Pismo, popodne na Gundulićevom vencu

 

            Čim sam otvorio oči pogledao sam na električni sat pored kreveta i opsovao. Ne zbog buđenja koliko zbog samog sata. Deluje to čudno i neutemeljeno ali i žena i ja smo u našem novom stanu počeli da primećujemo neke čudne pojave. Recimo, svi časovnici u našoj kući, uključujući i ručne satove, su iz nekog razloga počeli da žure. Čitao sam o tome da bioritam vlasnika sata, njegov puls pa čak i temperatura tela koja varira od osobe do osobe mogu da utiču na mehanizam ručnog sata koji je najveći deo dana priljubljen uz ruku, uz samo meso. Na taj način časovnici žure ili kasne zbog svog vlasnika. Ali da žure elektronski časovnici, uključujući onaj na displeju mog mobilnog telefona – za to još nisam čuo! Neveni je to bilo smešno, luckasto, a još smešniji sam bio ja koji pridajem značaja takvim glupostima. Primoran da se i sam smejem svaki put kada nekontrolisano počnem da analiziram časovnike brzo sam izveo poetsku asocijaciju iz te pojave – o tome sam već pisao u svom prvom romanu. U romanu „Lom“ nekoliko puta pominjem ušće dveju reka. U nekoliko navrata govori se o ušću Save u Dunav kao o magijskom mestu na kome vreme, zapravo, stalno stoji budući da sve otkucaje novog vremena koje donosi jedna reka odnosi druga. Tako Beograd, u romanu, biva nepromenljiv usled nemogućnosti vremena da poteče.

            Kao što sam već rekao, do pre nekoliko meseci živeli smo u stanu u kome sam i odrastao, na Topličinom vencu. Kalemegdan, neuređena obala Save i Savamala bili su toponimi mog odrastanja. Kako smo tokom zajedničkog života u starom stanu uvek negde kasnili dok su u novom stanu satovi počeli da žure bez ikakvog razloga, u šali smo govorili da je Sava reka pored koje sve kasni dok je Dunav, na čijoj smo obali sada stanovali, reka koja donosi vreme, na čijim obalama sve žuri. Ipak, nervirao sam se i dalje kada bih primetio da električni sat žuri iako bih ga uveče precizno namestio.

            Kada je otvorila vrata, Jovana Milivojević je izgledala mnogo bolje i svežije nego pre neki dan na sahrani. Ipak, svaka njena grimasa je pomalo kasnila, kao da je neka vremenska opna, koprena koju ne registruje oko već čulo kojim pojmimo vremenske relacije, bila prevučena preko njenog lica. Poznavao sam taj izraz i mislim da sam prvi put registrovao i osmotrio takav izraz lica kod moje majke kada mi je umro otac. Naravno, ništa drugo nisam ni očekivao.

Stan Milivojevića se nalazio na Gundulićevom vencu, malo iza benzinske pumpe u Francuskoj ulici, u lepoj predratnoj zgradi. Ovo je bio treći put da se nalazim u tom prostoru. Za razliku od prethodne dve posete odmah me je s vrata zapahnulo osećanje usamljenosti koje je van svoje volje emitovala udovica. Osećalo se u prostoru kako neko nedostaje, ili, još bolje, kako je neko naglo otišao iz ovog doma.

Bilo je tu knjiga koje je Milan otvorio i nikada ih neće zatvoriti, bilo je tu otisaka na foteljama, u ogledalima, na kvakama i vratima, otisaka tela koje više nije bilo među nama. Prostran salon nije imao previše prirodne svetlosti i u tom polumraku teškog junskog popodneva lebdela je prašina, kovitlale su se mace nošene vetrom s druge strane reke, možda sa Velikog ratnog ostrva. Salon je bio kombinacija starog porodičnog nameštaja i nekoliko novih, neoklasičnih komada. Videlo se da se u popunjavanju, u stremljenju da se novijim komadim nameštaja održi originalna atmosfera doma često odlazilo u kič, ali na relativno nenametljiv način. Seo sam na lep trosed u ampir stilu ispred koga je bio postavljen mermerni stočić. Svi prozori su bili širom otvoreni kao da je Jovana pokušavala da uništi sve lične mirise pokojnika koji su lebdeli po sobi. Iz iskustva sam znao da ma koliko provetravate stan miris onoga koji je bio njegov neraskidivi deo gotovo nikada ne iščili. Možda je dobri Bog tako namestio stvar da bi pokojnik još dugo, dugo, možda dok njegova duša luta tražeći nebesko utočište, opstaje u prostoru i one koji su ga nadživeli podseća na činjenicu da su ostali bez njega.

