Sila života

Kroz prašnjavo staklo posmatrao je šlem sačinjen od smoga koji se nadvijao nad gradom. Stari i dotrajali autobus teško se vukao uz uzbrdicu, ostavljajući za sobom gusti oblak izduvnog gasa kao doprinos povećanju obima smogovske kape. Slušajući krkljanje i buku motora, usput je, od duga vremena, brojao deponije svakojakog đubreta sastavljene od isluženog nameštaja, raspadnutih televizora, šporeta, mašina za veš, klozetskih šolja, zarđalih školjki automobila, ćelavih guma, izanđalih tepiha, izlupanih lutaka i drugih odbačenih dečijih igračaka... Kako se udaljavao od grada deponije su bivale sve ređe pa je prestao da ih broji. Međutim, sada su se mogli uočiti zapušteni placevi, manjak trotoara u prigradskim naseljenim mestima, neomalterisane i neokrečene fasade kuća, izvaljeni saobraćajni znaci i polomljeni stubići sa takozvanim ’’mačjim očima’’...

Dok je prolazio pored niza zapaljenih kontejnera u autobus se uvukao nekakav ljuti miris. Kada je stigao do svog vikend naselja žurno je izašao da udahne svež vazduh. Međutim... Iz nedavno izgrađene obližnje fabrike purnjao je gusti crni dim koji je padao pravo na njega. Uz grubu psovku i gunđanje dovukao se do svog placa na vrhu brda. Tu ga je već čekala drugačija slika. Sunčevi jutarnji zraci obasjavali su rascvetalu ružu koja se verala uz stub terase nedavno okrečene kuće.

Već nekoliko godina njegova žena i deca nisu imali volju da dolaze u vikendicu. Kao da su postali zavisnici od dima, smoga, asfalta, betona, buke, televizije, interneta, pogleda na oguljene fasade i trošne krovove... Žena je najveći deo slobodnog vremena provodila ispred televizora prateći stotine epizoda različitih serija, dok su deca, kada bi bila kod kuće, bukvalno zakucavala pogled na ekran kompjutera gde su ih čekali Fejsbuk, Tviter, blogovi... Gotovo da više nisu komunicirali, pa tako nisu ni primetili da je počeo da odlazi sam u vikendicu i da se tamo zadržava po nekoliko dana. To je bilo jedino mesto na kome se osećao ispunjen i slobodan. Od ove godine počeo je da pravi zimnicu i da sa komšijama peče rakiju. Imao je tri drveta šljiva i isto toliko jabuka za koje nije mogao da se seti da li ih je on zasadio ili su tu već bila kada je krajem osamdesetih, u poslednjem trenutku dobrog finansijskog stanja, kupio taj plac.

Skuvao je kafu i pozvao suseda da je zajedno popiju.

 

-       Hvala komšija, ali ne mogu sad, sadim lipu! Treba mi hlad ovde, volim lipov čaj i miris lipe u cvatu.

 

Sused Mihajlo imao je osamdeset i osam godina, tako da mu je čudna bila njegova potreba da sadi drvo koje će dobiti kakvu-takvu krošnju tek za desetak godina. Znači, ako uopšte poživi toliko, tada bi imao punih devedeset i osam!

Ustao je i došao do kapije kako bi bolje osmotrio starca koji je veštim pokretima zabijao ašov u mesto namenjeno lipi.

-       Dajte da vam pomognem!

-       Hvala komš’o ali, evo, završio sam! – uzvratio je zadihani Mihajlo i uronio stabljiku u iskopanu rupu.

-       Čekajte, čekajte, ne saginjite se, dolazim!

Žurnim korakom stigao je do suseda i kleknuo na travnjak oko sadnice. Počeo je da sitni grumenove zemlje i njima zagrće stabljiku. Sve vreme kroz glavu su mu prolazila pitanja: zašto sve ovo Mihajlo radi u osamdeset i osmoj godini, kada mu je žena već davno umrla a deca i unuci raseljeni po svetu? Zašto, kada je svestan da, i u slučaju da doživi da ta krošnja stasa, neće moći često da dolazi u vikendicu i uživa u njoj? Zašto to radi kada ne zna kome će kuća i plac da budu prodati posle njegove smrti i šta će taj neko nepoznat da učini sa njima? Zašto sadi to drvo kada će možda za koju godinu neki tajkun poželeti da baš na tim placevima izgradi hipermarket ili benzinsku pumpu? Kako u ovako nestabilnim vremenima može uopšte da misli na sutra i pravi bilo kakve planove?

Kada je dobro ušuškao stabljiku podigao je glavu i odjednom shvatio da su i njemu samom, odavno već, u nepovrat minule godine u kojima je bio mlad, imao veru, nadu, planove...

-       Hoćemo li nas dvojica dočekati hlad i miris ove lipe? – upitao je.

Starac se osmehnu:

- A što ne bi dočekali? Ja verujem da hoćemo...