Besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Evropa (odlomak iz romana u pripremi Bakarni bubnjevi)

11.08.2009.
Tih nekoliko meseci, skoro čitavih godinu dana, nizale su se asocijacije jedna za drugom, ređali su se događaji koje sam i ranije registrovao ali nikada ih nisam povezivao u smislenu celinu tražeći tada, verovatno, u njima definiciju božanskog iskušenja koje treba da prevaziđem umesto da ih definišem kao posledicu svekolikog stanja u društvu.

Naravno da mi je posle te večeri kod turskog turbeta jedino bilo stalo da otkrijem zašto je Milivojević, član tako fine lože tako čestitog metafizičkog društva, izvršio samoubistvo. Ali nešto se, pored toga, odvijalo ne oko mene u bukvalnom smislu, već se pre izdvajalo iznutra.

Pojave i događaji koje sam svakodnevno registrovao, koje nisam mogao a da ne registrujem, počeli su tih dana dana da dobijaju jedan potpuno drugačiji oblik. Formirala se njihova smislenost. Znao sam da je to, istovremeno, moguća definicija paranoidnog ponašanja. Tada sam počeo da mislim da je moje zbližavanje sa „Društvom ljubitelja Mediterana“ (ili „Paladijumom“ ili „Kaulijakom“) bilo u bliskoj vezi sa događajima u mom privatnom životu koji su se odvijali preda mnom i ispred mene.

Tih dana, nakon prvih susreta sa članovima grupe počelo je da se u javnosti odvija klupko jedne pedofilske aferu koja je, u stvari, počela dve godine pre mog stupanja u kontakt sa Argonautima. Istaknuti član jedne od koalicionih partija u vlasti, ministar u bivšem mandatu Zorić, bio je optužen od strane svoje kućne pomoćnice da je u više navrata silovao njenu trinaestogodišnju kćerku koja je često boravila u političarevoj kući. Oženjen čovek i vernik (jednom prilikom je bio u zvaničnoj poseti Vlade Hilandaru), otac dvoje starije dece, opovrgavao je na svaki način ovu optužbu. Kao što i biva, ova se hajka prvo vodila preko naslovnih strana tabloida a uskoro su se u kazneni prostor umešali i „objektivni“ posmatrači čitave priče optužujući majku i kćer za klevetu, laž i ucenu. Zatim se prešlo na drugi cilj – kućnoj pomoćnici je, navodno, bilo plaćeno od strane opozicije da diskredituje političara. Stvar je, naravno, veoma brzo prešla u domen estrade. Tek su se potom oglasili predstavnici izvršne vlasti i otpočela je istraga. Istraga koja će dovesti i do sudskog procesa protiv Zorića.

Čitav proces je ustalasao javnost! Poslednjih dana procesa, zgradu Specijalnog suda su opsedali novinari, simpatizeri nekoliko involviranih partija i podmladak jedne velike opozicione partije. Policija je na jedvite jade uspevala da održi kakav takav red ispred suda. Sledećeg dana, nakon susreta sa ocem Milanom na Kalemegdanu doneta je presuda u ovom slučaju. Verovatno dok sam se još brijao, političar je proglašen nevinim na osnovu nedostatka dokaza. Istovremeno, podignuta je optužnica protiv kućne pomoćnice zbog podmetanja i klevete. Dok sam se oblačio, pred sudom je rulja počela da se puni besom. Možda je čovek i bio nevin, ali ovo je bila još jedna od hiljadu afera koje neće dobiti svoj krivični epilog, koja neće pružiti nikakvu katarzu.

Desila se još jedna greška u režiji vlasti – brzo je formirana mala govornica od pleksiglasa na stepeništu Specijalnog suda. Optuženi pa oslobođeni Zorić nije želeo da daje izjave, valjda istumban procesom u kome je sve bilo opskurno. Zato je izjavu trebalo da saopšti ministarka pravde. Izjava je, pretpostavljam, trebalo da odmah, inflagranti pocrta koliko je naše sudstvo postalo hitro, vešto i pravedno i da napomene da se lažne optužbe i slične psine neće više tolerisati. Desilo se da je ministarka pravde iz iste partije iz koje i optuženi pa oslobođeni Zorić i, još gore, da je nekoliko godina ranije ona bila akter afere vezane za privatizaciju jedne velike državne kompanije. Političarka se povukla izvesno vreme iz javnog života da bi se potom munjevito i glamurozno vratila, postavši na kraju ministar pravde! Tako je žena izašla pred improvizovanu govornicu i počela svoj govor. Uobičajene floskule, nije čovek kriv a vi ste ga već bili proglasili krivim, pravosuđe nije sporo, pravda nikako nije nedostižna...

U tom trenutku se glasnim povicima i bacanjem kamenja na skup na vrhu stepeništa iz mase diferenciralo ekstremističko, skinhead društvo „Moć“ i nastao je rusvaj. Policija je počela da pendreči „Moćnike“. Potom su se umešali članovi drugih partija da „pomognu“ policiji da bi budući neidentifikovani izvršilac, iskoristivši gužvu, uspeo da se praktično neopaženo popne do govornice. Uspeo je da hitro iz jakne izvuče pištolj marke glok i ispali tri hica u grudi optuženog pa oslobođenog Zorića, potom dva u pravcu ministarke i još dva u vazduh što mu je pružilo mogućnost da hitro i vešto poput pantera skoči sa odmorišta u obližnji park i pobegne.

