Mo Jen, dobitnik Nobelove nagrade: „Kriv sam“

Prvi put otkad je dobio Nobelovu nagradu za književnost, kontroverzni kineski autor Mo Jen je pristao da da intervju za nemački list Špigl. Mnogi su ga optužili da je suviše blizak sa režimom. On odbacuje optužbe i oštrim tonom odgovara klevetnicima.

Nosio je Maovo odelo sa crvenim amblemom zakačenim za džep na grudima, koji je ličio na partijski, samo što je na njemu pisalo ime. Držao je predavanje u Stokholmu povodom dobijanja Nobelove nagrade, koje svi pisci treba da održe kada dobiju ovu književnu nagradu.
 
Bio je 7. decembar 2012. i ovaj Kinez, čije su blage reči zvučale poput pesme dok je držao govor, doživljen je kao razočaranje. Napisao je sjajne knjige, to je sigurno. „Umoran od života i smrti“ i „Balade o belom luku“ porodični su romani koji imaju širinu, bujnost i slikovitost. U njima uvek ima elemenata istorijskog, u kojem beleži razvoj Kine u poslednjim decenijama, od siromaštva ranih godina, kroz teškoće Kulturne revolucije pa do ekonomskog uspona. Uprkos kritikama upućenim Komunističkoj partiji i njenim vođama, koje su jasne u njegovim knjigama, pisac se još uvek smatra vernim režimu.

Mo Jen sada ima 60 godina i član je Komunističke partije od 1979. Radio je u vojsci a danas je potpredsednik režimske Asocijacije pisaca Kine.

Njegovi čitaoci su dugo bili zbunjeni mimoilaženjem između njegovih nedvosmislenih kritika države u njegovim delima i njegovog konformizma. Reakcije na njegovo dobijanje Nobelove nagrade takođe su bile podeljene. Kineski disidenti, poput Liao Jivua bili su „zapanjeni“, dok je Nemački pisac Martin Valzer rekao da nije bio iznenađen.

Mo Jen se nije mnogo trudio da bilo šta objašnjava. Odbijao je da daje intervjue širom sveta. Na konferenciji za štampu pre zvanične ceremonije u Stokholmu, Mo je izazvao još jedan skandal kada je za cenzuru u Kini rekao da je „nužno zlo“ što je razbesnelo komentatore širom sveta.

Ipak, dao je intervju za nemački list Špigl.

Mo je rođen u kineskom selu Gaomi 1955. Mo Jen je njegov pseudonim, njegovo pravo ime je Guan Moje. Roditelji su mu bili zemljoradnici. Iskusio je Veliku kinesku glad od 1959 do 1961, kada su zbog velikih političkih grešaka ljudi bukvalno gladovali. Milioni ljudi umrli su od gladi. Sa 12 godina, Mo je bio prinuđen da napusti školu jer se njegova porodica smatrala nepouzdanom. Postao je pastir a radio je i u industriji pamuka.

Narator u Mo Jenovom romanu „Žabe“ otelovljuje nekoliko autobiografskih elemenata pisca. I on potiče iz zemljoradničke porodice iz Gaomija; odlazi u vojsku i koleba se između želje da postane konformista i potrebe da sledi svoju savest. Pripovedač ima tetku koja radi kao ginekolog, još jedan autobiografski detalj. Ona je glavni lik u romanu i brutalna je u sprovođenju državne politike „jedno dete“. Pa ipak ostaje nejasno zašto je verna partiji uprkos uzastopnim poniženjima. Oni koji žive u autokratskim društvima mnogo rizikuju kada se suprotstavljaju – zaključak je do kojeg se dolazi čitanjem Mo Jenovih dela. Takav stav ukorenjen je u kineskoj stvarnosti.

Dobitnici Nobelove nagrade su zaštićeni. Oni mogu otvoreno da govore i da rizikuju. U stvari, nemaju mnogo izbora.


