Laguna - Kolumna - Samrtnik - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Samrtnik

21.08.2008.
 

  Oči bez treptaja. Kapci smežurani, bledi – beli. I ćelava glava je bela. Stapa se sa posteljinom. Samo te žućkaste enklave starosti...

 Ispod ravnog pokrivača kao i da nema tela.

 “Jesi li?” Kose preko očiju, zdepastog tela i prstiju, dosta vešto je petljao oko fotoaparata. Pošto ne dobi odgovor, zastade. Malićima zadenu masne vlasi za klempave uši. Zadubi se u starca, sitnim očima, crnim. Crnim.

 Beli ga je dugo gledao.

 „Nisam, šta ću?“, prozbori posle nekog vremena. Glas mu je bio prašnjav.

„Nemoj tako da me prepadaš, još nisam počeo da snimam.“

 „Snimaćeš?“

 „Fotografisaću, ako baš tražiš pravu reč.“

 „Uvek si bio dosadan.“

 Odmahnu rukom, pa nastavi da se zanima oko aparata.

 Starac je posmatrao sobu. Krem zidove bez slika, postera, buba, rupica... Beli plafon i jedro paučine, klaćuće od blage promaje. Prozori visoko. Mali su. To je nekada bila dečija soba – napravljeni su tako da mališani ne mogu pasti sa osmog sprata. Beli može videti samo jedan odžak, garav. Može videti i plavu sferu, kojoj se nadao. Po sobi, ostaci njegove čovečnosti: televizor, fotelja, novine, knjige, telefon, olovka i papirić.

 Njegov unuk.

 Najveće dostignuće – izroditi nastavak.

 “Namestio sam. Kad misliš da ćeš da...” Zaćuti. I dalje mu nije prijatno da izgovara tu reč.

 „Šta kada mislim?“

 „Pa, to, mislim, kad misliš?“

 „Šta?“ Beli je ubeđen da se pobedonosno smeši, ali njegovo lice je odavno bezlično.

 „Ma, znaš...“

 „Ne znam.“

 Debeli ćuti. Duri se. Klikće dugme na aparatu. Mašina zuji.

 “Šta si sad uradio?”

 Debeli ćuti. Duri se. Odmiče se od samrtnika i seda na fotelju. Bulji u starca koji nestaje.

 Ispusti piskavi zvuk iz nosa. Još jedan. Zatim sasvim ispari.

 “Jesi li?”

 Zujanje u ušima.

 „Deda? Ej, deda, jesi li?“

 Pucketanje plastičnog dela pertle – drma nogu.

 „Dobro, reći ću ti – jesi li umro?“

 Starac je nem. Bojler štekne, pa isključi grejač.

 „Glupi bojler, glupi aparat, glupi svi!“ Dere se debeli dok gasi fotoparat, ide ka predsoblju i tu gasi bojler. Beli prekidač je masan od dedinog kažiprsta, kojim je čačkao uho, pre no što je poslednji put bio u kupatilu.

 „E, deda, deda...“ Prilazi telefonu. Poziva broj. Crna sprava zvoni i zvoni, i zvoni i zvoni; sve dok se ne oglasi žena sa druge strane.

 „Da... Da... Da, tu je, gde bi bio?!... Da... Ne... Ne, bre, nisam ništa dirao... Ne... Ne, rekao sam ti... Pa, da... Ne, stvarno ništa... Samo je... Da, samo tako... Ma, nisam doktor, ali to je to... Ostaviću ključ ispod otirača... Da... Da... Moram da idem... Pa, idem, šta da radim?... Šta, šta da radim?... I šta da pravim mrtvom čoveku društvo?... Ma, daj, bre!... Ne... Ne, neću, bre, idem... Da... Da... Da... Ćao... Ćaaaooo...“

 Ode do sobe da rastavi postolje i uzme fotoaparat. Pošto je opremu stavio u crnu futrolu, baci pogled na dedu.

 Sam je sklopio oči.

 Crven od prigušenog svetla mračne sobe, sedeo je zdudan; zagledan u slike okačene drvenim štipaljakam o najlonski štrik.

 Nikako mu nije išlo od ruke da shvati na kojoj je beli ispustio to malo života što ga je držalo.

 Odmah je odbacio one sa raširenim očima. Ostao je veliki broj fotografija na kojima starac sklapa oči, i na kojima su mu sklopljene.

 Dok je buljio u teške kapke, u zatvaranju, nije se mogao otrgnuti kajanju. Kajanju, jer nije bio pokraj postelje kada je čuo to tiho piskanje iz nozdrva. Što nije odmah tu načinio još samo jedan fotos.

 Od rada, upornog buljenja i malo svetla, posta grogi. Nalakćen na sto, sa posudama punim kiseline, zadrema.

 Probudi ga otvaranje i zatvaranje vrata.

 “Zdravo, zdravo.” Mekan, glas; topao – učini se da ima slatkast miris.

 “Ćao. Stigla li si?”

 “Pa, evo.”

 Debeli se uspravi na stolici. Obriše malo bale sa levog obraza. Pročisti grlo.

 “Znači to je to?” Zanimala se došljakinja, čija su se crvena kosa i odeća ispreplitali sa sijalicom.

 “To je to.”

 Gledala je. Krivila glavu, ne bi li našla bolji ugao. Čak se propela na prstiće, nekoliko puta, ne bi li ko zna šta bolje videla.

 S vremena na vreme, ispustala bi prigušene uzdahe; zaintrigirana “Hm!”; šmrckala nosićem.

 “Je l’ bila gužva?” Debelom je cela stvar odavno postala isuviše dosadna.

 Nije ga čula.

 „Reko’, je li bila gužva u...“

 „Ćuti, bre, vidiš da gledam.“

 „Ne gledaš na uši.“

 „Ćut’.“ Kao, naljuti se.

