VIA RAKIJALIS ili: zašto je pečenje rakije veća veština od pisanja knjiga?

Jedan od jačih razloga da dođete u Sićevo, na književnu ili likovnu koloniju (najstarija u zemlji!) jeste uživanje u čarima prirode, kao i u njenim darovima. Jedan od tih darova dolazi direktno od plemenitog ploda voćke, bilo da je ona šljiva, kruška ili grožđe. Pretočen u zlatnu tečnost koja peče grlo i greje stomak, Sićevačku rakiju od žalfija, onaj fini osećaj spokoja koji sam imao dok sam boravio na tom mestu odsečenom od sveta vraća mi se kao neki maliganski flešbek.

Kroz Sićevačku klisuru je nekada išao stari rimski put VIA MILITARIS, kroz klanac, prateći Nišavu, prema Bugarskoj pa dalje do carskog grada Konstantinopolisa. To je vinarski kraj, sa fantastičnom mikro-klimom. Naime, dok se verete po vidikovcima koji se uzdižu iznad klisure imate osećaj kao da ste na moru. Što je u neku ruku tačno, jer naučnici kažu da se na tom prostoru nekad davno i jeste prostirala velika vodena masa. Dokazi za to su očigledni, sem pomenute klime, na zemlji i među stenjem ljudi su nalazili fosile morskih puževa i drugih životinjki. Zato i nije čudno što grožđe od kog se pravi rakija i trave kojima se ista “krsti” imaju specifičan šmek.



Oni koji se dobro razumeju u alhemijski proces pečenja rakije znaju da je to teška rabota. Kudikamo teža od pisanja. Pošto nisam pristalica romantičarskog epa o književnosti kao božanskoj veštini (poplava pesnika amatera i kvazi-prozaista koja je poslednjih decenija zapljusnula obalu srpske književnosti najbolje u praksi dematuje ovu simpatičnu budalaštinu) a više cenim dobrog vinara od dobrog pisca, moram da kažem kako pečenje kvalitetne rakije prevazilazi veštinu pisanja. Pokušaću, i kao pisac, ali i kao individualni proizvođač rakije (i njen redovni konzument) da ovu tezu razvijem, bez nekih većih ambicija da otkrivam velike istine o životu i drugima solim pamet. Takve stvari, uostalom, ostavljam onim svojim “kolegama” koji veruju u božansko poreklo pisane reči. Oni to rade bolje.
 

***

Postoji, dakle, više razloga zašto pečenje rakije, ta tajna veština naših predaka (da li samo naših?) iziskuje veći talenat, napor, veru i posvećenost od škrabanja pesama i pričica po papiru. Danas svaka budala može sebe da nazove književnikom i da mu to “zvanje” overe tri profesora, dva akademika i deset kritičara. Ali malo je onih koji mogu sebe da nazovu majstorom za pravljenje rakije. Moj pokojni deda Vojislav je bio jedan od njih. A ja sam, izgleda, od njega sem vinograda na Viniku, nasledio i malo talenta za pečenje rakije. Bar tako kažu oni koji su probali moju rakiju. Oni što su čitali moje knjige su malo uzdržaniji.
Idemo redom:

- Za razliku od pesnika i pisaca, proizvođači rakije su operisani od sujete. Da bi ste se uverili koliko su dobri u svom poslu dovoljno je da probate njihovu rakiju. Ne trebaju im teoretičari, kritičari, profesori, akademici i mrsomudi raznih fela da vam objasne kako je njihova rakija dobra. Ne prave se simpozijumi o njihovoj rakiji, bulevari i “prestižne” nagrade ne dobijaju njihova imena. U školi vas ne teraju da naizust znate njihove biografije ili da izdeklamujete sadržaj njihove rakije.

- U rakiji ima više magije nego u poeziji bilo koje vrste. Uostalom, tri četvrtine napisane poezije u istoriji književnosti (naročito srpske) je najobičnije đubre. Za rakiju to baš i ne može da se kaže.

- Rakija vas diže i spušta na više načina, i svaki od njih je dobar. Bilo da ste u kafani sa društvom, na svadbi pod baraku ili na nekom izletu, gde na trulom panju (k’o u onoj staroj pesmi “Nervoznog poštara”) doručkujete vruću pogaču, mlad sir i prepečenicu staru deset godina. Od čitanja domaće književnosti vam se diže samo želudac.