 
ŠPIGL: Gospodine Mo, vaš pseudonim, Mo Jen, bukvalno znači „ne govori“. Izgleda da ga shvatate vrlo ozbiljno i malo govorite u javnosti, naročito sa novinarima. Zašto?
Mo Jen: Ne volim da dajem političke izjave. Brzo pišem. Ali temeljno promišljam.  Kada govorim javno, uvek se pitam da li sam bio dovoljno jasan. Moja politička ubeđenja su takođe veoma jasna. Samo treba čitati moje knjige.
 
ŠPIGL: Vaša knjiga „Žabe“ bavi se politikom Kine „jedno dete“, koji utiče na živote više od milijarde ljudi. Kakvo je vaše lično mišljenje o ovoj politici?
Mo Jen: Kao otac, uvek sam mislio da svako treba da ima dece koliko želi. Kao ofiicir, međutim, morao sam da poštujem pravilo koje je morao da poštuje i svaki zvaničnik: jedno dete, ne više. Pitanje populacije Kine ne može se lako rešiti. U jedno sam siguran: nikoga ne bi trebalo sprečiti silom da ima dete.
 
ŠPIGL: Baš se to, međutim, događa u „Žabama“. Šta vam je bila inspiracija za ovu knjigu? Da li je to bilo vaše lično mišljenje o toj temi? Ili određeni događaj, osoba, razgovor?
Mo Jen: Bila je to životna priča moje tetke koja je decenijama radila kao ginekolog u mojoj rodnoj pokrajini Gaomi i videla neopisive stvari. Osetio sam poriv da to zabeležim.
 
ŠPIGL: Dr Van, glavni lik u vašem romanu, komplikovana je, čak monstruozna figura koju proganjaju njegova sopstvena dela. Kako je vaša tetka reagovala na knjigu?
Mo Jen: Nije je pročitala. Eksplicitno sam joj rekao da je ne čita zato što bi mogla da se naljuti na mene. Naravno, nije sve što se dešava u „Žabama“ zasnovano na priči moje tetke – koja ima četvoro dece. Dodao sam iskustva drugih lekara i stvari koje sam i sam video.
 
ŠPIGL: U većini vaših romana dešavaju se mnoge strašne stvari. U „Baladama o belom luku“ na primer, trudna žena koja je već počela da se porađa obesiće se. Ipak, čini se da su „Žabe“ Vaša najozbiljnija knjiga. Da li je zato njeno pisanje toliko dugo trajalo?
Mo Jen: Ideja za ovu knjigu dugo je sazrevala u meni a brzo sam je napisao. U pravu ste, bilo mi je teško kada sam pisao roman. Zapravo sam i sebe kritikovao.
 
ŠPIGL: U kom smislu? Vi ne snosite ličnu odgovornost za nasilje i prinudne abortuse opisane u Vašoj knjizi.
Mo Jen: U Kini su se dogodile ogromne promene u toku proteklih decenija. Većina nas sebe smatra žrtvama. Pa ipak, mali broj ljudi se upita: ’Da li sam i ja povredio nekoga?’ „Žabe“ se bave ovim pitanjem, ovom mogućnošću. Na primer, iako sam imao samo 11 godina i išao u osnovnu školu, priključio  sam se Crvenoj gardi i učestvovao u javnom kritikovanju svoga profesora. Bio sam ljubomoran na tuđi uspeh i talenat, na tuđu sreću. Kasnije sam čak zamolio svoju ženu da abortira zarad moje budućnosti. Kriv sam.
 
ŠPIGL: Vaše knjige daju sumornu sliku moderne Kine. Čini se da nema napretka. Ni vaši likovi, ni društvo, ni država kao takva ne izgledaju kao da idu u dobrom smeru.
Mo Jen: U tom pogledu se poprilično razlikujem od svojih kolega-sunarodnika. Većina kineskih priča i drama ima srećan kraj. Moji romani se uglavnom završavaju tragično. Ali ipak postoji nada, snaga i dostojanstvo.
 
ŠPIGL: Neke od Vaših knjiga odvijaju se poput filmova. Izbegavate da se previše unesete u dušu Vaših likova. Zašto se, na primer, doktor Van drži tako striktno partijskih principa iako zna da su pogrešni?
Mo Jen: To je deo duhovnog iskustva moje generacije. Neki ljudi su shvatili da je Kulturna revolucija bila greška, ali su takođe shvatili da je partija to ispravila.
 
