Prikaz romana „Hamlet u Paviljonu br. 6“: Paradoks o glumcu

Autentičnim stilom i osvedočenim pripovedačkim tehnikama Goran Marković u romanu „Hamlet u Paviljonu br. 6“ ispisuje svoj nimalno blag ali i samilostan osvrt na domaće glumište kroz koje se prelamaju naš mentalitet i prilike.

Možda je prva, ako ne i primarna impresija kada je u pitanju proza Gorana Markovića to što se čita, zapravo, „čita“ kao narativni/fabularni film u delo sproveden drugim, ali bez daljeg sasvim srodnim pripovednim sredstvima. I da nikakve zablude ne bude, iznimno je i dobro i važno što je tako. Jer, povrh svega drugog, Markovićev prozni „Hamlet u Paviljonu br. 6“ nas u toj svojoj dimenziji vraća starim i dobrano osvedočenim, pa i posve aksiomskim istinama, poput one koja nas podseća na ono krajnje očigledno – da je film, naravno, u sadejstvu sa pozorištem kao organskom im međufazom, prirodan nastavak i, po pitanju komunikativnosti i same „konzumacije“ organska nadogradnja književnosti.

Dabome, upravo izneto se odnosi prvenstveno na film klasičnog fabularnog tipa i stila. I zaista – „Hamlet u Paviljonu br. 6“ jeste film ispričan drugim sredstvima, a koja nam omogućavaju da, čitajući, domaštavamo i deliće radnje i finese kojom je ona predočena u ovom knjiškom joj vidu.

U središtu namerno pojednostavljenog zapleta je glumac-rutiner, potonuo u alkoholsku zavisnost i na krajnjoj rezervi i esnafskih i životnih snaga, ogrezao u puko funkcionalan manirizam, kao i u cinizam, koji seže sve do poimanja umetnosti u koju se nekada tako srčano i istrajno zaklinjao. Narečena izmučena duša će instinktivno krenuti da po sebi detektuje deliće, mrvice i/ili barem blede i eluzivne odbleske nekadašnjeg nadahnuća, kao i sveukupnog i krovnog životnog žara, a sve u nastojanju da se i sebi i drugima pokaže u novom ili barem preporođenom svetlu u roli ni manje ni više nego glasovitog, a takođe silno napaćenog Šekspirovog Hamleta. Na put ka tom varljivom, a veoma zahtevnom cilju krenuće i uz pomoć svog psihijatra, a obrešće se i među „žiteljima“ duševne bolnice; ovde iole upućenijim čitaocima postaje jasno da je tom i takvom postavkom stvoren jasan i potentan manevarski prostor za preispitivanje težine i izazovnosti života provedenog u svojevrsnom blefu (uz podosta pragmatične improvizacije), pred iskušenjima bitisanja u upadljivom i sve pogubnijem identitetskom raskoraku (na šta, uostalom, kako je opšte poznato, referiše i Šekspir u toj svojoj drami, a prevashodno to čineći upravo kroz lik Hamleta, koga možda i više od porodične (pred)istorije određuju i njegove razmahane i bremenite životne dileme).

Goran Marković ovoj samozadatoj temi pristupa upotrebom raznorodnih pripovednih tehnika, uključujući i formu dramskog teksta vešto integrisanog u srž teksta i glavnine naracije i u tom pogledu ovaj roman pobuđuje asocijacije na remek-delo „Zamena mesta“ izvrsnog britanskog literate Dejvida Lodža, a baš u tom Lodžovom romanu zatičemo fragmente budućeg filmskog scenarija kroz koji onda saznajemo i delove radnje i neke od bočnih osobenosti krunskih likova. Na tom tragu, valja istaći i da je ovaj roman (poput mnogih valjanih, Markovićevih ili filmova drugih autora) čvrsto utemeljen oko središnjeg lika (to su, po engleski, takozvane character-driven stories), kroz čiju nedostatnost i kroz čije očigledne nedorečenosti, ponajpre one pominjanog identitetskog soja, mi onda pratimo radnju i u tom njenom bočnom vidu.

Autor se ovde jednako znalački poigrava sa dramaturški veoma izdašnom psihijatrijskom metodom psihodrame, kroz koju akteri / pacijenti bivaju ponukani da iznađu udarna čvorišta vlastitih muka i da iz razreše na tom putu barem privremenog zaceljenja psihe, duše i uma. A to nas onda asocira na jedan od najboljih filmova jednog od Markovićevog „saborca“ iz čuvene praške (filmske) škole, na „Poseban tretman“, u režiji Gorana Paskaljevića, a po tekstu Dušana Kovačevića. I, nimalo iznenađujuće, zahvaljući svemu pobrojanom, ovaj roman daje osnova da se čita i kao rečita i pritajena, a veoma gorka (ako ne i čemer-gorka) komedija ovdašnjih preovlađujućih mentaliteta. Puna kapa, ako ne i kruna, zar ne?
 
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 58