Kako prepoznati sudbinskog partnera?

Mnogo je razloga zbog kojih se ovo pitanje postavlja: onima koji su još uvek singl važno je da ga ne propuste; oni koji su u poodmaklom braku ideja sudbinskih partenra pruža dobar alibi za sve. Oni koji još uvek žive u prošlosti i vezi koja se okončala (ili se nije ni ostvarila) svoju romantičnu čežnju mogu ublažiti nadom da se sudbinski partneri uvek ponovo spoje.

Ko je za nas sudbinski partner i kako ga prepoznati zavisi najviše od toga šta očekujemo od života i kakve su naše predstave o ljubavi.

Nedavno sam posetila lika koji gleda u dlan, otvara tarot karte i čita odgovore iz brojeva. Između ostalog, rekao mi je da imam dve sudbinske ljubavi. Jedna je bila, kaže, a druga je sad, moj sadašnji partner, moj suprug. Da je on sudbinski - nije bilo dileme: s njim živim već sedam godina u sretnom braku i s njim mi se ostvarila najveća želja na svetu - rodila sam predivnog sina koji liči na svog markantnog tatu. Ali, ko bi mogao biti taj prethodnik kada je više od jedne veze bilo strasno, neponovljivo, duboko i snažno. I u tom trenutku, najsudbinskije moguće. Nasmejala sam se neprimetno da ne uvredim vidovnjaka i jedva se suzdržala da mu ne kažem: ako sudbinska ljubav predstavlja ono dvoje što su bili jedno pa se opet našli i ponovo će jedno da postanu, kako onda neko može da ima dve, tri ili više sudbinskih ljubavi. Al, ne rekoh ništa jer mi ljudi volimo da se sve što nam se događa pripišemo bilo kome i čemu drugom izvan nas samih, a naročito kada je ljubav u pitanju.

Elem, kao što će u Roršahovom testu s prosutim mastilom svako videti nešto drugo projektujući svoje misli, želje, emocije i maštanja, tako isto će neko prepoznati sudbinu u očima mladića za kojim je poludela hemija a time i svaki atom bića, neko će sudbinskim proglasiti onog što je volšebno nestao pa će zbog njega večno patiti, a neko treći će živeti život koji uopšte ne želi i pravdati ga sudbinom....

Ili nema sudbine i sudbinskih odnosa, ili su svi odnosi i sve što nam se dešava deo te sudbine...

Ne postoji niko, niti postoji išta što u lancu naših životnih događaja nije proizvelo nekakvu posledicu, bilo da je u pitanju osećanje, misao, promena nekog životnog stava, uverenja, odluke... Sve što doživimo, svako iskustvo kroz koje prođemo, svaka osoba koju upoznamo, svako spajanje ili odvajanje, sve je važno i sve to čini naš jedinstveni život koji će jedni zvati sudbina, drugi lična kreacija, treći zbir slučajnosti, a neko karmički dugovi ili krugovi. I svako će moći da dokaže i objasni zašto je to baš tako, jer svako ko u nešto veruje, uvek je u pravu.

Rasprostranjeno je verovanje da "za svakoga postoji onaj pravi (prava)" i da je sa tim nekim lako ostvariti poruku iz bajki koja glasi: "A onda su srećno živeli do kraja života". Bez mnogo okolišanja i objašnjavanja reći ću vam: Ne poznajem nikoga ko je srećno, a naročito ne lako, proživeo s nekim život u ljubavi, strasti i slasti. Osim što ne poznajem, nisam nikada ni čula za tako šta. Ne broje se primeri posleratnih generacija (a kamoli predratnih) koji su ostajali u braku a pitanje sreće nisu ni postavljali. Svaki odnos iziskuje rad kako na sebi samima tako i na odnosu koji je dinamičan, podložan promenama, turbulencijama, usponima i padovima. Svaki život ima svoje lepe periode obeležene uspesima i radostima, baš kao što ima i krize i patnje za koje nam se nekada učini da nikada neće proći. U takvim periodima naročito je važno shvatiti kako nijedan partner nije mađioničar i kako niko nikoga ne može usrećiti. Ono što može jeste podržati, razumeti, prigrliti. Ako može, koliko može... A strast će, baš kao i druga obeležja partnerske ljubavi, dolaziti i prolaziti. Tada će mnogi pomisliti " O, pa to sigurno nije ta sudbinska priča. Odoh da potražim neku koja će me uveriti da smo bili Jedno i da ćemo ponovo to biti. Nekog s kim se osećam CELO." Verujte ako hoćete, a ako ne - proverite: Ucelovljenje je najličniji, najintimniji čin. Ostvaruje se samo u odnosu sa Sobom, u Ljubavi sa Sobom. Sve drugo je zabluda.

Zato bih ja, u svetlosti svojih verovanja, digla ruke od čekanja ili traženja sudbinskog partnera. Za mene je svaki sudbinski: jedan je bio moja prva ljubav, jedan velika i luda strast, jedan me je naveo da postanem pisac, zbog jednog sam završila faks, jedan me je usrećio majčinstvom i saputništvom... ko je od njih manje a ko više sudbinski? Nijednog se ne bih odrekla i svakom od njih sam zahvalna za ono što su u meni probudili (ili ugasili).

Neka vas ne opterećuju prošli i budući životi. Uzmite sudbinu u svoje ruke. Zagrlite svog partnera i dajte mu se onoliko koliko vas ima, uzmite od njega ono što vam nudi, i tako nikada nećete doći u sumnju da li ste prepoznali ili pogrešili. Od prepoznavanja sudbisnkog partenra mnogo je važnije prepoznavanje sopstvenih osećanja, motiva i davanja.

Ne znam koliko ima sudbina, ali znam da je ovaj život jedan. Ne čekajte sreću, ne čekajte da živite.

Jedna devojka je pitala majku: Mama, kako ću ja pronaći pravog muškarca? Mama je odgovorila: Ne misli o pravom muškarcu. Misli o tome kako da postaneš prava Žena.