Epilog 1: optuženi pa oslobođeni Zorić bio je na mestu mrtav, ministarka lakše ranjena u ruku. Epilog 2: Rasterani od policije, članovi jedne političke partije i grupe „Moć“ čitavog dana su se sudarali i tukli – međusobno, s policijom i, naravno, nedužnim ljudima.

U gradu je čitavog dana, pa i dva dana kasnije, vladalo nezvanično, neproglašeno ali suštinski vanredno stanje.

Vladimir Maksimović mi je za to podne zakazao poslednji sastanak pre nego što se opredelim. Ipak, uvidevši šta se sve dešava po gradu, bio sam spreman da otkažem sesiju.

Posle vesti o hicima ispaljenim u poznatog političara odmah sam otišao do Ognjenovog vrtića. Krenuo sam peške, znajući iz literature da bi u eventualnim uličnim okršajima vožnja automobilom bila zamka sama po sebi. Nisam bio jedini roditelj koji je pre vremena uzimao dete iz vrtića. Klinci su se uznemirili što zbog vibracija svojih roditelja što zbog nagle i ničim najavljene promene ritma. Dva-tri puta sam se čuo sa Nevenom i posavetovao je da odmah sa posla ode u naš stari stan, kod moje majke. Tamo smo uputili Ognjen i ja. Neverovatno, ali u tom trenutku pomerene svesti i osećanja opsadnog stanja u gradu, moja prva asocijacija je bila da ćemo moja porodica i ja biti daleko bezbedniji u strogom centru grada nego u okolini centra. Osećanje sigurnosti bilo je vezano za pećinu u kojoj sam se rodio a ne onu koju sam sam izabrao i opremio. 

Tokom dana smo pratili vesti ali sem ponovljenih snimaka nemilog događaja, više se ništa tog dana nije moglo saznati o identitetu atentatora. Nije bilo sigurno ni da je pripadao organizaciji „Moć“. Dok smo pili kafu i komentarisali opšta mesta koja su donosila vesti, zazvonio mi je mobilni telefon. Zvuk zvona me je podsetio na zakazani sastanak. Naravno, bio je to Vladimir Maksimović.

- Gospodine Petroviću, nadam se da niste zaboravili na naš sastanak – zvučao je odustno i nezainteresovano da do sastanka zaista dođe.

- Nisam – glas mi je bio pomalo nesiguran – Ali, mislim da su ovi najnoviji događaji...

- Potpuno se slažem - prekinuo me je – Ali ne mogu reći da me je to iznenadilo. Ipak, u pravu ste. I sam sam se pomerio iz grada. Poslao bih kola po vas, nalazim se u letnjikovcu svega trideset kilometara od Beograda.

            Bio je uporan. Hladan znoj mi se u trenutku slio niz kičmu. Zapitao sam se u momentu koliko ima prstiju „Paladijuma“ u događaju koji se zbio. Misao koja me je uplašila u sledećoj sekundi me je motivisala da prenebregnem sve okolnosti i uputim se na ono što je trebao da bude poslednji razgovor pre moje konačne odluke da li ću postati njihov saradnik. Saradnik u čemu!?

Morao sam da budem tamo. Pre svega, tešio sam se, to će biti poslednje viđenje sa „Paladijumom“ prilikom koga ću dobiti odgovor na pitanje zašto se ubio Milan Milivojević. To pitanje je predstavljalo početak svega a odgovor će biti kraj suludog putovanja.

            U suton, gotovo bez šuma i bilo kakvog zvuka, na nizbrdici gde se Topličin venac uliva u Pop Lukinu ulicu zaustavio se crni pežo 407. Vozač je bio neki simpatičan tip, proćelav i mali rastom, držanja kao u petlića. Pozdravili smo se, rekao je da nas Maksimović očekuje u svom letnjikovcu i krenuli smo.

 
*
 

Na autoput smo izašli posle dobrih pola sata budući da su nas Interventne jedinice zaustavljale tri puta, od čega su jednom i brižljivo pregledali automobil. Patrole specijalnih jedinica krstarile su i po autoputu, vozeći svoje džipove u zaustavnoj traci i to u smeru suprotnom od obaveznog pravca kretanja. Prilično zastrašujuća slika koja je podsećala na snimke iz San Salvadora ili Hondurasa. Pala je noć kada smo stigli na imanje, nekoliko kilometara udaljeno od Orašca. Prošavši kroz veliku metalnu kapiju koju je vozač otvorio daljinskim uređajem, točkovi su zašuštali po belom šljunku kojim je staza do kuće bila posuta.

Iza kapije se pred nama rađao veliki vrt u kome su dominirali čempresi i velike amfore za čuvanje maslinovog ulja (potpuno Mediteranski) a iza njega je bila vila u neoklasičnom stilu, verovatno predratno zdanje, u odnosu na vrt zaista sićušna građevina. Mesto je bilo potpuno izolovano i više od toga, u vazduhu se osećala koketerija sa usamljenošću i odvojenošću od sveta. Unutrašnjost, u koju nas je pustio onaj isti momak koji mi je otvorio vrata u Karađorđevoj ulici, nije bila pompezna koliko sam vrt. Popeo sam se uz stepenice prekrivene crvenim tepihom i zavio u pravcu dvokrilnih vrata koja su, bilo mi je rečeno, vodila u Maksimovićev „kabinet“. Kako to da neko ima kabinet u letnjikovcu, nije mi bilo jasno i čak me je nasmejalo. Možda je ovo bila tajna baza iz koje se rukovodilo strašnim zločinima, uključujući i atentat na optuženog pa oslobođenog Zorića!?

