Ljiljana Popović Anđić (1962 – 2019) – Prizori sećanja

Nas dve šetamo prepodnevnim ulicama grada, Lili sa fotoaparatom, pripravna da Buenos Ajres u kojem godinama živi sa suprugom Brankom zaustavi na fotografijama kako bi ga što bolje razumela. Njen prefinjeni osećaj za detalj, kojim je birala teme svojih fotografija pokazivao je istančano zapažanje neostvarenog pisca, neobični ali tačno izrečeni stavovi o stvarima koje su je obuzimale takođe su pokazivali osetljivu i lomljivu dušu biljčice koja pokušava da izraste u krhkoj porcelanskoj posudi. Pred nama se pojavljuje čudna slika: kroz prozor prizemne kuće izvirila je gusta, mala krošnja tananog ali goropadnog drveta. Lili ga odmah fotografiše i kaže: „Ovo drvo je kao i ja. Dole je vezano za zemlju i ne može da mrdne, ali ga ipak privlači da vidi šta se dešava napolju, želi da baci pogled u daljinu“.
 
U sebi je, kao svoju suštinsku osobinu, nosila osećanja dva grada, Beograda i Buenos Ajresa pokušavajući da ih nekako spoji i premosti njihovu ogromnu udaljenost, ne samo na geografskoj karti već i u svom biću. Ti gradovi, jedan njene mladosti i ovaj drugi u velikom periodu njenog ipak kratkovekog života, oblikovali su je i delili na pola. U Buenos Ajresu je čeznula za Beogradom, u Beogradu je govorila: „Moj Buenos Ajres...“.
 
Vidim je za kompjuterom, sa upaljenom cigaretom i pepeljarom punom pikavaca, potpuno obuzetu prevodom neke knjige za Lagunu sa kojom je dvanaest godina uspešno sarađivala ili sa knjigom namerenom drugim izdavačima, nekadašnjoj Narodnoj knjizi ili Geopoetici. Volela je da prevodi i tom poslu je pristupala potpuno i predano, ne primećujući ništa okolo. Oko nje su otvoreni rečnici pet jezika kojima je vladala, u njima traži i upoređuje značenje neke reči, ne napušta rečenicu dok ne nađe ono čime je zadovoljna. Radi danonoćno i ne ostavlja knjigu sve dok ne završi prevod.
 
Iako se na studijama opredelila za ruski jezik i bila jedan od najboljih studenata rusistike, život ju je odveo na drugu stranu i omogućio joj da postane vrstan prevodilac sa španskog i portugalskog. U pauzama između dugih i mukotrpnih bolovanja volela je da čuje i priča o tome šta se događa sa ljudima koje poznaje, da u bolesničkoj izolovanosti bude sa ljudima u vezi i sa njima kroz razgovor saoseća ali su joj glavno društvo ipak bile knjige, koje je čitala fanatično, kojima se posvećivala bez ostatka i sa kojima je proživljavala ono što nije imala snage da pronađe u životu.
 
Zahvaljujući posvećenosti sa kojom je pristupala svakoj knjizi i nesumnjivom književnom ukusu tandema Ljiljana i Branko Anđić do nas su stigli izuzetni savremeni latinoamerički pisci u Laguninoj ediciji Bolero: Giljermo Martinez („Spora smrt Lusijane B“), Santjago Ronkaljolo („Crveni april“), Leonardo Padura („Jesenji pejzaž“), Horhe Franko („Rosario Makaze“), Markos Aginis („Pasija po Karmeli“), Huan Viljoro („Svedok“), Kasteljanos Moja („Bezumlje“), Karla Gelfenbejn („S tobom na odstojanju“) i Mario Vargas Ljosa, zastupljen sa najznačajnijim romanima – „Avanture nevaljale devojčice“, „Jarčeva fešta“, „Keltov san“, „Diskretni heroj“, „Raj na drugom ćošku“. Posthumno će Laguna objaviti i Ljiljanin poslednji prevod, kapitalno delo Leonarda Padure, „Čovek koji voli pse“.
 
Vidim Lili u našim zapravo retkim susretima ali dovoljnim da nekog zavoliš, dovoljnim da obeleže jednu posebnu ličnost, druženjima koji su se u ovom kratkom vremenu njenog života saželi poput zenice obasjane jarkom svetlošću u karakterističu sliku: njene koncentrisane plave oči koje me s pažnjom gledaju i pokušavaju da zapamte, da upiju ono što će nositi u sebi i kad naš sastanak prođe. Njene reči sa zajedničkog putovanja po živopisnim indijanskim selima često čujem i ponavljam u sebi: „Ovo ćemo pamtiti do kraja života“.

Ljubica Arsić