- Rakija, što je starija, to je bolja. Knjige poezije i proze, kako vreme prolazi, uglavnom padaju u zaborav, jer bez obzira koliko bile hvaljenje u vreme izlaska iz štampe, vreme im uvek daje pravu vrednost. Koja se uglavnom kreće oko pozitivne nule. Zato dobre knjige stare kao dobra rakija. I vremenom dobijaju veću vrednost i lepši šmek.

- Rakija nije dosadna. Mnoge knjige jesu.

- Kada se kaže “domaća rakija”, odmah znate da je dobra. Kada se kaže “domaća književnost” odmah znate da ne valja ništa.

- Ne postoji fakultet za pečenje rakije i teoriju pečenja rakije. Samim tim, ne postoje magistri, profesori, doktori pečenja rakije. Postoje samo oni koji peku dobru i oni koju peku lošu rakiju. Da se ovaj princip primeni u domaćoj književnosti, gde bi nam bio kraj?

- Za pravljenje rakije vam treba dobra voćka, kazan i malo slobodnog vremena. Za knjigu su vam potrebni lektori, korektori, urednici, unerednici, ilustratori, prelamači, akviziteri, recenzenti, štampari, akviziteri, prodavci, akviziteri, i tako u krug… A na kraju… rezultat i nije baš toliko impozantan, mirisan i lep kao kod pečenja rakije.

- Od loše rakije možete samo da dobijete mamurluk. Učinak loše književnosti je daleko gori.

- Sedenje kraj kazana u kome se peče rakija je izuzetan događaj. Sedenje na nekoj književnoj večeri ili promociji je zabavan koliko i razapinjanje na krst.

Ergo, imajući sve ovo u vidu, teško da će književnost spasiti svet, nije čak sposobna ni da ga menja, ali dobra rakija uvek može učiniti da nam sve laži sveta u kome živimo postanu podnošljivije.

I za kog to treba kriviti? Loše pisce/pesnike ili dobre majstore za rakiju?

Dižem čašu prepečenice iz dedinog vinograda da nazdravim i jednima i drugima.

I dajem jedan konstruktivan predlog.

Da se napravi neka akcija gde će se po bibliotekama, knjižarama, muzejima, školama, fakultetima, magacinima propalih državnih izdavača itd. pokupiti sve dosadne, loše, bezvezne knjige loših, dosadnih i bezveznih pisaca i ta silna hartija iskoristi za loženje rakijskih kazana.

Prednost dati zavičajcima. Njih ionako ima najviše a prednjače po nekvalitetu i tiražima.

K’o velim… bar da od od tog silnog mora mrtve pisane reči, štampane i objavljene u čast i slavu nečije sujete i dokolice, bude neka korist i za one “obične” ljude… vodoinstalatere, pekare, vinare, šofere, frizere… sve one predane zanatlije koji svoj posao rade bolje nego većina književnika.

Kada sve te knjige izgore, dobićemo i novu, specijalnu vrstu rakije.

Recimo, “Postmodernikovača” - rakija pečena na remek-delima postmodernizma.

Pa onda, “Pesnikovača”, rakija pečena od loše poezije. Nje će, cenim ga, biti u najvećim količinama.

Onda “Dramovača”, nikad igrane i izvedene drame, ubuđale po zbornicima i periodici, izgorene u kazanu, zarad dobijanja šljivovice.

Zatim rakija od književnosti koju pišu žene. Možete joj nadenuti više imena: “Halterovača”, “Šljivovica Paunovo pero”, “Domaćinka”, “Pekmezovača”, “Stara Feminističarka”…

Pa onda - “Prozovača”… gore loše priče i loši romani, a niz lušu teče zlatna mučenica… Ima li lepšeg prizora?

I tako redom…

Kad se posao svrši, poslati po koji litar rakije piscima koji su blagoizvoleli priložiti svoja dela na oltar, tj. u kazan rakijarstva. Možda, kad cugnu rakiju pečenu na knjige, odustanu od jalovog posla spašavanja sveta poezijom i prozom i postanu nešto za šta su stvarno talentovani.

Izbor je veliki: pekar, lekar, apotekar… i (što da ne?) - majstor za pečenje rakije.

Dejan Stojiljković,pisac i individualni proizvođač rakije
Niš-Sićevo-Vinik, mart 2009.

(izvorno obljavljeno u časopisu GRADINA)