            Prostorija je mogla imati sto dvadeset, sto trideset kvadrata. Soba je bila polukružnog oblika u kome je ravna osnova bio zid sa ulaznim vratima a polukrug se širio u pravcu balkona. Ono što mi je, pored tamnocrvene boje zidova odmah upalo u oči - možda je bolje reći da sam sa vrata bio time fasciniran – bio je konveksni plafon od stakla.

Površina je verovatno bila izrađena i zaobljena tokom izgradnje same kuće budući da se nigde nisu primećivali šavovi, olovne gredice koje obično spajaju delove stakla kao što je to slušaj sa vitražima ili bilo kakvim zastakljivanjem. Kako je napolju već bila noć, plafon je imao ulogu planetarijuma, budući da su se, i pored prigušenog svetla podnih lampi, jasno videli mesec i zvezde. Ispod kupole se nalazio radni sto Vladimira Maksimovića.

Ustao je, pozdravio se sa mnom srdačno i opušteno, kao da smo se našli na terasi poznatog kafea i lično me poslužio viskijem i kafom. Potom je pustio neku dobru ambijentalnu muziku na prelepo dizajniranom Bang&Olufssen muzičkom uređaju. Kasnije mi je rekao da je to libanska muzika, odnosno rekonstrukcija feničanske muzike. Potom se vratio za svoj sto.

- Žao mi je što niste došli u zoru, recimo, da vidite kako izgleda svanuće kada se posmatra odavde!?

- Ako nemate ništa protiv... Da pređemo na stvar – bio sam nestrpljiv i grub.

- Na stvar, na stvar... Kao da je to jedna jedina stvar... Naravno, oprostite!

            Već u tom momentu kada se pripremio da mi završi priču o modernim Agonautima, kao da se sve oko mene promenilo.

Imao sam veoma neobičan utisak da se tokom našeg razgovora, malo po malo, zidovi pretvaraju u neku amorfnu masu. Delovalo je, tokom ta tri ili četiri časa koliko smo razgovarali, da se više puta uklanja staklena barijera između zvezdanog neba i nas, delovalo je i da nameštaj menja svoje mesto. Nikada ranije se nisam tako osećao. Kao da je kroz ventilaciju Maksimović ubacivao opijum ili ko zna šta. Iz tog razloga, nisam kasnije mogao reprodukovati samo suštinu tog razgovora ali ne i red reči.

            Osnovni zadatak svih loža „Paladijuma“ kroz vreme bilo je posmatranje i prikupljanje informacija o događajima i pojavama u društvu i umetnosti, religiji i politici i njihova etiketacija – da li vode vrednostima nečega što je Maksimović nazivao „Pravom Evropom“ ili, suprotno od toga, nečega što je nazivao nekada „Novom Evropom“ a nekada „Novim svetom“. Naravno, „Paladijum“ je pozdravljao i podržavao vrednosti te „Prave Evrope“. Zadatak nije bilo uplitanje u materijalnom, fizičkom smislu u tokove politike, ili šire, istorije. Ova prepisivačka škola je za svoj osnovni zadatak imala pravljenje datoteke, leksikona koji je trebalo preneti novim naraštajima u redovima „Paladijuma“. Tako se nikada nije počinjalo od nule, već od zaostavštine prethodne generacije članova. Smisao svega toga je bio u tome da, kada se steknu povoljni uslovi koje, kroz vrtloge istorije, niko razuman ne pledira da će do potpune tačnosti anticipirati ili izazvati, u jednom hipotetičkom trenutku aktuelno internacionalno članstvo može da iskoristi i ostvari civilizacijsku prevagu.

Ideologija grupe je, u biti, bila konzervativistička i reakcionarna. Vrednosti „Paladijuma“ bile su vrednosti antičke Grčke ali u najkonzervativnijem smislu – demokratija, naročito u savremenom tumačenju te reči, nikada nije bila svojstvena grupi.

Težnja, kako mi je objasnio Maksimović, bila je da se upravo prebacivanjem mnoštva podataka novim generacijama, stvore uslovi za izbor Suverena, predvodnika, najboljeg među odabranima. Herojsko delo bira Suverena ali mu ne omogućava naslednu vlast, već bi se novim delom izabrao novi Suveren.

- Ali to znači da vas interesuje diktatura, neomonarhizam ili... vrsta neonacizma, zar ne? – upitao sam pomalo ozlojeđeno.