Jovana me je poslužila trešnjevom rakijom. Iz dvorišta na koji gleda salon dopirala je dečja graja, zvuci i šumovi bosih nogu na travi, pljuskanje vodom. Komšijska deca su vodom polivala jedno drugo. Prvo smo dugo ćutali. Ni tada mi nije bilo jasno zašto sam svakog narednog dana od momenta njegovog samoubistva o Milanu Milivojeviću mislio sve više i tonuo u sve veću tugu, kao da se radilo o izuzetno dobrom prijatelju, bliskom rođaku.

Prekinuo sam tišinu kao da sam ovakav nastup godinama pripremao, čak sam, dok sam govorio, i ustao kao da je to bila obavezna koreografija jednog ničim izazvanog napada neuroze. Nisam, dakle, želeo da izgovaram kurtoazne izraze saučešća i sažaljenja, već sam počeo da se brinem zbog motive te neobične tuge i prosto sam u rasponu od četiri dana koliko je prošlo od njegove sahrane počeo da osećam izvesnu odbojnost prema pokojniku, kao da je bio zli duh koji me proganja. Mlatio sam rukama po vazduhu kao da lovim nevidljive insekte, kao da mi je svega dosta, kao da sam došao kako bih se posvađao sa ucveljenom udovicom...    

- ...Možda je najbolje kako vas ne bih bespotrebno malteretirao da mi odmah pokažete pismo nadam se da vas to neće dodatno potresti ili uvrediti budući da se ne bih zadržavao... – reči su tekle bez predaha i gotovo da nisam uzimao vazduh dok sam u jednom cugu pokušao da rečima koje izgovaram prodrem u suštinu stvari sopstvenog dolaska u kuću Milivojevića.

            Jovana me je slušala s velikom pažnjom kao da sam pričao suvislu priču, ma, kao da sam govorio najbolje i najnadahnutije u čitavom životu. Kasnije ću pomisliti da se ponašala sedativno i pribrano zato što je, i pre nego što će otvoriti oproštajno pismo svog muža, znala da je ono i meni upućeno, zato što je znala gde će me u narednih deset meseci odvesti to pismo. Tako me je, par sekundi pošto sam dovršio svoj bespotrebni monolog, Jovana Milivojević gledala smireno, činilo se čak i sa nekom dozom sažaljenja, sve dok nije progovorila.

- Pismo sam ugledala na njegovom radnom stolu tek dva dana kasnije, kada je policija otišla. Tek tada sam shvatila da je zaista sam sebi oduzeo život. Do tog momenta kao da sam hodala kroz vodu. Ništa nisam čula, slabo sam videla, tek sam nazirala i kao da se nisam kretala – vratila je razgovor na početnu poziciju, onako kako je trebao da počne naš susret.

- Da li policija zna za to pismo?

- Ne. Volela bih da vi procenite da li bi ih trebalo obavestiti. Sama više ništa ne znam.

- Da li ste nešto čudno primetili u njegovom ponašanju poslednjih dana? – upitao sam.

- Ne. Znate Milana, uvek je u žurbi, nikada ne skrasi ili da se požali. To je njegov... bio njegov način da izbegne patnju. Uvek neki novi zadaci. S tim besmislenim udruženjem, s novim izdanjima. Naravno, poslednjih godina uopšte nije pisao. Sve to što je objavljeno poslednjih pet godina napisao je mnogo ranije. Znate da vam je zavideo?

- Meni?

- Da, više puta je prokomentarisao kako „jedino Petrović živi kao pisac“. Zavideo vam je što pišete svakog dana i svake godine objavljujete “svežu“ literaturu. Tako je govorio, „svežu literaturu“. Ne – kao da se prenula iz dremeža – Ništa čudno nisam primetila. Samo je jedan događaj bio pomalo neobičan: tri noći pre nego što će... došao je kasno. Probudila me je buka u kuhinji. Ustala sam i videla ga kako stoji pored otvorenog frižidera, osvetljen tom plavom svetlošću i drži prste u posudi sa ledom. Kada sam ga upitala šta mu je, rekao mi je da je slučajno zatvorio vrata automobila preko svojih prstiju. Zaista, vrhovi prstiju su mu bili modri, gotovo crni...

