Kraj je uvek neki početak

Nije slučajno Dobrica Ćosić, jedan od najvećih srpskih pisaca i najumnijih srpskih ličnosti 20. veka, odlučio da ovom knjigom zatvori jedan krug, krug ličnih zapisa i dnevničkih beleški, krug u kome su se preplitali ključni događaji na političkoj sceni Jugoslavije i Srbije, krug koji je obeležio njegove strepnje i strahove, uspone i padove, krug u kojem je o Srbima pisao najkritičnije a opet s ljubavlju, o Evropi najsmelije ali sa svešću da nam je ona ipak najbliža adresa, krug koji osvetljava njegove monumentalne romane-epopeje još nedovoljno nepročitane od strane kritike, krug u kojem je sakupio sve srpske neuralgične tačke i teme koje nas proganjaju, krug sa kojim smo i mi, njegovi čitaoci, zavirili u veliku spisateljsku radionicu, krug šest decenija dug, krug jedinstven u srpskoj i evropskoj literaturi, dostojan plejade čuvenih Piščevih zapisa Dostojevskog ili Malroovih Antimemoara. Premda poslednja u velikom nizu, ova knjiga ne mora, ne može i ne sme biti kraj. Kraj je uslovan i on se kod velikih pisaca nikad ne zatvara. Samo pritvara, privremeno.

U tuđem veku II je dokument jednog vremena u periodu druge polovine prve dekade 21. veka u Srbiji koja je rastrzana između Evrope, Kosova i sopstvene političke pogubljenosti, koliko i testament jednog života, jednog svedočenja, koji je svoj vek, dakle 20-ti, opisao u svojim delima kao nijedan srpski pisac.

Ćosićev „tuđi vek“ je definicija vremena u kome živimo, najkraća definicija koja hakslijevsko-simbolički upućuje da je dominacija tehnologije nad duhom i idejama, zapravo, postmoderni poraz koji se krije pod iluzijama i prividama pobede.     
S druge strane, Ćosić U tuđem veku II čitaocima pruža nešto sasvim novo. Upoznavanje i susret sa njim samim, Dobricom Ćosićem intimno, lično, iskreno, kao pisca, kao mislioca − pre svega kao porodičnog čoveka svesnog u kojoj meri mora bit zahvalan što je bio okružen ljudima koji su verovali u njega i kad drugi nisu i što je zbog njih bio hrabriji i postojaniji nego što je inače i sam bio. A to je, zasigurno, bilo češće nego što se da predpostaviti.

I ovde se, zapravo, prvi put i najtoplije susrećemo sa Dobričnim odnosom prema svojoj porodici, prema ženi Božici, koja mu je bila oslonac i podrška u svim kritičnim trenucima njegove karijere, i književne i političke, i kao Atlas na svojim leđima držala porodicu, dom, prijatelje, sve na okupu.

Poglavlja posvećena Ćosićevim susretima na VMA sa Patrijarhom Pavlom stoje kao kontrapunkt poglavljima o Titu. U toj kontraparaleli, koja na neki način opisuje srpske zablude i deobe, krije se sva snaga, dijapazon, ali i antagonizam Dobričinih ideja i misli koje su se, s pravom, oblikovale i menjale tokom decenija.

S moje strane, da se tako menjala i Srbija, možda bi ovaj vek i dočekala drugačije. I možda bi naslov ove knjige bio optimističniji. A ovako smo tuđi i sve luđi.
 
Autor: Marko Krstić
Izvor: Blic