- Ne dozvolite da šezdesetosmaš progovara iz vas. Pre svega, tada ste bili tek dečkić – nasmejao se iskreno – Glagol dictare znači tačno reći, ponoviti, predskazati, narediti. To je iskaz koji poseduje intenzivni smer. Njemu odgovara intenzivno slušanje koje je i pokoravanje. Tako se govori na brodovima u oluji ili na nasipima i utvrđenjima. Diktator je onaj koji rukovodi pokretom, dok je konzul, od consulere senatum, sazvati senat, najviši službenik koji predsedava jednom savetodavnom telu. Manje ili više po naređenju, u stanjima krize, predvodnici su jaki ljudi. Bitna razlika je u tome da li sloboda može da podnese „jake mere“ ili da li razvoj moći vezuje slobodu i omogućava da ona najzad nestane. Ovo  poslednje neće sprečiti ni fino ispletene sigurnosne niti koje pre vode ka političkoj paralizi.

- To je Orvel – rekao sam bez mnogo razmišljanja.

- Ne, ovo u čemu živi trenutno Evropa je Orvel – dočekao se odmah i bez ljutnje nastavio - Da li će despotija moći da se nametne kao stalno i neosporno stanje, zavisi pre od elementarne slobode Otaca kojom jedan narod raspolaže.

- Koga je onda „Kaulijak“ podržavao u ovoj nesrećnoj zemlji tokom devedesetih, pokojnog vlastodršca!? – morao sam da spustim loptu na razumljiv jezik.

- Ha, ha, iznenadili biste se. Naravno da ne, jer nije svaki samoproklamovani diktator ono što mi tražimo. Naš cilj nije neki određeni oblik vladavine. Bilo kakav oblik, ukoliko vodi vaspostavljanju „Prave Evrope“ je dobrodošao. To deluje kontradiktorno ali je istovremeno pragmatično. Osoba za koju pitate nije vodila ka vaspostavljanju Evrope nego kapsuliranju Balkana. U slučaju devedesetih, Srbija je samo težila kapsuliranju, bez dalje misije.   

Metafizički deo, zbog koga su, kako je Maksimović naglasio, izabrali upravo mit o Argonautima za ilustraciju svojih ideja i težnji bio je vezan za šest karaula, šest tačaka na mapi sveta. Povezane, te tačke, kao što mi je i otac Milan rekao, stvaraju granicu. Nekada divlju Evropu otkrivaju Grci i formiraju je unutar ovih tačaka. Utvrđena, Evropa biva napadana od strane naroda van granica. Varvara. Sa severa, juga, istoka i, u današnje vreme, sa zapada. Karaule su, svaka u svoje vreme, u trenucima ratnih i istorijskih previranja imale funkciju kule stražare. Ono što je činilo okosnicu savremenog delovanja grupe, makar od kraja Drugog Svetskog rata na ovamo jeste činjenica, kako mi je objasnio Maksimović, da je Evropa, pod krilaticom Novog svetskog poretka izdala sopstvene vrednosti i da su karaule/kule morale dobiti drugačiji smisao – da spreče širenje mutacije Nove Evrope na svet van starih granica. Kako bi, kao što se jednom već dogodilo sa pojavom Vizantijskog carstva, kolonije postale središte zdravog tkiva iz koga će se upravljati ozdravljenjem matice, obolelog tkiva.

Drugim rečima, Argonautske vrednosti, više nisu stanovale u Evropi. Zato je zadatak „Paladijuma“, po Maksimoviću, bio rekonstrukcija Prave Evrope.    

- Ne znam da li ste čitali „Odmetnika“ Ernsta Jingera ali on piše da metafizički ali i fizički odmetnici od zakona odlaze u šumu ili opusteli predeo i tamo vode usamljenički život, život slobodan, ali i u stalnoj opasnosti, kako zbog surovog okoliša tako i zbog prava, što je bilo priznato svakome, da ih ubije ako ih susretne. Šuma, dakle, nije određena zemljopisna sredina, već mitsko mesto slobode odvažnog pojedinca. Protiv istorijskog sveta, protiv broda koji plovi, utočište se nalazi u jednom drugom kraljevstvu, a to je „uvala, rodni kraj, mir i sigurnost koje svako nosi u srcu. Mi ga nazivamo šumom...“, kaže Jinger. Da bismo do nje došli, valja nam se osloniti na umetnost, filozofiju i teozofiju. Pogrešno je smatrati da su naši individualistički i, na prvi pogled, elitistički stavovi dokaz da politička tiranija ne može slomiti individualnu svest, jer pobuna hoće da bude aktivna forma političkog neangažmana, delatno odbijanja istorijske nepromenljivosti. Temeljni paradoks Odmetnika jeste u tome što istovremeno, ako sledimo Jingerovu terminologiju, on jeste slobodan, izvan vremena i zarobljen u vremenu, istovremeno u šumi i putnik na brodu “Argo”. Ali, brod ne možemo napustiti. „Raste broj onih koji pomišljaju da napuste brod, i među njima nailazimo na bistre glave i odlučne duhove. Ali, u osnovi, to bi značilo iskrcati se na pučini“, kaže on, “kako pomiriti te dve protivrečne pozicije?” Jinger nabacuje tek nekoliko primera: hugenoti, kalvinisti, partizani koji se bore protiv strane okupacije i izlažu principijelni optimizam dokazuju da su totalitarni režimi, poput Novog svetskog poretka, ranjivi i krhki- rekao je moj domaćin.

