Mario Liguori: Otkud ideja da valja samo ono što je kratko?

Mario Liguori rođen je u mestu Sarno u Italiji, a diplomirao je komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Piše na italijanskom i srpskom jeziku. Zastupljen je u antologiji „Buket za staru damu“, a autor je putopisne proze „Snatrenja“, dvojezične zbirke „Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali“, knjige priča „Prva ljubav“, monografije „Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine“, romana „Napuljski diplomata“, monografije „Ideja Napulja“, romana „Samo ubistvo“ i monografije „Italijanski jezički trougao“. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum. Strastveni je putnik: posetio je gotovo sve evropske države, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Dobitnik je nagrade „Branislav Mane Šakić“ za izuzetno vladanje srpskim jezikom i uspostavljanje mostova saradnje između Italije i Srbije. Mario Liguori je docent na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde predaje italijanski jezik. Po svemu, Mario Liguori je jedinstvena pojava na srpskoj književnoj sceni i neko koga je čitalačka publika u našoj zemlji oberučke prihvatila, a u intervjuu za nedeljnik Ekspres ovaj književnik govori o svom stvaralaštvu i objašnjava zašto je jedan rođeni Napolitanac odabrao Srbiju za život.



Prošle su skoro tri godine od vašeg poslednjeg romana „Samo ubistvo“, a ta knjiga je i dalje vrlo čitana. Da li vas je taj uspeh iznenadio?

Možda i jeste pomalo, budući da, zbog samih društvenih turbulencija i književne tradicije, detektivski žanr nije omiljen u Srbiji. Moj roman je, naprotiv, naišao na oduševljenje čitalaca jer nije talac žanra kojem pripada. U njemu čitalac nalazi borbu između poštenih i nepoštenih, ali i složeno društvo u kojem su erudicija i lepota življenja dva neizostavna elementa. Smatram da taj roman predstavlja mnogostrani svet južne Italije.

Koliki je bio izazov pisati roman o napuljskoj mafiji?

Namera mi nije bila da napišem istorijski roman o mafiji ili da se stručno bavim strukturom kriminalnih organizacija, nego da istaknem izvesne protivrečnosti našeg društva. Reč je o klasičnom romanu, o slučaju kojim se istražni organi bave. Međutim, u romanu su i te kako vidljive i pozitivne strane Napulja: veličanstvena lepota prirode, nezaboravna hrana i vina, mediteranska atmosfera sa svim prednostima i opsednutostima koje ona sadrži. Strast je neizostavni sastojak života u Italiji, izvor zadovoljstva i uzrok mnogih tamošnjih nesreća: sunce i ljubav, na primer, ulepšavaju život, ali mogu da postanu i ubitačni.

Slika o mafiji, posebno italijanskoj, koju svako od nas ima u glavi jeste nešto poput scena iz flma „Kum“ ili serije „Hobotnica“. Kakva je u stvari prava istina?

Naivno je verovati da postoji organizacija koja čini zlo bez podrške politike i biznisa. Kriminal, politika i biznis čine svojevrsni „Bermudski trougao“. Onda kad kriminal ostaje dugo ukorenjen u nekom društvu, stvara se takozvani mafijaški mentalitet, užasna mreža korupcije i nasilja u kojoj se ne biraju sredstva: pretnja i ucena bivaju sasvim obična sredstva za rešavanje eventualnih problema i prepreka na putu do profita. Mafija je, dakle, oko nas i u nama, prisutna je u mnogo većoj meri no što neki misle.

Kako ste sakupljali građu za roman „Samo ubistvo“?

Ja sam rođen u Kampaniji i tu sam ostao do dvadeset i osme godine života. Poznati su mi mehanizmi straha, znam kako se oseća pošten građanin u opasnom kraju. Stoga mi za taj roman nije bilo potrebno da sakupim posebnu građu, mada je za uspešno pisanje beletristike uvek važno raspolagati podacima i dokumentima. Pisac koji ne barata činjenicama ne može da stvori verodostojno delo, a to je u takvim romanima ključno: da priča bude verodostojna, da se čitaocu čini da se ona zaista dogodila ili može dogoditi. S tim u vezi ispričaću vam anegdotu: na jednoj promociji u Beogradu prišla mi je gospođa koja je rekla da je ona bila u Italiji kad se dogodilo jedno ubistvo iz moje knjige, da se toga tačno seća. To ubistvo je, međutim, izmišljeno, puki je proizvod moje snage imaginacije. No bitno je da se onoj gospođi učinilo da se ubistvo zaista dogodilo jer to mnogo govori i o mome delu.

U prethodnom romanu „Napuljski diplomata“ pokazali ste vezu između Napulja i Beograda. Šta sve spaja ova dva grada?