 Deset minuta kasnije, sede mu u krilo. Ovlaš ga zagrli; da se ne skljoka sa kolena, ne da pokaže privrženost.

 „I, šta misliš, koja je?“

 „Ne znam. Sve su mi jako čudne.“

 „Kako to misliš čudne.“

 „Ne znam, kažem ti. Nešto mi čudno.“ Stavi malić u levu nozdrvu. Pritisnu. Zatim kinu.

 „Na zdravlje.“

 „Hvala.“

 Buljili su.

 „Pa, daj, reci nešto.“

 „A, šta da ti kažem? Teško je odlučiti se.“

 „Ne treba da se odlučiš. Treba da vidiš.“

 „Ali, ne vidim ništa!“ Skoro zavapi.

 „Dobro, ne moraš da se pravdaš. Samo, rekla si da ti idu ovakve stvari od ruke.“

 „I idu mi, ali ovde nešto ne valja.“

 „Da nije deda i dalje živ?“

 „Mrtav je, to se vidi. Ali kao da je mrtav odavno.“

 „Ne verujem, odmah sam isključio aparat. To je sve od fotografija.“

 „Znam, ali nešto fali.“ Napusti okrilje kosatog.

 Priđe svakoj slici ponaosob. Zadubi se. Začkilji. Napući usne i sva se namršti. Uradi to sve još jednom.

 Lupi se po čelu; protrlja ga.

 „Šta bi?“

 „Ne znam.“ Sklapa oči i trlja ih kažiprstom i palcem.

 “Kako, bre, ne znaš, pa rekla si da ti...”

 „Znam šta sam rekla. A i nemoj da se ponavljaš. To me najviše nervira kod tebe. Stalno se ponavljaš.”

 “Ne radi se sada o meni.”

 “Znam. Izvini.” Opet u krilo.

 “Ovo su sve slike?”

 “Pa, sve pošto je počeo da sklapa oči.”

 “A, šta je sa onima od pre?”

 “Ništa. Ima otvorene oči.”

 “Mogu i te da pogledam?”

 Sleže ramenima. „Naravno.“

 Umornim pokretima skida slike. Kači nove. Naslanja se na sto, presecajući zadnjicu na glomazne polovine.

 Ona ustaje sa stolice. Prilazi slikama. Ovlaš ih pređe. Uperi kažiprstić u jednu od njih.

 “Ovo je prva, je l’ da?”

 Zleže ramenima. „Ne bih znao.“

 Priđe fotosu. Pogleda poleđinu.

 „Jeste. To je prva.“

 „To je ta.“

 Začkilji na jedno oko. Iskrivi usne. „Jesi sigurna?“

 „Sto posto!“

 „Ali, ta je prva po redu.“

 „Pa šta?“

 „Pa ništa. Mislim da je tu, još uvek, bio živ.“

 „Možda, ali to je ta.“ Poljubi ga, brzo, u usne. Izjuri napolje.

 Debeli je dugo gledao u fotografiju. Najzad, odalji se. Sede. Sve ne skidajući pogled sa dede koji, otvorenih očiju, buljaše u kameru. Ravno u centar objektiva.

 Skrenu pogled. Naglo poskoči. Poskida sve slike sem one na koju je pokazala. Baci ih u kantu za smeće. Ponovo sede.

 Zagleda se u fotografiju.

 Fotografija je gledala sasvim pokraj njega.

 „Jadni deda.“

 Pljucnu na drveni pod.

 „Bar nisi bio pokopan sve vreme.“
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
šilo laguna knjige Šilo
11.05.2011.
Perhaps it was a result of anxiety.Bubba Zanetti,  Mad Max     Petar cunja po knjižari, gledajući u naslove koje ne čita; pokušava da se zabavi dok njegova žena ne završi smenu. Šarene korice...više
više
mašina laguna knjige Mašina
07.12.2010.
Da bi ušao u mašinu biće potrebno da umreš. Nije bitno od čega i gde; bitno će biti da ti se telo ohladi i mrtvozornik to potvrdi. Tvoja rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na...više
više
homo erectus laguna knjige Homo erectus
08.09.2010.
Erekcija. I to kakva.Budžila se nekih sedamdeset centimetara južno od njegovih očiju. Nije je video od prekrivača kojim je grejao svoje telo. Ali u delu gde se penis nadigao jasno se ocrtavalo...više
više
šta li japanke  laguna knjige Šta li Japanke?
10.03.2010.
Omiljenoj trojci Sede u kafiću i piju zeleni čaj, jer je zdrav.Kafić je miran, neprijatno tih. Prepun je, ali muzika jedva da se čuje. I zbog toga, ljudi koji su popunili zapreminu kafića (smestivši...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
kolovrat laguna knjige Kolovrat
16.07.2020.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (u pripremi) Iako nisu uspevali da ga nateraju da ih čuje, ovaj čudni kameni patuljak, smešten između tri drevna hrasta, mora biti...više
više
krvopije laguna knjige Krvopije
16.07.2020.
Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka...više
više
ukus konzervirane tune iz prošlosti laguna knjige Ukus konzervirane tune iz prošlosti
08.06.2020.
Moja porodica godinama jede konzerviranu tunu ukusniju od tune koju jedu moji sugrađani ili pak čitaoci ovog teksta. Objasniću u nastavku kako... No prije toga valja reći koju riječ o preperima...više
više
tražim pomilovanje laguna knjige Tražim pomilovanje
08.06.2020.
kad nepozvani pesmi na vrata odnekud spolja bane, a pesnik leži bespomoćan u zemlji dublje od dva hvata Najkraće rečeno, članovi Komisije su, iz gimnazijske lektire izbacili zbirku pesama,...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.