            Na moje navaljivanje, Maksimović je priznao da je u fizičkom domenu, cilj “Paladijuma” neka vrsta svetskog ili evropskog državnog udara, ali da do toga ne može doći u ovoj dekadi. U metafizičkom smislu Evropa, kao geopolitički pojam i karaule/kule koje su osnovali Argonauti bubnjanjem u bakarne bubnjeve, nije više bila Tvrđava koju je trebalo čuvati od prodora neprijatelja već je postala logor koji je bilo potrebno držati pod stalnom i tihom kontrolom, zatvor u kome je nemoguće sprečiti međusobne obračune zatvorenika, pobune ili čak bekstva, pa i dalje – bekstva sa destruktivnim posledicama na “slobodi”. Ipak, ako bi stražara nestalo, nastao bi potpuni haos, rekao je.

- Tako je bilo i sa Kaulijakom, odnosno Beogradom – nastavio je – Zaštita reka i utvrđenja postaje sveti zadatak. Volos i Bosfor, Gruzija i Beograd, Rim i Severna Afrika: na tim tačkama istorija se okreće svojoj matici, velikoj temi. Na tim mestima Evropa se meri najvećom merom, tu ona najviše teži. Vraća se svom smislu, svom jedinstvu i ponovo se u njemu vaspostavlja, ako je potrebno. Svaka zemaljska moć pa i najveća, ima svoju protivtežu. Ovom protivurečnošću održava se hod sveta, punoća njegovih sati. Onome ko ume da rasplete Gordijev čvor, još uvek tako veruju u Turskoj, pripada vladavina nad svetom. Kako da protumačimo Aleksandrov postupak da mačem preseče čvor? Ta činjenica ima nešto nasilno i jako, čini se da ona sama sobom više izražava nego što predstavlja paradoksalni odgovor nekom proročištu i njegovim sveštenicima. Ona je simbol svih velikih susretanja Evrope i Azije. U njoj je sadržan duhovni princip koji je u stanju da raspolaže vremenom i prostorom na nov i kraći način. Mač je duhovne prirode: on je sredstvo slobodnog, beskompromisnog odlučivanja ali i vladareve nemoći. U čvoru počiva moć sudbine, tamni splet tajni, ljudska nemoć pred proročanskim. Ako ga malo pažljivije posmatramo videćemo da u njemu postoje kolutovi zmije. Zmija je prinuđena da se pojavi kao Geina ljudska moć. Možemo je videti u pitonu kod Grka, u aždajama i zmajevima. U lavirintu iz koga je izašao Tezej deluje ista sila. Sa padom zmije započinje u Evropi put stvarnog, mitskog moćnika. Ubivši zmiju, Herakle još u kolevci dokazuje da je junak. Na ovu Aleksandrovu ideju nije mogao doći jedan azijski kralj, ne bi mogao da svoju odluku formuliše na taj način. Gordije, koji je čvor ispleo, bio je jedan od kraljeva Frigije, zemlje koja je istorijski smeštena u izmaglici, ali mitski leži u punom sjaju. Kraljevi Mida i Krez ukazuju na zlatni sjaj. I Aleksandar se ubraja u vladare koje obasjava zlatni oreol. Ipak, to je drugačiji sjaj od ranijih sjajeva zlatnih kraljeva. To je sublimna, vaznesenjska svetlost, blistanje koje potiče od sunca. Na njegovom maču koji je presekao čvor sudbine blešti taj zlatni sjaj: to je simbol svetlosti. U trenutku pobeđuje vladavina jednog novog i duhovnijeg sveta. Pred njegovom svetlošću nestaju gradovi kao Vavilon, Tir i Sidon, sa svim svojim blagom, hramovi sa svojim bogovima i sveštenstvom, a buktinje pale stare kraljevske palate u svoj njihovoj još bajkolikijoj moći. Tamo gde je jednom zasvetleo ovaj žižak, verovatno ima stranputica i zaobilaznica kao što je Novi Svetski Poredak, ali nema vraćanja unazad – završio je Vladimir Maksimović.

            Ćutali smo. Kao da je u tišini između nas Maksimović pokušao da pronaže neki snažniji dokaz za svoju tezu. Ili uverenje.

- Zato smo mi, kao i mnoga druga tajna udruženja, nadnacionalni i nadkonfesijski. Ipak, to je prva i jedina sličnost. Mi smo reakcija, mi smo antiprogres a oni su akcija, bilo kakav progres – rekao je tiho.

- Otkud među vama pravoslavni sveštenik? – morao sam najzad da plasiram svoju začuđenost ovom činjenicom.

- ...Koji zbog toga ništa manje nije hrišćanin, niti pravoslavan, niti sveštenik! Naša vera je vera, u šta i kako to nam je manje bitno budući da je konfrontirana neveri naših protivnika – odgovorio je.

            “Neprijatelji” – naravno da sam odmah insistirao da mi se objasni taj termin – nisu, po njegovim rečima, bili oni koji su sprovodili naume Novog svetskog poretka već konglomerat tajnih društava: Prosvetljeni.

Razgovor je odjednom poprimio ljigav ton i asocirao me na knjige nazovi pisaca/nazovi novinara koji su se bavili tajnim društvima Evrope u svojim visokotiražnim delima. Sredinom devedesetih pojava takve literature nije bila ništa drugo do aboliranje i alibiranje bivšeg režima u njegovoj težnji da se suprotstavi čitavom svetu. Bile su čak i loše napisane. Kao da je Maksimović pročitao moje misli.

