Kad zaroniš u mulj, beskrajno ništavilo

Jedva pronalazim mobilni telefon i javljam se, psujući. Marija je. „Pa gde si ti, lujko? Jesi li normalna? Zakasnićeš u ambasadu!”, grmi u slušalicu.

Mukotrpno nabadam niz ulicu u visokim potpeticama, uskim farmerkama i pink majici „na jedno rame“. Iste boje su mi i sandale sa kaišićima, suptilno ukrašene Svarovski kamenčićima. Kosu sam pustila da mi pada niz leđa, da bi mi se pramenovi boje žita presijavali na junskom popodnevnom suncu.

„Krenula sam, stižem uskoro po tebe! Strašna je gužva na auto-putu!” Ne dozvolivši joj novu opasku, brzo sam dodala: „Cimnuću te da izađeš. Evo je murija, moram da prekinem!”. Zadihana dotrčavam do kola koja sam, podrazumeva se, parkirala u dnu parkinga. Proklinjem ambasadu, auto i štikle. Ne usuđujem se da budem samokritična, pošto baš ništa ne činim da promenim ružne navike. Posle manijačke vožnje, nekoliko dobačenih ružnih reči i pokazivanja srednjeg prsta onoj posebnoj vrsti netolerantnih vozača, dolećem sa Dušanovca na Banovo brdo.

Sat pokazuje da je prošlo samo dvanaest minuta. Nije loše!

Spuštam štitnik za sunce, skidam naočare i u ogledalu završavam, kod kuće započeto, šminkanje. To je zato što si uvek u škripcu s vremenom!, ruga mi se savest, koja uglavnom alkoholisano spava ne mareći za doba dana. Zadovoljno namigujem svom odrazu jer, osim blagih podočnjaka, ništa ne ukazuje na to da sam sinoć to jest jutros, spavala svega dva sata. Kao i prethodnog dana, a i onog pre njega. Zahvalna solarijumu i kapima za oči, cmoknula sam vazduh, zatvorila štitnik i vratila naočare navrh nosa.

Marija se približavala, onako dugonoga, preskakala je po dva stepenika. U prepoznatljivom stilu – u dubokim starkama, farmerkama, šarenoj tunici i puštene bujne kose boje crne čokolade, gipko se smestila na suvozačevo sedište i prekorno me pogledala.

„Ti, devojko, nisi normalna! Sada je jedan i petnaest, a tačno u jedan trebalo je da budeš na sastanku!” Zastala je, pa mirnijim tonom zaključila: „Ambasada je u centru i, ako budemo imale sreće, stići ćemo za pola sata. Šta planiraš da im kažeš, zaboga, Jeco?”. „Smisliću već nešto”, frknula sam i okrenula automobil polukružno preko tramvajskih šina i duple pune linije, pa uz škripu guma krenula punim gasom.

Naviknuta na moje ispade, Marija se nije mnogo obazirala. Na tren me je iskričavo pogledala i pojačala muziku, čuvši romantične tonove španskih gitara. Džipsi kings su zagrmeli iz zvučnika, a ja sam im se prepustila vapeći za predahom.

Marija je uzela dve cigarete, upalila ih istovremeno i stavila mi jednu u usta. Potom se okrenula ka prozoru i pogled joj je nestao u daljini. Ponovo mašta. Toliko o njenoj nervozi – jednominutna kritika i, to je to. Potajno sam joj zavidela što je flegmatična, za razliku od mene koja sam vrlo često histerična. Moja energija je oduvek imala neiscrpne izvore, a pokušaji da je obuzdam bili su uzaludni. Pripisala sam to svom duplom Ovnu. Pomirila sam se sa činjenicom da ću zauvek ostati usplahirena, nervozna, ishitrena, nesmotrena, nepostojana, neposlušna, neusklađena...

O, spisak je beskrajan, javi mi se savest promuklim, bunovnim glasom, pa nastavi da hrče. Kada se napokon odobrovoljila, Marija mi je prenela utiske od sinoć, kada je bila u ulozi povremenog partibrejkera i pobegla kući da gleda film. Ispratila sam je iz lokalnog kafića i potom nastavila ka gradu, gde sam zajutrila sa zajedničkim drugom Vukom i nekoliko poznatih lica, čija imena nisam znala.

„Kako možeš nonstop da izlaziš?”, upita me zevajući, bez ruke na ustima. „Ja mogu ponekad, ali svako veče... Zar ti ne dosadi, zar se ne umoriš?”

Posmatram joj profil krajičkom oka – prćast nos, pune usne ispod kojih se kriju blago rastavljeni zubi i krupne oči koje nikada nisu mnogo odavale. Bila je često zamišljena, odsutna, ali rasterećena. Takva je oduvek. Sumorne misli mi opkoliše dušu dok su mi slike prošlosti tutnjale pred očima. U trenu se rastužih jer ni moja najbolja prijateljica nije svesna demona koji me proganjaju. Da, zato stalno bežiš, pušiš i piješ!, dobaci mi gorko savest koju sam oterala dođavola.

Sve se lakše podnese kada se mračne misli potisnu u crnu kutiju tuge. Umela sam da uverim ljude kako su moji osmesi iskreni, osećajući se kao krivac jer ih obmanjujem.

„U noćnom životu uvek ima mesta za nove, nepredviđene i zanimljive događaje...“ Slegla sam ramenima i neuverljivo se osmehnula. Nakon deset godina uzastopnih izlazaka, od kojih polovinu dugujem pevačkoj karijeri, svaki dan i noć liče jedno na drugo. Zaroniš duboko u taj mulj, u beskrajno ništavilo... Viđaš iste ljude, slušaš istovetne, uglavnom prazne priče, dok ti život jednog dana ne postane potpuno bezličan a ti u njemu sama – ljuštura, senka, prašina... Povremeno bi me zgrozila sopstvena trivijalnost, ali nastavljala sam da tumaram.

Izvor: Lepa & Srećna