            U tom trenutku sam prestao da slušam njen glas. Kada sam se ponovo setio svog sna od pre neku noć i tih pomodrelih, gotovo crnih prstiju oblio me je hladan znoj. Jovana je ustala i krenula ka kabinetu na kome je stajao presavijeni beli papir. Pružila mi je njegovo pismo. Jedno od dece koje se igraju u dvorištu je vrisnulo. Bilo mi je neprijatno što sam ovde i uznemiravam pokojnikovu suprugu.

Beli papir iz kompjuterskog štampača. Tekst je bio napisan penkalom, crnim mastilom i veoma uredno „prelomljen“ budući da se radilo o papiru bez linija. Redovi su bili paralelni, slova čitljiva, latinična, krupna. Ne znam ništa o grafologiji ali sam laički zaključio da je reč o rukopisu smirenog čoveka. Uravnoteženog, kao što su i njegova slova. Zatim sam počeo da čitam njegovo pismo.

 

Jovana,

Dok pišem posmatram sa prozora radne sobe jedno dete u dvorištu. Privučen nekim samo njemu prepoznatljivim drhtajem prirode, jedan dečak, đak osnovac, svoje obraze zajapurene od igre priljubljuje na staro i iskrivljeno drvo kestena u našem dvorištu. Kao da je kesten rezonantna kutija nekog mističnog, orijentalnog instrumenta, dečak osluškuje poruke koje priroda šalje svima koji ih mogu razumeti. Osećam tamni mir dok ga posmatram. Kao da je zavladala tišina, uselivši se u prostore mog ličnog drhtaja, šireći oko sebe uverenje da nikada neće proći, da se neće urušiti nijednim spolja dozvanim impulsom. Potom, lavež psa lutalice i piskavi zvuk čajnika. Tako sam se osećao i prošle noći kada sam izašao da bih kupio cigarete. Napolju, u džepu pretoplog vazduha, u tihoj tami Carigradske ulice, duboki uzdah me ispunjavao svežinom. Tiha ulica čudno tople večeri, paperjasto vejanje tame po ramenima, iskrivljene drvene kapije i malter koji sipi sa starih fasada. Mačka koja mjauče iz polupanog podrumskog prozora, pa, kada je oslovim, dolazi da očeše leđa o moje noge i još uvek me nepoverljivo gleda. Potom sevne ka meni svojim fluorescentnim pogledom. Onda, blagi lahor. Trepere nevidljive krošnje u okolnim dvorištima, i ništa više. Ništa sem tog malenog pulsa života, smirujućeg za onog koji napipava žilu umirućeg bića. Tek nagoveštaj, neko tanano osećanje sopstvenog prisustva u prostoru.

Ne znam šta je krajnje ishodište putovanja koje je započelo za mene pre godinu dana a koje traje već nekoliko hiljada godina. Znam samo da me ne smeju stići, da nikome ne smem da otkrijem šta je prava priroda mesta koje nazivamo svojim gradom, zemlje koju nazivamo svojom. Ne pokušavam da ti objasnim zašto moram da nestanem iz života. Nijedan samoubica to ne može da napiše u pismu jer nema toliko papira niti toliko mastila na celom svetu. Više od svega volim tebe, Anju i Borisa i znam da nema opravdanja za to što moram da uradim. Ali, putovali smo zajedno dovoljno dugo da znate da ću zauvek biti vaš, da ću zauvek biti tata i da ću vas čekati tamo gore da mi se, kada dođe vreme, pridružite. 

U mom kompjuteru, na desktopu, u fajlu pod imenom ‘milivoj.doc’ ćeš pronaći moj testament, razrađene detalje za ostavinsku raspravu. Tebi ostavljam stan, firmu i sva svoja autorska prava da raspolažeš njima dok deca ne postanu punoletna i ne napraviš deobu dobara po svojoj želji. Anji želim da bespoštedno uči i trenira, da napreduje u plivanju i da jednog dana osvoji zlato na Olimpijadi ali ne za ovu obesmišljenu državu već neku koja zna da ceni ljudske potencijale. Borisu želim da ne posveti sav svojim život nauci kao što sam ja literaturi već da ostavi dovoljno prostora za radovanje samom životu.

Tebi, ljubavi, želim da preboliš ovaj rastanak i da shvatiš da osim dece i muža postojiš i ti i da imaš pravo na radost. Miomiru Petroviću, kome nisam stigao ili nisam smeo da saopštim šta mislim o njegovom radu, želim da nastavi da piše i da nikada ne posumnja u moć književnosti. Njemu ostavljam ćilibar iz “Ognjene dece”.