- Zato nismo kontaktirali na primer Mladena Stanića – pomenuo je ime jednog od tih autora i nasmejao – već vas.

- Ne razumem.

- Zato što vi pišete o čežnji za pravim vrednostima kroz fictional literaturu a ne znate ništa o tajnim društvima. Jedan deo vas, onaj intelektualni i levičarski deo se podsmeva uopšte ideji teorije zavere. Vi ste, dakle, jedan od retkih koji ne znaju ali teže da saznaju.

            “Paladijum” je, dakle, podržavao sve fizičke aktivnosti emanacije individualističkog, herojskog duha – mačevanje, ekstremne sportove, naučni rad, pedagoški zanos pojedinaca, govorništvo, primere retkog pregnuća i odanosti cilju ličnog napretka, otvorenost za nova znanja.... a, istovremeno, kao negativne pojave konstatovao hipokriziju, javno zalaganje za opšta mesta materijalnog pozitivizma, malograđanštinu, pojavu potrošačkog mentaliteta, nepoštovanje bračnih konvencija, eklatantno zastupanje ideja rasne segregacije, kao i bilo kakvog ispada rasizma i netolerancije, dakle, ideje Nove Evrope ali i nusproizvode tih ideja. Težilo se centru.  

Članovi grupe nisu, po njegovim rečima, pravili kvalitativnu razliku između mondijalizma i nacionalizma, smatrajući da isključivost jednog i drugog ne doprinosi očuvanju civilizacijskih dostignuća.

- Posmatrajmo svet kao živi organizam. Rađanje prati doba mladosti, sazrevanja i najvećeg zdravlja, slede srednje godine, godine mudrosti i najveće fizičke snage da bi uskoro zavladala starost, opadanje, bolest i propadanje organizma. Pokušaj “Paladijuma” je da svet ostane u srednjim, najboljim godinama a ne da se, ubrzanim progresom, uputi u starenje. To je jedini put do večnosti – završio je mistički.

- Rečeno mi je da je Milan Milivojević bio vaš član. Sedmi član “Kaulijaka” – vreme je bilo da najzad povedem razgovor u tom pravcu. 

- To je tačno.

- Da li je izvršio samoubistvo ili ga je neko ubio? – pokušao sam da direktnim pitanjima razvejem tmastu atmosferu metafizičkog razgovora koji je tek minuo.

- Na vama je da saznate. Lično mislim da je sam to učinio. Vidite, Milan Milivojević je postao član “Kaulijaka” pošto ga je, kako to biva, predložio jedan stari član i pošto smo, godinu ili dve dana, brižljivo proučavali njegov rad. Mislim da je postao član 1993. godine. Ipak, vremenom je počeo da se opasno zbližava Prosvetljenima protiv kojih se borio. U jednom trenutku je potpuno prišao njima. Tada je, prirodno, prestalo njegovo članstvo...

- Bojim se da me svakom narednom rečenicom uveravate da ste ga vi ubili.

- Ne. Vidite, nakon neuspeha koji je doživeo sa formiranjem novog udruženja pisaca sam je poželeo da se vrati. To je, razumete, bilo potpuno neizvodljivo. Tada je vas predložio za novog člana. Pitanje na koje nemam odgovor je, u stvari, da li su ga ubili Prosvetljeni.

- Pa, da li su?

- Ne znam. Ukoliko pristanete da sarađujete s nama, jer ne morate nužno biti član lože da bismo sarađivali, pored otpora Prosvetljenima vi biste pokušali da saznate da li su ga oni ubili zbog njegovog pokušaja da se vrati nama. Ukoliko jesu, mi se moramo osvetiti bez obzira što je duboko zgrešio i predao se malograđanskim blagodetima Prosvetljenih.

- Na kakav otpor, tim Prosvetljenim, mislite?

- Mi se obračunavamo u jednoj, recimo malo drugačijoj vremenskoj dimenziji. Dimenziji sna.

            Ćutao sam. Pre svega, čuo sam više nego što moj intelekt može da izdrži. Više nego što je moje racionalne predstave o svetu mogu da izdrži. Sada, sa ovom novom temom, temom sna više nisam znao šta bih. Pomišljao sam da počem da se grohotom smejem.

Da se razumemo, spadam u pisce koji se bave lirskom prozom, san kao tema, literarna i životna nikada mi nisu bili strani. Snovima verujem, njih se pomalo i plašim.

- Pogledajte to sa ove strane: prvo, kada ste se preselili, časovnici su počeli da žure. To je zato što je “Argo” do Beograda doplovio Dunavom, pa tek onda ušao u Savu. Zato je vreme stare Evrope uvek brže na dolaznoj putanji “Arga” nego na odlaznoj. Drugo, u trenutku kada je Milan Milivojević odlučio da izvrši samoubistvo, sanjali ste nekog pokojnika i u snu su vam prsti pomodreli od udaranja u bubanj. Argonautski bakarni bubanj. Znam da su vam potrebni dokazi čuda. I ta vaša potreba za materijalnim dokazom je u domenu onog levičarskog dela vaše ličnosti.

- Ja sam pisac, mašta mi je neprestano aktivna. Malo je toga što me može zbuniti. Priznajem, potrebno mi je čudo – glas mi je bio hrapav, već sam bio umoran.