ŠPIGL: Šta Vi lično mislite o tome? Uostalom, bili ste prinuđeni da prekinete školovanje za vreme Kulturne revolucije a i dalje ste član partije.
Mo Jen: KP Kine ima preko 80 miliona članova. Ja sam jedan od njih. Priključio sam se partiji 1979. kada sam bio u vojsci. Shvatio sam da je Kulturna revolucija bila greška pojedinaca – vođa. Nije toliko imala veze sa samom partijom.


 
ŠPIGL: U svojim knjigama, oštro kritikujete partijske zvaničnike, ali Vaše političke izjave su, kao ova koju ste sada dali, blage. Čime objašnjavate ovu protivrečnost?
Mo Jen: Ne postoji protivrečnost u mom mišljenju kada osuđujem partijske zvaničnike. Više puta sam naglasio da pišem u ime naroda a ne partije. Prezirem korumpirane funkcionere.
 
ŠPIGL: Kada je kineski pisac Liao Jivu dobio Nagradu za mir, on Vas je kritikovao kao „državnog pisca“ i rekao da niste dovoljno distancirani u odnosu na vladu.
Mo Jen: Pročitao sam njegovu izjavu i govor koji je održao prilikom dodele nagrade. Tražio je otcepljenje provincije Sičuan od Kine. Mislim da se žitelji ove provincije (provincije odakle je Liao) ne bi sa tim složili. Ja se sa tim apsolutno ne slažem. Siguran sam da se Liaovi roditelji ne bi nikada složili sa ovim zahtevom. Mislim da ni on sam, duboko u svom srcu, ne misli to što je rekao. Znam da mi zavidi na ovoj nagradi i to razumem. Ali njegove kritike su neopravdane.
 
ŠPIGL: Na koje kritike tačno mislite?
Mo Jen: Između ostalog optužuje me za podržavanje Bo Ksilaia...
 
ŠPIGL: … osramoćenog bivšeg šefa partije u Čongkingu...
Mo Jen: … u pesmi. Istina je sasvim drugačija. Bio sam sarkastičan, napisao sam satiru.
 
ŠPIGL: Kažete da Vaši kritičari namerno pogrešno tumače ovu Vašu pesmu da biste izgledali kao prijatelj Bo Ksilaia?
Mo Jen: Oni koji su protiv mene uglavnom su pisci i znaju kada je nešto satirično. Od kada sam dobio Nobelovu nagradu pod lupom mi traže mane i čak izvrću značenje mojih pesama.
 
ŠPIGL: U Vašem romanu „Umoran od života i smrti“ jedan od protagonisa greškom ispušta svoju značku sa Maovim likom u nužnik. U Vašoj autobiografskoj knjizi „Promena“ opisujete kako ste koristili male statue, replike Maove figure, da uplašite pacove u svojoj spavaonici. Kako to da pišete tako smelo a tako ste oprezni kada dajete izjave?
Mo Jen: Da je to istina, verovatno ne bih pristao na ovaj intervju. Ja sam pisac a ne glumac. Kada sam pisao scene koje pominjete, nisam razmišljao o kršenju tabua. Ako sam razjasnio da je Mao bio čovek a ne bog, neka bude tako. Kada sam bio dete, mislio sam da je on bog.
 
ŠPIGL: Danas ste potpredsednik kineske asocijacije pisaca. Može li neko da obavlja takvu funkciju a da ne bude blizak sa režimom?
Mo Jen: Ovo je počasno zvanje zbog kojeg se niko nije žalio pre nego što sam dobio Nobela.  Neki ljudi smatraju da ovu nagradu treba da dobiju samo oni koji se suprotstavljaju režimu. Da li je to tako? Zar se Nobelova nagrada za književnost ne dodeljuje za ono što je neko napisao?
 
