Mama je kriva što sam pisac

Srećna je Mirjana Urošević kad je nebo plavo, kad pada kiša, kad olista drveće, kad osvane novi dan, kad sedi na svojoj terasi u Bad Homburgu, banji nadomak Frankfurta, kad piše ili sanja... A kad je nedavno dobila nagradu „Žensko pero" za roman „Park Karmen Maćado", bilo joj je strašno žao što ne postoje telefoni koji ljube i grle, pa da ceo žiri izljubi. Vedrinu i dečji duh, sposobnost da se raduje svemu što je okružuje naučila je od dece kojoj je više od tri decenije u Nemačkoj predavala srpski jezik.

– Zamislite, ja dugo nisam ni znala da se radujem. Bila sam često razočarana, imala sam gomilu problema, mislila sam da je život grozan... pokušava da nas ubedi Mirjana - jer sada, kada je osmeh neizostavni deo njenog lika, to zvuči prilično neverovatno.

Mamine čudesne priče

Mladolika i vedrog duha bila je i njena mama Suzana Peterski, Slovakinja iz Bačkog Petrovca, koja je sa trideset godina imala svoju krznarsku radnju u Novom Sadu, svoj stan i bila jedna od retkih poslovnih žena u vreme pred Drugi svetski rat.
– Tada je upoznala mog oca Ljubisava, koji je bio najstariji sin bogate seljačke porodice iz Brestovca kod Rudnika, inače enolog, specijalista za alkoholna pića. Radio je kao šef podruma pića u Novom Sadu. 0 ljubavi nije mnogo znala, pa je njegovo ime shvatila kao ljubav. Te dve osobe koje su poticale iz različitih sredina venčale su se i dobile dve ćerke: mene i moju sestru Vericu.
Ratne godine porodica Urošević provela je u Brestovcu, gde je Mirjana i rođena 1942. godine, ali su se odmah po okončanju rata preselili u prvi veći grad u okolini – Kragujevac.
Tatu je retko viđala, mnogo je putovao, bio je boem i dendi. Mama je brinula o njoj i sestri i pokušavala da zaboravi kako joj je bilo lepo pre udaje.
– Majku sam strašno volela, bila je najbolja mama, majka koja se mogla samo zamisliti. Pričala nam je bajke koje je sama izmišljala, vodila nas na časove klavira i baleta, u pozorište, bioskop...
Pod uticajem maminih čudesnih priča počela je Mirjana da piše veoma rano. U trinaestoj godini objavljena joj je prva priča, a odmah zatim bacila se na pisanje prvog romana. Hvalile su tadašnje „Večernje novosti" šesnaestogodišnju spisateljicu srpsku Fransoa Sagan. Tada je mislila da će čitavog života samo pisati.
Prva uspomena iz detinjstva datira iz vremena kada je imala četiri godine. Nekoliko meseci već je boravila kod staramajke u Bačkom Petrovcu. Par kilometara od bakine kuće nalazio se dom tetke Olge, koja je imala ćerku Jaroslavu. Bila je dve godine mlađa od Mirjane.

Bežanija u špilhoznama

– Sedimo kod tetke za stolom i doručkujemo. Ja sam već pojela svoju porciju griza. Jarka plače i odbija da jede. „Dobro, ako nisi gladna, daćemo tvoj griz Mirki“, kaže tetka. Stavlja pred mene šolju sa grizom. Hoću da zahvatim kašikom, ali beba Jarka pruža obe ruke ka svojoj šolji i vrišti. Moja kašika ostaje u vazduhu, griz je ponovo pred detetom koje ne da svoje, ali ga opet gura od sebe i neće da jede. Opet će tetka: ,,U redu. Kad ti nećeš, daćemo Mirki.“ Držim jednom rukom šolju, da mi je ne uzmu, ponovo je kašika u vazduhu... Jarka opet plače... Šolja menja mesto, opet je pred njom. Treći put nisam ni pokušala da podignem kašiku. Otišla sam u dvorište, a zatim se išunjala oprezno, da ne primete – seća se.
Bosa, u špilhoznama i majici, prepoznajući put po šarenim keramičkim pločicama na kućama, stigla je do bakine kuće. Policija ju je po celom gradiću tražila. To je bilo prvo „bežanje u svet" razočaranog trogodišnjeg deteta, koje je imalo izraženo osećanje za pravdu i fer plej.
Njeno sledeće bežanje od kuće završilo se brakom. Otac je bio jako strog i mislila je da će tako dobiti slobodu, koja joj je bila potrebnija od vazduha. Želela je da upiše studije dramaturgije u Beogradu i pristala je da se uda za prvog momka koji je tvrdio da će joj u tome pomoći. Brak nije potrajao, a kada je Mirjana izračunala koliko pozorišta u zemlji ima, a koliko dramaturga, odlučila se i za poslednji beg – otišla je iz zemlje. Zauvek.
– Većina osoba ostane tamo gde je rođena. Ja sam stigla samo do Evrope. Svet mi je ostao za sledeće živote.

Muškarci jesu sa druge planete

Volela je Mirjana iskreno i duboko više puta u životu, ali se nikada nije ponovo udala. Nije srela onog koga bi htela.
– Brak je institucija koja ima smisla zbog dece. Ja imam ćerku iz prvog braka, Jasnu, koja je baš onakva kakvu sam oduvek želela da imam. Ljubav između muškarca i žene za mene nema presudan značaj u životu. Muškarci su bića sa druge planete. Ženama je centar za seks tamo gde su emocije, a muškarcima gde su glad i ostale fiziološke potrebe. Ako ih takve prihvatite, možete živeti sa njima. Ja to nisam mogla, ali sam im oprostila – smeje se.
Uživa u svom pisanju i samoći, vežba pilates, ponekad obara rekorde u spavanju, već godinama uči da pliva, ali nikako da nauči, isto važi i za vožnju bicikla...
– Krećem se dovoljno da ne zarđam dodaje. A kako moj život trenutno izgleda, može se reći da su se moje najveće želje ostvarile. Ostala je još samo jedna. Već deset godina se spremam da jednog oktobra doživim „indijansko leto" u šumama Amerike ili Kanade. I uvek zakasnim.
Pitalica

1. Čega se plašite?
Plašim se ljudske besvesnosti, zavisti i gramzivosti.

2. Šta je za vas velika tragedija?
Moć velikih internacionalnih koncerna da unište našu planetu svojom nezajažljivom borbom za profit.

3. O čemu ne želite da govorite?
Ono o čemu ne želim da govorim neću ni da pomenem.

4. Koja je najveća predrasuda za koju ste čuli?
Da je nacionalizam isto što i patriotizam!

5. Šta je vaša misija na planeti?
Da kroz svoje romane Ijude podsetim kakav je to osećaj kad smo mladi, zaljubljeni, kada smo stari, kada smo sami, da skliznu pod tuđu kožu i žive makar nakratko jedan drugi život i možda ponekad nađu rešenja za svoje probleme ili makar malo nade...

Autor: Manuela Graf
Izvor: Blic žena