- Pružiću vam priliku. Koliko je kod vas sati? – pogledao je na svoj sat – Kod mene jedanaest i trideset.

- Kod mene nešto više – pogledao sam na sat i nasmejao se.

- Na početku razgovora sam vam rekao da je šteta što nećete prisustvovati rađanju novog dana u ovoj prostoriji. Hajde da to izmenimo. Dakle, slažemo se da još nije ni ponoć i da je zora daleko? – počeo je da uživa u igri koju ćemo započeti.

- Slažemo se – sada je i mene zaintrigiralo šta će se desiti.

 

 

*

 

 

            Nekoliko sekundi smo obojica ćutali. Možda je prošlo i više vremena, ukoliko je bilo za poverovati da ćemo se naći u nekoj drugačijoj vremenskoj dimenziji. Odjednom, sobu je preplavila prvo bleda a potom narandžasta svetlost. Sunce, gledano kroz konveksni plafon od stakla ne samo da se ubrzano rađalo već je u pravom smislu te reči prodiralo u prostoriju preteći da će nas svojom jarkom svetlošću istisnuti iz sobe.

Sve je najednom bilo preplavljeno nepodnošljivo snažnom, belom svetlošću koja je – na moje veliko olakšanje – polako počinjala da se prigušuje i da se gasi. Do samog gašenja nije dolazilo, budući da se sunčev disk samo odaljio od staklenog krova i smestio na nešto, za čulo vida, bezbednijoj udaljenosti.

Kao da je svaki foton te svetlosti prodirao u moj organizam, prikovan za fotelju više nisam mogao da pomerim ni glavu i osmotrim da li je u ovoj novoj, zlatnoj zori od koje se lako moglo poludeti još uvek i moj domaćin. Osetio sam se usamljenim, odvojenim od svega i udaljenim od samog sebe tako drastično, kao sigurno nikada u do tada. Kada je svetlost minula, konveksni stakleni krov je počeo da se otapa. Kiša istopljenog stakla, kapi boje meda kapali su po nameštaju i našim telima a da ništa nisu progorevali. Stvorene niotkuda, mermerne stepenice su vodile na ostatak krovne konstrukcije kuće.

Kako su mi se oči navikle na prodorno svetlo jutra ponovo sam mogao da ugledam Vladimira Maksimovića koji je, ne skidajući pogled s mene, ustao iz svoje stolice, zaobišao radni sto i bez ikakvog izraza na svom orlovskom licu krenuo ka stepeništu. Znao sam da moram da ga pratim. Ipak, noge kao da su mi bile od olova.

Nekako sam se dogegao do njega i počeli smo da se penjemo uz stepenište. On je to činio bez mnogo napora dok sam ja proklinjao izostanak bilo kakvog gelendera ili zida uz koji bi se pridržao, kojim bi se pomogao pri penjanju. Uskoro smo došli do kraja stepenica. Pred nama nije bio krov kuće već, začudo, ravna i kao staklo glatka površina, nešto nalik heliodromu. Napominjem da je i dalje sve bilo okupano prodornom, ovog puta belom svetlošću a sunčev disk se više nije video već samo nazirao iznad oblaka.

Napolju, pošto smo stali jedan pored drugog, Maksimović je napravio jedan širok potez rukom, poput dvorskog majordoma koji plemićima pokazuje nizove stolova sa bogatom gozbom pripremljenom za otmeno društvo.

Pred nama, odnosno pod nama, nije bila trpeza već je krajolik okoline Orašca koji je goreo belim vatrama bez dima. Tako je i mauzolej na Oplencu bio buktinja blede vatre čiji su ga jezici uzdizali iznad njegovog realnog prostiranja, u visinu, poput koplja. S druge strane se otvarala tamna vrtača, procep u zemlji iz koje su dopirali duboki jecaji same Gee, a potom i porođajni urlici džinovskog organizma koji se nije mogao sagledati i odrediti. Oblaci su se razvejavali nekom neprirodnom brzinom, rastakali i ponovo spajali u nečemu što je bila kaleidoskopska slika bledih, gotovo bezbojnih tonova.

Tamo, na drugoj strani, ka Beogradu (ili možda na mestu nekadašnjeg Beograda) stajao je grad budućnosti sa šiljatim kulama koje su parale nebo i nešto nižim građevinama od aluminijuma, sa širokim kupolama koje su podsećale na Aja Sofiju. Hramovi, jer mora biti da je to bila njihova namena, nisu imali nijedan poseban znak ili oblik na vrhovima ali je iz daljine dolazilo pojanje nalik na liturgiju ili možda sufističku pesmu koja odvodi u trans.

Jedan potok žuborio je ispod nas i kada sam obratio pažnju na teren ispod staklene ploče na kojoj smo stajali video sam prelepi slap vode u kojoj su se baškarile ugojene pastrmke. Nebom su krstarili orlovi svi odreda držeći omanji, užareni disk u kljunu nalik sunčevom disku.

Ne pomičući usne, Maksimović je nekakvim putem rekao nešto što sam odmah razumeo: „Grabljivice raznose komadiće nove zore po svetu, šireći ideju da je nada moguća i da će promena biti“.