ŠPIGL: Ljude u Kini maltretiraju, čak hapse zbog onoga što pišu. Zar ne osećate obavezu da iskoristite svoju nagradu, slavu i reputaciju da progovorite u ime tih svojih kolega?
Mo Jen: Otvoreno sam izjavio da se nadam da će Liu Ksiabo biti pušten na slobodu što pre, ali ipak sam ponovo kritikovan i primoravan da iznova dajem izjave u vezi sa istim problemom.
 
ŠPIGL: Liu je dobio Nobelovu nagradu za mir 2010. I zaista, ponovne izjave podrške ostavile bi jači utisak od samo jednog komentara.
Mo Jen: Ovo me je podsetilo na ritualno ponavljanje iz vremena Kulturne revolucije. Ako odlučim da progovorim, niko neće moći da me zaustavi. Ako odlučim da ćutim, ni nož pod grlom me neće naterati da pričam.
 
ŠPIGL: Među vašim kritičarima je Ai Veivei, umetnik naročito popularan u Nemačkoj.
Mo Jen: Šta on ima da kaže o meni?
 
ŠPIGL: I on Vas optužuje za to da ste previše bliski sa državom. Kaže da niste u kontaktu sa stvarnošću i da ne možete predstavljati sadašnju Kinu.
Mo Jen: Zar nisu mnogi umetnici u Kini državni umetnici? Šta je sa univerzitetskim profesorima? Šta je sa onima koji pišu za državne novine? Koji intelektualac uopšte može da tvrdi da predstavlja Kinu? Ja sigurno ne. Može li Ai Veivei? Pravi predstavnici Kine kopaju zemlju i prave puteve golim rukama.
 
ŠPIGL: Ne samo da ste član partije, više puta ste rekli da i dalje imate utopijsku viziju komunizma. Ali zar Vaše knjige ne pokazuju da ova utopija ne postaje uvek stvarnost? Zar s tim u vezi ne bi trebalo da odustanete od te ideje?
Mo Jen: Ono što je Marks napisao u „Komunističkom Manifestu“ bilo je izuzetno lepo. Međutim, izgleda da je veoma teško ostvariti takav san. Pa ipak, pogledajte evropske, a naročito severnoevropske zemlje i društva. Pitam se da li bi bilo moguće i zamisliti te države u kojima vlada blagostanje bez Marksa? U Kini smo govorili da je marksizam na neki način spasao kapitalizam. Najviše koristi od njegove ideologije imala su društva na Zapadu. Mi Kinezi, Rusi i istočnoevropske zemlje izgleda da smo pogrešno razumeli marksizam.
 
ŠPIGL: Jedan od Vaših velikih poštovalaca je nemački pisac Martin Valzer. On Vaše romane naziva „orgijama preciznosti, okrutnosti i lepote“.
Mo Jen: Vrlo poštujem Martina Valzera. Pročitao sam sve njegove knjige koje su prevedene na kineski. Odlično nam je preneo i opisao mentalitet Nemaca posle Drugog svetskog rata. Čast mi je što on ceni moj rad. Ako mene pitate, on je jedan od nemačkih pisaca koji najviše zaslužuje da i sam dobije Nobelovu nagradu. Ginter Gras, čije delo izuzetno vrednujem, već je laureat Nobelove nagrade. Pročitao sam i dela laureatkinje Herte Miler koja su prevedena na kineski. Neka od njih su izvrsna.
 
ŠPIGL: Gras, za razliku od Vas, uživa da se prepire sa svojom vladom.
Mo Jen: Da, poštujem njega i druge pisce zbog njihovog učestvovanja u takvim javnim debatama. Ja nisam takav. Kao što sam već rekao, ne volim da govorim javno.
 
ŠPIGL: Mora biti da su sva pompa i okolnosti u Stokholmu za Vas bili prilično neprijatni.
Mo: Držao sam komadić drveta u ruci skoro sve vreme.
 
ŠPIGL: Gospodine Mo, hvala Vam na ovom intervjuu.
 
Špigl, 26. februar, 2013.
 
(Intervju preuzet iz nemačkog magazina Špigl. Prevod: Vanesa Stošić)