o tome kako ljudi nailaze na iskušenja i kako mogu da ih prevaziđu.“
Ponovno čitanje omiljenih romana takođe može predstavljati posebnu vrstu biblioterapije – jer nam daje mogućnost da sagledamo sebe iz jasnije perspektive. Berthaundova je govorila o tome kako je imala ovakav odnos sa romanom „Tes od roda D’Erbervila“ Tomasa Hardija. „Kada sam ga prvi put pročitala, kao petnaestogodišnjakinja, zaista sam se identifikovala sa Tes, a drugi put, 10 godina kasnije, primetila sam da mi stvarno smeta njena pasivnost – a onda sam ga pročitala još 10 godina kasnije i počela da razumem neke njene odluke. Ima nešto neverovatno korisno u povremenom vraćanju na neku knjigu tokom života – bolje upoznajete sebe.“
Kada razmišljamo o mlađim čitaocima, fikcija takođe može da odigra značajnu ulogu u suočavanju sa krizom mentalnog zdravlja kod mladih o kojoj se sve više govori na globalnom nivou. Eskapizam je jedno, ali nasuprot njemu je sve više romana za adolescente koji mogu da pomognu tinejdžerima tako što se direktno bave problemima sa kojima se oni suočavaju u svakodnevnom životu, od nasilja do droga, transrodnih pitanja i socijalne isključenosti.
Da li je i pisanje dobro za dušu?
Ali dok je čitanje nesumnjivo korisno za psihu, šta je sa pisanjem? Vitl i Bartonova su priznali da život pisca može biti šarolik u smislu mentalnog zdravlja. S jedne strane, može da bude briljantan način da se obradi i izbaci emotivna trauma. A sa druge, kako kaže Bartonova, „sam čin pisanja vas u velikoj meri izoluje... paradoks je u tome što vašu knjigu čita na hiljade ljudi, ali vi toga niste ni svesni.“
Ali na kraju, kada se vidi koliki uticaj može imati knjiga na dobrobit čitalaca, to je samim tim i veliko zadovoljstvo za pisca. Vitl je prepričao jednu anegdotu u vezi sa njegovim romanom za tinejdžere „Home Girl“. Jedna čitateljka mu je rekla: „Aleks, dopada mi se knjiga, zbog nje sam poželela da se bavim grnčarstvom“. Pomislio sam kako u knjizi nema ničega o grnčarstvu“, rekao je autor. „Ali ona je oduvek želela da se bavi grnčarstvom, a pošto [junakinja] prolazi kroz toliko mnogo teškoća u životu i nikad ne odustaje, to joj je dalo podstrek, rekla je. Retko se dobija ovakva povratna informacija, ali kada se to desi, pomisliš, eto zašto ovo radim.“
Autor: Hju Montgomeri
Izvor: www.bbc.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Tokom književnog festivala Hej u Engelskoj 2019, jedna od tema panela bilo je pitanje kako knjige mogu da povrate mentalnu ravnotežu. Učesnici panela – Hepsiba Anderson iz redakcije za književnost u BBC Culture, Ela Berthaund, autorka i biblioterapuet londonske „Škole života“, romanopisci Džesi Barton i Aleks Vitl – složili su se da knjge predstavljaju oblik eskapizma koji je mnogo intenzivniji od svih drugih umetničkih formi. „U filmu ili televizijskoj emisiji dobijate vizualne stimuluse, dok u romanu morate sami da ih stvorite, tako da je taj doživljaj mnogo snažniji, zato što u njemu učestvujete“, ističe Berthaundova.
Učesnici panela takođe dele uverenje da terapeutska fikcija ne mora da bude vesela – zapravo, može da bude i turobna. Vitl se priseća svog odrastanja i kako mu je otac govorio o sopstvenom detinjstvu na Jamajci, kada bi „pripovedač išao od sela do sela, naročito u doba žetve, i pronosio priče o ropstvu i sličnim stvarima. Takve stvari su prilično mračne, ali afirmišu muke kroz koje ljudi prolaze.“ Distopijska fikcija je jednim delom privlačna i zbog neočekivane utehe koju pruža, kaže on: „govori o tome kako ljudi nailaze na iskušenja i kako mogu da ih prevaziđu.“
Ponovno čitanje omiljenih romana takođe može predstavljati posebnu vrstu biblioterapije – jer nam daje mogućnost da sagledamo sebe iz jasnije perspektive. Berthaundova je govorila o tome kako je imala ovakav odnos sa romanom „Tes od roda D’Erbervila“ Tomasa Hardija. „Kada sam ga prvi put pročitala, kao petnaestogodišnjakinja, zaista sam se identifikovala sa Tes, a drugi put, 10 godina kasnije, primetila sam da mi stvarno smeta njena pasivnost – a onda sam ga pročitala još 10 godina kasnije i počela da razumem neke njene odluke. Ima nešto neverovatno korisno u povremenom vraćanju na neku knjigu tokom života – bolje upoznajete sebe.“
Kada razmišljamo o mlađim čitaocima, fikcija takođe može da odigra značajnu ulogu u suočavanju sa krizom mentalnog zdravlja kod mladih o kojoj se sve više govori na globalnom nivou. Eskapizam je jedno, ali nasuprot njemu je sve više romana za adolescente koji mogu da pomognu tinejdžerima tako što se direktno bave problemima sa kojima se oni suočavaju u svakodnevnom životu, od nasilja do droga, transrodnih pitanja i socijalne isključenosti.
Da li je i pisanje dobro za dušu?
Ali dok je čitanje nesumnjivo korisno za psihu, šta je sa pisanjem? Vitl i Bartonova su priznali da život pisca može biti šarolik u smislu mentalnog zdravlja. S jedne strane, može da bude briljantan način da se obradi i izbaci emotivna trauma. A sa druge, kako kaže Bartonova, „sam čin pisanja vas u velikoj meri izoluje... paradoks je u tome što vašu knjigu čita na hiljade ljudi, ali vi toga niste ni svesni.“
Ali na kraju, kada se vidi koliki uticaj može imati knjiga na dobrobit čitalaca, to je samim tim i veliko zadovoljstvo za pisca. Vitl je prepričao jednu anegdotu u vezi sa njegovim romanom za tinejdžere „Home Girl“. Jedna čitateljka mu je rekla: „Aleks, dopada mi se knjiga, zbog nje sam poželela da se bavim grnčarstvom“. Pomislio sam kako u knjizi nema ničega o grnčarstvu“, rekao je autor. „Ali ona je oduvek želela da se bavi grnčarstvom, a pošto [junakinja] prolazi kroz toliko mnogo teškoća u životu i nikad ne odustaje, to joj je dalo podstrek, rekla je. Retko se dobija ovakva povratna informacija, ali kada se to desi, pomisliš, eto zašto ovo radim.“
Autor: Hju Montgomeri
Izvor: www.bbc.com
Prevod: Borivoje Dožudić