S neba, isprva stidljivo i polutajno a onda sve snažnije i snažnije počela je da pada kiša pepela. Spaljena šuma iz daljine je slala svoj paperjasti tovar na staklenu ploču. Odjednom, na nebu se, kroz pepeo koji je vejao, rasbokoriše nekoliko sunčevih lopti. Udaljena, tamnožuta, treperavih ivica stajala su kao stražari, na velikoj udaljenosti ali iz svakog ugla vidljivi, prisutni, neopozivi. Pogledao sam u svog domaćina a on je blagonaklono stavio ruku na moje rame i poveo me put mermernog stepeništa.

 

 

 

 

 

 

 

 

*

 

           

Sledeće čega se sećam bila je radna soba u letnjikovcu. Kao da se ništa nije dogodilo, ponovo sam bio u istoj fotelji, pod istim konveksnim plafonom od stakla. Preko puta, za stolom je sedeo moj domaćin i samo se smeškao.

- Čudo za nevernog Tomu. Nadam se da je za početak bilo dovoljno. Videli ste zoru. Kao što sam vam rekao, nada pristojnih da će se ovo nepristojno vreme završiti je moguća – zagonetno se smešio.

            Kasnije sam bezuspešno pokušavao da sebi pojasnim prirodu vizije (!?) koju sam imao. Suštinu te zore u 23.30 časova, tog staklenog krova i novih sunaca... U tom momentu, nadajući se da je kroz ventilaciju puštena neka droga, da mi je nešto sipao u kafu, da je reč o najnovijoj holografskoj tehnologiji, o bilo čemu što se na racionalan način može opisati... ponašao sam se kao da se ništa nije ni dogodilo.

Bila je to, sada znam, odbrambena snaga samog organizma, neko pridržavanje za mentalnu inerciju, neprihvatanje da je nešto toliko šokantno i nepojamno moglo da se desi. Zato sam razgovor nastavio delujući, čini mi se, kao da nisam ni ustao iz fotelje.

Iz nekog razloga, možda upravo iz otpora organizma, mogao sam da posle svega postavim jedno jedino pitanje. Ono koje nije imalo nikakve veze sa snoviđenjem u koje me je Maksimović ubacio.

- Dobro, vidim da vi sve znate, ponovo vas pitam, ko je ubio Milana Milivojevića?

            Domaćin je izvukao iz fioke lepu kožnu fasciklu. Na njoj je bio amblem čiji sam oblik dobro zapamtio.

Kasnije ću saznati da je to znak “Paladijuma”.

Izvadio je iz nje nekoliko fotografija. Bile su velikog formata, crno-bele i očigledno snimljene iz prikrajka, tajno. Na njima je bilo nekoliko muškaraca ali sam jednog od njih, ne na prvoj, čak ni na drugoj već tek na trećoj fotografiji prepoznao. Bio je to pesnik Branislav Braca Jevtić. Čovek koji je držao posmrtno slovo na Milivojevićevoj sahrani, njegov naslednik na mestu predsednika udruženja pisaca! Smotani Braca, glupi Braca...

- Sasvim moguće da je ovo čovek koji ga je vrbovao za Prosvetljene. Na vama je da to proučite. Ukoliko, naravno želite – rekao je snishodljivo i pružio mi ukusno dizajnirani memory stick za kompjuter na kome se takođe nalazio logo “Paladijuma” ali i natpis “Društvo ljubitelja Mediterana”.  

 
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
svi smo mi, u stvari, već nagrađeni laguna knjige Svi smo mi, u stvari, već nagrađeni
05.03.2012.
U civilizovanim društvima, kakvo i mi navodno nastojimo da postanemo, nagrade za doprinos zajednici na humanističkom planu – umetničkim delima, proaktivnom delovanju u smislu boljitka zajednice...više
više
kozmetikologija laguna knjige Kozmetikologija
07.12.2010.
Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što...više
više
odlomak iz neobjavljenog romana galerijeve vatre  laguna knjige Odlomak iz neobjavljenog romana „Galerijeve vatre“.
01.10.2010.
Ni mnogo kasnije, grozničavo razmišljajući o početku svog povratka u Romulijanu nisam mogao da shvatim kada sam i gde pao sa konja, da li sam bio pogođen kamenom ispaljenim iz praćke, udaren štapom...više
više
disanje na škrge laguna knjige Disanje na Škrge
18.02.2010.
"Idiot!" Mislim, nisam mu to, naravno, rekao u lice ali mojom svešću je sve vreme kolala ta jedna reč. I dok sam bezuspešno pokušavao da odglumim scenu iz nekog američkog filma u kojoj osumnjičeni...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
iz seoskog dnevnika ajfelov most laguna knjige Iz seoskog dnevnika – Ajfelov most
30.03.2020.
Posijala sam svoj prvi bob. Dva reda. I još dva reda blitve i jedan tikvica. Barem tri tjedna neću imati priliku viriti u svoje gredice jer ću biti u Zagrebu, pa u Beogradu, pa u Istri. Nakon...više
više
epidemična sećanja laguna knjige Epidemična sećanja
26.03.2020.
Srećna, a možda baš i ne, Nova 1972. godina me je našla u dečjoj bolnici i uručila mi otužni bolnički paketić – u celofan spakovano sivo kamionče, kome je odmah otpao točak, knjigu bez...više
više
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.