„Mala škola osećanja za roditelje“ Vivijan Ditmar

Vivijan Ditmar u predgovoru svoje najnovije knjige piše:

„Da bismo deci danas mogli da ponudimo autentičan oslonac i orijentaciju i da im damo prostor u kome će moći da se razviju u emocionalno i društveno kompetentne, odrasle ljude, moramo i sami da budemo emocionalno i društveno kompetentni.“

Priznajem da nisam emocionalno kompetentna osoba – teško se suzdržavam u sukobima i u prvom trenutku gotovo uvek reagujem ili begom ili napadom. Nikako mi ne polazi za rukom da se u potpunosti oslobodim usvojenih obrazaca ponašanja i strpljivo saslušam tuđe argumente. Veoma mi je teško da se oduprem impulsu da ili potpuno ignorišem svoju decu ili vičem na njih. „Mala škola osećanja za roditelje“ me je zainteresovala prvenstveno zbog toga što sam želela da saznam da li je i u kojoj meri moguće ojačati emocionalnu kompetentnost odraslih.

U prvom od tri dela ove knjige otkrivamo kako se roditelji nose sa sopstvenim osećanjima. Svesna sam da postoje roditelji koji su emocionalno uravnoteženi i koji pažljivo i sa velikom dozom razumevanja grade odnos sa svojom decom, ali iskustvo mi govori da je znatno više onih kojima je – kao i meni – teško da ostanu smireni, opušteni i puni ljubavi.

Sebe smatram prilično neemocionalnom osobom. Sećam se da su, dok sam bila dete, na vaspitnom repertoaru mojih roditelja najveći hitovi bili: „Nije loše“, „Saberi se!“ i „Kako se to ponašaš?“. Verujem da sam zbog toga odrasla u osobu koja potiskuje osećanja i gomila ih u sebi kao svojevrsni emocionalni teret. Nisam naučila da kontrolišem bes – još uvek se ljutim svaki put kada izgubim u nekoj igri i uvek sam spremna da napravim scenu. Retko osećam strah – skoro nikada nisam zabrinuta. Tuga i stid su za mene nepoznanice. Nikada se ničemu nisam naročito radovala – ipak, otkako sam dobila decu i počela da analiziram svoju prošlost, trenuci radosti su postali nešto češći i intenzivniji. U početku nisam bila sigurna da se rešenje (ili bar deo rešenja) za moje probleme može pronaći u nekakvoj knjizi koja govori isključivo o osećanjima.

Ali onda se dogodilo nešto veoma neobično: čitajući pažljivo ono što Vivijan Ditmar ima da kaže o našim emocijama, više puta sam osetila kako mi naviru suze na oči (što ume da bude veoma nezgodno ako se nalazite u gradskom prevozu). Oduvek sam sumnjala da sa mnom nešto „nije u redu“ – a zahvaljujući „Maloj školi osećanja“ sada znam i šta. Shvatila sam da svoja osećanja ne držim „pod kontrolom“, ona su jednostavno zakržljala i zato nemam razumevanja za osećanja svoje dece. Njihov bes shvatam lično i veoma mi je teško da na njega odgovorim staloženo i sa empatijom.

Kada sam pročitala ovu knjigu, po prvi put od detinjstva mi je ponovo postalo kristalno jasno zašto je važno prihvatiti decu onakvu kakva jesu. Sa svim njihovim osećanjima i raspoloženjima. Poteškoće u razumevanju se mogu prevazići ako to zaista želimo. Put je dug i naporan, ali više nego vredan truda. Knjiga Vivijan Ditmar ga je u velikoj meri olakšala i uputila me u pravom smeru. Iako sam je pažljivo pročitala od korice do korice, još uvek je držim pri ruci i s vremena na vreme otvorim u potrazi za savetom ili temom za razmišljanje.


Izvor: gewuenschtestes-wunschkind.de
Prevod: Jelena Tanasković