Meri Kostelo: Seciranje svakodnevice običnih ljudi

Meri Kostelo fascinirana je složenošću međuljudskih odnosa i pukotinama koje se javljaju čak i među onima koji dele zajednički život. Upravo te teme istražuje u svojoj novoj zbirci priča „Barselona“. Njen stil je izuzetno prefinjen, a sadržaj često snažan i potresan – jer ova skromna autorka ne beži od teških tema, kako otkriva u razgovoru za Konot tribjun.

„Potekla sam iz jedne od najvećih porodica mesoždera iz zapadne Irske“, kaže Meri Kostelo kroz smeh. Danas, kao dugogodišnja, posvećena vegetarijanka, šali se da je „verovatno u mladosti pojela dovoljno mesa za ceo život“. Rođena u gradiću Menlo, Kostelo se odlučno ratosiljala te porodične tradicije.

Njena nova zbirka pripovedaka „Barselona“ izvesno vreme dobija izuzetne kritike – jedan književni kritičar nazvao ju je naslednicom Džejmsa Džojsa. Meri je velika obožavateljka njegovog stvaralaštva, ali na tu tvrdnju reaguje s dozom humora: „Ko još ne bi voleo takvo poređenje?“ Ipak, Meri ima svoj autentičan glas, teme koje je opsedaju i sopstveni pogled na svet, koje istražuje kroz ovu potresnu i pažljivo napisanu zbirku.

Jedan od motiva koji se često provlači kroz priče jeste nevidljiva, ali zastrašujuća udaljenost između ljudi koji dele život – bilo da su u pitanju partneri, roditelji ili deca. „Kako dopuštamo da nastavimo život uz ljude koji su nas povredili?“, pita se Meri tokom razgovora.

Upravo to pitanje istražuje u priči Žena s sladoledom, u kojoj pratimo neobično unutrašnje previranje bibliotekarke Frensis, koja tuguje za suprugom. Kako se priča razvija, postaje jasno da njen muž Frenk nije onakav kakvim ga je doživljavala, a njegovo ponašanje ostavilo je duboke tragove na njenom životu. „Kako ga ona onda i dalje voli?“, pita se autorka.

Ali voli ga – i upravo u tome leži snaga ove priče. Na kraju ove pripovesti o smrti i iskupljenju Frensis ulazi u novo emotivno stanje i Frenka počinje da posmatra drugačijim očima. „Njegove ljudske mane, prevare i slabosti bivaju oproštene. Ona je dosegla nešto veće, možda i metafizičko.“ To je primer, kaže Meri, kako ljudi u sebi istovremeno mogu nositi i ljubav i mržnju, ali i toga kako uspevamo da se izborimo sa tim suprotnostima.

Još od detinjstva je, kaže, fascinira ljudsko ponašanje i dinamika međuljudskih odnosa. U kasnim tinejdžerskim godinama preselila se u Dablin, gde je završila učiteljski fakultet i počela da piše fikciju. Jedna od njenih prvih priča bila je nominovana za nagradu „Henesi“, ali kako su obaveze rasle i kako se udala, pisanje je postepeno potisnula u stranu.



Međutim, sredinom tridesetih, Meri je shvatila da je kreativno pisanje nužno za njeno blagostanje. Nakon razvoda ponovo se posvetila pisanju i predavanju u školi, ali i izučavanju Jungove psihologije, radeći kao školski savetnik. Oko 2010. godine počela je da šalje priče izdavačima poput The Stinging Fly i, kako sama kaže, najviše se iznenadila kada je njena književna karijera krenula uzlaznom putanjom.

„Već je prošlo dvanaest godina otkako je objavljena zbirka The China Factory (Fabrika porcelana)“, kaže Meri, sećajući se svojih početaka i nominacije za prestižnu nagradu za debitantsku knjigu koju dodeljuje Gardijan.

„Kad sam počela da živim tako blisko sa životinjom, više nisam mogla da jedem druge“, kaže Meri o odnosu sa svojim psom, što je samo još jedan detalj koji otkriva njenu duboku empatiju, ne samo prema likovima koje stvara već i prema svetu oko sebe.
 
Autor: Džudi Marfi
Izvor: connachttribune.ie
Prevod: Laguna
Foto: Yamila Pavía