A sada moram da idem, kako bi ti i deca nastavili da normalno  živite.

 

Ukoliko ikada budeš u stanju, oprosti mi.

Milan     

 

           

 

 

 

Ćutao sam. Nisam očekivao ovako kontrolisan misaoni proces, racionalizovan i harmoničan s jedne strane, niti ovakve apstraktne gluposti s druge strane.

- Sve je to tako... besmisleno. Milan da sedne i napiše oproštajno pismo, onako vrcav, živ... I to tako urednim rukopisom a da, u stvari, ne kaže ništa. Tako se ne napušta život, tako se ne napušta porodica – zaplakala je.

            Trosed na kome sam sedeo kao da je bio preliven tutkalom. Nisam mogao da pomerim ni santimetar svog tela. Pokušao sam da je utešim nekim banalnim rečima, opštim mestima. Utešila se sama, nisam ja tu ništa mogao da dodam ili oduzmem.

- Znate li zašto je pomenuo baš vas? – pogledala me je u oči.

Osetio sam krivicu kao da sam ja kumovao njegovom samoubistvu. Nisam joj zamerio. I sam bih pomislio da osoba koju pominje budući samoubica - jedna jedina osoba među svim drugim, daljim, bližim – ima neki konkretan značaj s onim što će uslediti. To je jedino bilo logično.  

- Ne znam.

- A kakve vi veze imate s njegovim romanom „Ognjena deca“?

- Pročitao sam roman. Dopao mi se – malo sam preterivao – i to je sve. Reč „ćilibar“ mi ništa ne znači.

- Samo to? Razmislite dobro, molim vas, možda pronađete neku vezu. Molim vas...

- Sve što mogu, Jovana, kako bih vam pomogao da shvatite zašto se to desilo. Razmisliću. Moram još jednom da vas pitam: zbog čega je Milanova sahrana bila onako...

            Ćutali smo neko vreme.

- Zvanična? – prekinula je tišinu – Ne znam. Kada su policajci došli da mi saopšte za Milana s njima je bio i jedan inspektor. U tom šoku možda nisam sve najbolje registrovala ali se jasno sećam da je taj čovek rekao nešto kao „šteta, to je bio naš najbolji savremeni pisac“. Bilo mi je to neobično, naročito za jednog policajca. Možda sam mogla da pretpostavim da će se sve ono dogoditi na sahrani kada su počeli da stižu telegrami saučešća. Predsednik skupštine, ministar policije, ministar obrazovanja... ne mogu da shvatim.

- Sve se to dogodilo bez vašeg pristanka? – upitao sam.

- Ne znam. Možda sam na brzinu i pristala na tako nešto, ali nikako nisam imala jasnu sliku kako će izgledati sahrana... – uspeo sam da registrujem pramičak neke daleke taštine kada je to govorila.

            Razumeo sam tu taštinu. Pravi umetnik samo želi da neko prepozna ono što on radi, neki isposnik kao što je i on sam. Umetnik se, makar sam tako definisao sopstvena iskustva, povlači iz zajednice i ne žudi da kontaktira s belim svetom. A kako je pisanje sumnjiva stvar, pisac najčešće nikada ne dođe u kontakt s idealnim čitaocem, onim kome su upućene knjige. Zato neki pisci, naročito u našem pre-politizovanom društvu, posežu za estradnim modalitetima ili ideološkim angažmanima. Uvek sam mislio da se jednostavno  radi o tome da neko može da podnese samoću stvaralaštva a neko ne. Milivojević je, mislio sam i pre njegovog samoubistva, bio u toj drugoj grupi. Ušao je u politiku jer nije mogao da podnese samoću.      

            Ispratila me je do vrata. Rukovali smo se i ja sam strčao niz stepenice. Čitav susret, kao i Milivojevićevo pismo ostavilo je ružan utisak na mene.

Na putu do kuće sam osetio slabost pa čak i mučninu. Kao da me je neka nevidljiva ruka ubacila u melting pot, u crni alhemičarski kazan u kome će mi raskuvati meso i kosti sve dok od mene ne ostane samo lepljiva bela masa. Ili od nas, budući da još uvek nisam znao ko će mi praviti društvo u kazanu, odnosno s kim ću se to kuvati. Naravno, u tom trenutku je postojao niz pitanja koje sam ostavio za sutrašnji dan i jedan imperativ – pronaći u kućnoj biblioteci Milivojevićev roman „Ognjena deca“ (izdanje Egologosa iz 2004. godine) i pronaći ćilibar.