Napulj i Beograd su dva magična i tragična grada koji su u svojoj istoriji upoznali tragedije a da nisu prestali da proizvode dobrotu. U romanu „Napuljski diplomata“ pokušao sam da ispitam granice dobra i zla, da istaknem ono što nas spaja ne zaboravljajući pri tome učinjeno zlo. Problematizovao sam temu bombardovanja Srbije, koje sam okarakterisao kao veliko zlo, znajući da većina mojih sunarodnika deli takav stav i svetonazor. Neko je tada rekao da sam napisao antizapadni roman, što je duhovito i pokazuje da ti kritizeri zapravo i nisu pročitali knjigu – inače je naš svet pun ljudi koji govore o knjigama koje nisu pročitali. Onda ima i onih drugih: ljudi koji ne razumeju knjige koje čitaju, pa se prema njima valja odnositi s dosta hrišćanskog razumevanja. Istina je da moja životna priča i celokupno delo jasno govore da sam podigao glas protiv rata i nepravde. Pisac ima odgovornost da reaguje. O obliku njegove reakcije možemo raspravljati, ali on mora da reaguje.



Kako je jedan Napolitanac poput vas odabrao Srbiju kao mesto za život i karijeru?

Vidite, ja živim za idealizam srca, te zaista verujem da svi ljudi mogu mirno živeti, bez obzira na poreklo, veru i politička uverenja. Ubeđen sam da u Srbiji takođe ima dobrote i da nikoga ne treba diskriminisati. Detinjstvo sam proveo u atmosferi Hladnog rata, u kojoj su nam direktno i indirektno poručivali da su na jednoj strani dobri momci a na drugoj đavoli. I opet je ta propaganda podbacila kad je reč o meni: nisam potpao pod stereotipne predstave o dobrim i lošim ljudima. To ne znači da verujem budalaštinama koje se pričaju na Istoku, jer i jedna i druga propaganda pričaju gluposti, a mi građani ne smemo da izgubimo kompas, moramo da izdržimo.

Živite u Novom Sadu. Šta najviše volite u tom gradu?

Volim rad sa studentima, čitanje i pisanje, druženje sa svojim prijateljima. Volim mirnu atmosferu novosadskog predvečerja, kad se ljudi raduju životu. Volim da vidim da su svi bezbedni i srećni.

Predajete na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kakav odnos imate sa studentima, šta ih savetujete a šta oni žele da saznaju od vas?

U Novom Sadu sam dosad imao više od dve hiljade studenata. Pružio sam i pružam im znanje koje sam stekao trudeći se da budem nesebičan, nepristrasan, profesionalan svedok italijanistike. Ni jednom jedinom studentu nisam govorio „ti“, borio sam se protiv takve štetne familijarnosti a da nisam odustao od ljudskosti koja je ključna u mom poslu, jer je svaki student specifičan. S druge strane, od studenata sam mnogo naučio: svako od njih ima svoju životnu priču, iskustvo koje je i za druge dragoceno, a naročito za mene kao pisca.

Da li je svet danas sigurno mesto za život?

Očigledno nije. Neki govore da to svet nikad nije ni bio, ali ja se sećam drugačijih, mirnijih faza. Poslednje dve decenije uzdrmale su sigurnost i izvesnost koje smo ranije stekli na oltaru mnogih žrtava kojih možda nismo ni bili svesni. Gubitak pamćenja dovodi do nepoštovanja zajedničkih vrednosti.

Mogu li književnost i umetnost da barem malo promene stvarnost na bolje?

Lepa književnost je uteha i opomena. Autor stvara svet u kojem se jasno prepoznaju osećanja. U tom smislu beletristika i dalje ima pedagošku i prosvetiteljsku funkciju. Problem nastaje kad mnoge druge pojave i poruke u našoj epohi forsiraju druge narative. Jedan od njih jeste predstavljanje instant društva u kojem valja samo ono što se brzo radi i/ili kaže. Društvene mreže doprinose takvom bolesnom sistemu: sve što traje više od minuta – demonizuje se kao najveće zlo. Međutim, ništa suštinski bitno ne traje samo jedan minut: rođenje deteta, zaljubljivanje i vođenje ljubavi, posmatranje lepote, slušanje muzike, čitanje, druženje, uživanje u ukusu nezaboravne čaše vina… Ako je to tako, nameće se pitanje: otkud ideja da valja samo ono što je kratko? To se protivi samoj čovekovoj prirodi.

Koji su vam omiljeni italijanski a koji srpski književnici?

U Italiji klasici poput Dantea i Foskola, a u 20. veku Domeniko Rea, Leonardo Šaša, Rafaele la Kaprija. U Srbiji Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Bora Stanković, Milorad Pavić, Miroslav Antić… Zaboraviću druga imena, ima ih mnogo.

Koliko je teško stvarati književna dela na vama nematernjem, srpskom jeziku? Dešava li vam se ponekad da razmišljate ili sanjate na srpskom?

Uopšte je teško pisati, a naročito na stranom jeziku. U Srbiji razmišljam na srpskom, a ponekad čak i sanjam na njemu. Najbolji snovi ostaju oni u kojima različiti junaci govore različitim jezicima, a opet se razumeju.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres