ELEGANCIJA DUHA

 

            Sigurno ste se milion puta do sada ozbiljno zapitali šta je, u stvari, oblik, harmonija, forma života koju želite da nazovete svojim i koliko se željenog i odsanjanog pretopilo u realnost, odnosno koliko je toga zauvek otišlo u nepovrat, propadajući u klanac koji svakog živog čoveka deli na ono što želi i ono što može. Sigurno je da pripadajući nekoj drugoj generaciji - u odnosu na klince koji u ovom trenutku uobličavaju sopstvena htenja i afinitete i pretvaraju ih u svoje Ja – generaciji ni staroj ni mladoj već onoj koju zovu ’srednje godine’ moji pogledi na eleganciju života, harmoniju unutrašnjeg ustrojstva ili luksuz Bića moraju biti drugačiji od aktuelnog mainstream-a. To je sasvim prirodno, ništa manje prirodno od ideje da je „nekada sve bilo bolje“. Na to bi se nasmejao veliki Andrić i dodao „a najbolje je bilo ono što nikada nije ni bilo“! Još nešto, šta ćete nazivati elegancijom zavisi i od toga da li se za to znalo u vašem porodičnom okruženju ili ste prvi koji krči put kroz svet lepih stvari. Elitistički ili ne, to je važan element jednačine. Šalu na stranu, za svojih jedanaest knjiga u proteklih trinaest godina mogao sam na sopstvenom primeru da osetim kako od „pisca najmlađe generacije“ na telopima i kajronima TV ekrana postajem „pisac srednje generacije“. Sada sam, kažu, to. U javnom životu naše palanke nema srednje generacije, odnosno taj period traje najkraće moguće – od omladinca postajete penzioner. Ali, kako se to odražava na unutrašnju ideju elegancije, stila i luksuza?

Počinjem upravo ovako zbog toga što kategorije kojima određujem šta su to elegancija i stil ne mogu biti iz refleksivnog, aktuelnog ormana već su, po nekima, iz „naftalina“. Lično mislim da je to OK. Uzori u prelomnim godinama muškaraca moje generacije sigurno se nisu kretali u amplitudi Alen Delon VS Žan-Pol Belmondo, već pre u relaciji Tom Kruz VS Čarli Šin. Ipak, neki od nas su izabrali kombinaciju Endi Garsia VS Majkl Daglas. Naravno, kada smo prešli tridesetu, moji istomišljenici i ja smo od sopstvenih očeva ukrali ikonu zvanu Alen Delon, svesni da su šezdesete bile epoha stila a da je Novi Milenijum sinonim za neukus. (Sada sam u iskušenju da za idola stila uzmem Marčela Mastrojanija, ali to je već perverzija.) U turbulentom vremenu u kome živimo, u tranzicionoj Srbiji u kojoj nema pravila niti sistema vrednosti - u iščekivanju da se današnji skorojevići sa debelim novčanicima sofistikuju kako bi njihovi naslednici odredili pravila igre (što je formula dragog nam liberalnog kapitalizma) – Srbiji u kojoj vlada zakon finasijske moći a nema ko da sprovodi zakon jer je novca malo, retko ko više ima ideju o tome ko bi trebao da bude i na koga da liči. Ipak, svi su u nekom tetanusu, zlom grču koji ih trese u nastojanju da na nešto liče. Makar da podsećaju. Osvrnite se oko sebe i shvatićete da su pre samo deset godina tetovirani bili mornari i zatvorenici, dok su sada ižvrljani tribalima i mlado i staro, poznati a još više anonimni. To je čitava Aleksandrijska biblioteka na telima debelih, mršavih, krivonogih, zgodnih, primitivnih ili jednostavno nesrećnih. Kinezi se, držim, odlično zabavljaju kada čitaju kineske natpise za koje vlasnici kože, Srbadija, misle da označavaju njihova imena na drevnom pismu ili zodijak. Ko zna šta su dozvolili da im se zauvek ispiše na telu!? Nemam ništa protiv pomodnosti. U tome smo, za razliku od ostatka Istočnog bloka uvek bili zaista deo sveta. S druge strane, kao klasično obrazovanog čoveka stilska anarhija može samo da me iznervira.

Tokom jedne žute minute, u momentu kada sam fejsbukovao samo da ne bih mislio o onome što me je snašlo, dugogodišnji prijatelj s kojim delim istovetnu estetsku i duhovnu akumulaciju napisao mi je sledeću (utešnu) poruku: „Samo zamisli kao se, u teget sakou i pantalonama boje peska, u mekim cipelama od prevrnute kože polako penješ uz Via Veneto. Vetar ti hladi lice i podiže krajeve sakoa. Nad tobom je ono crvenkasto, u stvari bordikasto rimsko sunce. Negde je oko pet popodne i, na samom vrhu ulice skrećeš desno. Ulaziš u Via Sardegna, koja je večito u hladu i nastavljaš, krećući se levom stranom ulice, sve do ćoška sa Via Marche. Tamo je kafeterija ’Garda’, samo jedan red stolova na trotoaru. Pletene stolice i okrugli stolovi sa mermernom pločom. Naručuješ tramezzino i espreso, Campari možda. Pališ cigaretu i otpuhuješ kolutove dima nizbrdo, prema trgu Barberini. Sreća dolazi u grad i ti je, naravno, ne primećuješ!“ To što mi je fejsbuknuo prijatelj naprečac me je ispunilo mirom i nadom. Naravno, ne očekujem da omladina današnje Srbije kojoj je, tuđom krivicom, toponim Trst podjednako udaljen kao i Kejp Horn, zaista shvati i čulno proživi pulsirajuću reminiscenciju na neko prošlo vreme, na civilizacijski i geopolitički trenutak u kome su, njihovi tadašnji vršnjaci mogli da se teše u Rimu, zaljubljuju u Barseloni, šetaju Ženevom kao da su usred Bulevara revolucije. Da se razumemo, to više tako lako ne možemo ni ja, ni taj moj prijatelj, ni mnogi naši prijatelji. Ipak, uspomena na, na primer, Via Veneto obavezuje čoveka da se, bez obzira gde se nalazi i bez obzira koliko ima u tom trenutku na kartici (i ima li karticu, uopšte) ponaša na isti način dekadentno, na isti način hiperrealistično, na isti način gospodski. Ili damski.

U tom grmu leži zec – nepristajanje na haos je pristajanje na sebe kao deo harmonije, ritma i elegancije. Naši će ljudi kad-tad shvatiti da na Zapadu čovek od stila ima sunčane naočare od stila, sat od stila, kajiš od stila i cipele od stila. I to je sve od showoff-a. Elegancija leži u načinu na koji držite viljušku i sipate vino a ne u pozlati viljuške i ceni vina. Naši skorojevići, naravno, to ne znaju ali baš zato što su skorojevići insistiraju na tome da se pucaju u venu injekcijama novca ne bi li preko kvantiteta došli do kvaliteta.

Na promociji jedne knjige, u glamroznom ili lažno galamuroznom okruženju, pijem piće sa jednom pop zvezdom koju sam upoznao iste večeri. Prilazi nazovi paparaco i želi da slika društvo pop zvezde. Ja se pop zvezdi zahvalim i sklonim iz kadra. Pop zvezda insistira da i ja budem na slici. Odgovaram da je on zvezda a ne ja i da meni nije mesto na slici. Nakon fotografisanja pop zvezda egzalitirano prokomentariše: „To je bilo tako staromodno! U pozitivnom smislu!“ Zadovoljno odgovoram: „Ne, to je bilo elegantno.“ Moja bi prijateljica rekla na to: „Ne, ja nisam snob, samo volim lepe stvari“. Fotka u novinama se ne kupuje. Niti je pristojno šlepati se uz slavne. Nepristojno je prema sebi, naravno, ne prema slavnima. To, jednostavno, nije elegantno.

Kada, dakle, stil ulazi u svakodnevnu upotrebu i postaje deo jedne ličnosti? Ima tu i genetike, ne sporim, ali ta se osmoza dešava onda kada sa malo novca, sa malo mogućnosti, kratkim godišnjim odmorom ili drugim otežavajućim okolnostima živite sa stilom. Moja je generacija umela da sa švajcarskim nožićem u džepu, flašom najobičnijeg bordoa, kutijom Crottin de Chavignol sira, dve propisne čaše za vino, u odabranom društvu sedne na stenu nad morem i... živi elegantno. Ne kažem, to i danas neko radi u nemogućnosti da prepozna užitak u đuskanju po stolovima nekog splava uz pleh muziku. Ostali, nepodnošljiva gomila, sigurno se takvima ruga. Znate onaj momenat kada poslednju kintu date za kutiju Magnum cigareta. Forma bez suštine nije moguća i u najboljem slučaju biva patetic, u žargonskom smislu tog izraza - jadna i bespomoćna ljuštura, imitacija neke scene iz žute štampe. Nije bitno znati i glasno reći koje vino ide uz plavu ribu, bitno je osetiti koje vino ide uz plavu ribu. Istraživati i učiti se a ne preuzeti dajdžest verziju koju nudi life style magazin. Kao što u umetnosti nema prečice za dostizanje vrhunskog nadahnuća tako ni u eleganciji nema prečice, laktire, saveta. Način na koji ćete nekoj dami pružiti ruku kada izlazi iz taksija se ne uči u auto-školi. To se uči kroz kompletno ulaganje, akumulaciju, kroz filmove koje gledate, knjige koje čitate. To je duhovni elitizam koji vodi u svet luksuza na pravi način.

U korporativno-potrošačko doba u kome živimo nastao je najveći paradoks u istoriji privatnog života: istovremena težnja da budemo kao drugi, da se ničim ne ističimo i potreba da budemo originalniji, važniji, zanimljiviji od drugih. To je, složićete se, kontradikcija par exellance. Neki ludak je prošetao Knez Mihailovom u D&G nečemu i danas je ceo korzo u D&G nečemu. To može samo u Srbiji. Elegantne japanke je prošetao neki tip sa vretenastim i negovanim stopalom a sada se paprike, sarme i ćevapi (kako jedna moja prijateljica zove razne tipove ružnih stopala) šepure u svom estetskom jadu na našim ulicama. Nije sve za svakog (ili žvaka za seljaka!), još jedna je od deviza stila. Elegancija je nenametljivo prisustvo lepog. Sve što je nametljivo nije elegancija. Stil je, ergo, polje na kome se iskazuje kreativnost u izboru, sastavljanju i kombinovanju raznih, međusobno ponekad i raznorodnih elemenata koji zatim, pod vašom dirigentskom palicom izgledaju harmonizovano i srećno povezano.

Zato treba učiti od Delona a ne od Dejvida Bekama. Delon se oblačio sam, a Bekama oblače. Zato je Kluni poštovalac Delona. U svojim crnim, gotovo egzistencijalisičkim majicama i rolkama on je elegantni macan, oštar kao kratak espreso u kafeu ’Nero’ u Netunu. Markantna, talentovana i drska Margaret Diras nije izabrala čuvenu „malu crnu haljinu“ (Pako Raban tvrdi da ih je imala više od dvadeset, potpuno istih) zato što nije umela da se snađe sa bojama već zato što je lansirala stil. I hrabro ga nosila. Elegantno nije natapanje skupim koktelima u plažnom baru, gde ima više šminke nego u bulevarskom vodvilju, već ohlađeni krokan u samotnoj uvali. Stil nije nositi natpise na odeći već nositi odeću na sebi. Luksuz nije garenje golfića friziranog u Malom Mokrom Lugu već tiho šuštanje pneumatika bordo Daimlera niz rivijeru. OK, nemaš, naravno, za Daimler – kupi vespu! Nije elegantno držati čačkalicu u zubima, galamiti u bašti kafića i nositi Mikelanđelovo raspeće od zlata na grudima. Kada se neko od prebogate beogradske (ili podgoričke) gospode nađe na aerodromu u Milanu tako stilizovan treba da zna da svi misle da je ruski, bugarski, srpski ili ukrajinski makro. Po Stivu Mekvinu je dizajniran hronometar sat, po našim nabicanim momčićima će neko dizajnirati bokser ili macolu, u najboljem slučaju. Želim da kažem da se put ka elegenciji duha može i naučiti od onih koji deluju graciozno u svakom trenutku, ako već niste s tim rođeni. Ali i to da treba težiti putevima kojima se ređe ide – nepristajanjem na malograđansku, čoporativnu kvaziestetiku kineske proizvodnje. Zbog toga, kada sam baš u „žutom“ obučem jednostavnu belu košulju, na ruku stavim najbolji sat iz kolekcije, odvezem auto na pranje, nešto kasnije pustim soundtrack Vadimovog filma „Barbarela“, podignem movie star naočare na vrh nosa, pripalim Davidoff, otvorim prozore i dam gas. Tada mi se čini da sam na Aladinovom letećem ćilimu i da elegantno letim u slobodu.  

 

ENTITETI ELEGANCIJE

 

Cartier je sofiticiranost a Rolex je sila

Dior znači biti zvezda francuskog filma a Klein – biti raspušteni sin te zvezde

Dom Perignon je zadovoljstvo za sva čula a Grand Siecle vašar taštine

Ralph Lauren pravi košulje za muškarce a Armani za kolebljivce

Cacharel govori da imate nešto i duši a Kenzo da se samo pravite da imate

Davidoff je za one koji se ne boje hedonizma a džoging je za devojčice

Monblanc je za zapisivanje mudrih misli a ne za potpisivanje čekova

magazin Fame, septembar 08