„Duge noći, crne zastave“ i sve što ide posle njih...

Roman „Duge noći i crne zastave“ začet je kao deo jednog koncepta pre skoro deset godina kada je popularnost žanra epske fantastike bila na samom vrhuncu zbog velikog uspeha filmske trilogije Pitera Džeksona „Gospodar prstenova“. Ipak, ni Džekson, ni Tolkin po čijem delu su snimani filmovi, niti ostali Tolkinovi epigoni poput Džordana ili Majkla Murkoka nisu me u tolikoj meri inspirisali kao što je to činila naša epska poezija i, naročito, pripovesti iz Toplice odakle je moja majka. Naime, ona je rođena u selu Ivan Kula, nedaleko od Kuršumlije koje to ime nosi zato što je po predanju taj deo bio u srednjem veku feud Ivana Kosančića, viteza Reda Zmaja, čuvenog mačevaoca, Lazarevog krajiškog vojvode i pobratima kosovskog junaka Miloša Obilića. Još u vreme kada sam tek pokušavao da pišem, sričući nemušto prve zanatske lekcije iz veštine pisanja proze, znao sam da ću jednog dana napisati roman o kosaničkom vojvodi Ivanu.

Ali pre nego što se to desilo, dugo sam se pripremao istražujući kako istorijsku građu tako i narodna predanja i mitologiju. U godinama koje su došle posle toga, uradio sam nekoliko „proba“. Prva je bila priča "Uzdarje" koja govori o tome kako je Kosančić došao u posed svog čudesnog mača Zmajevca i koja je objavljena u niškom časopisu „Pressing“. Druga pripovetka naslovljena „Preko vode, do golih brda“ je lirsko nadmetanje između slovenske i islamske mitologije i izašla je u beogradskom časopisu „Treći trg“. Treća „proba“ u kojoj se Ivan Kosančić pokazao u punom zamahu je novela urađena u maniru poznatom kao „mač i magija“ i dosta duguje Tolkinu i Robertu E. Hauardu, ona se pojavila 2007. godine u „Gradini“.

Nakon toga je usledio uspeh mog prvog romana „Konstantinovo raskršće“ koji me je prilično iznenadio i poremetio sve moje planove, i koji me još uvek iznenađuje jer skoro četiri godine od izlaska ta knjiga ne prestaje da zanima čitaoce i kritičare, kao ni strane izdavače – „Bluming Tvig buks“ iz Njujorka će ovaj roman objaviti u SAD januara sledeće godine.

Sve to se pokazalo kao srećna okolnost jer najteži ispit za jednog pisca jeste da posle uspešnog debi romana nadmaši sopstveni prvenac.

Meni je bilo lako, jer sam već u vreme kada je „Raskršće“ krenulo u svoj književni život na koji autor nema nikakvog uticaja, ja sam već imao u rukopisu novi/stari roman radnog naslova „Kavezi duše“ (nadenut po istoimenom Stingovom albumu). Iako je isprva radnja romana trebalo da se događa neposredno pred samu Kosovsku bitku, nakon što sam u jednom izvoru nabasao na podatak vezan za bitku za Pirot (postoji divan opis ovog događaja u manastiru Temska) odlučio sam da radnju pomerim unazad za tri godine. Tako sam sebi dao prostora da se razmahnem i omogućim eventualne nastavke koji bi pratile sudbinu glavnih junaka do samog Kosova pa i dalje u doba Despota Stefana.

Promenio sam naslov romana u „Duge noći i crne zastave“, na to me je inspirisala pesma kalifornijske grupe She Wants Revenge čiji je originalni naziv „Long nights and red flags“. Naslov je, naravno simboličan, duge noći kao duge noći pod opsadom a crne zastave kao stegovi koje nosi posebna janjičarska jedinica poznata kao „Ifritovo bratstvo“. Naravno, crne zastave imaju svoju simboliku i kod Srba i kod Turaka, a u Islamskoj mitologiji one su povezane sa Muhamedom koji ih je prvi poneo i nazvao „Al-radža“ – orlov steg. Muslimani veruju da će crne zastave nositi i vojska koja će se u poslednjoj bici, pred sam smak sveta sukobiti sa Dadžalom, islamskom verzijom antihrista. Već na samom početku pisanja, u međuigri naslovljenoj „Mesto u mećavi“ (direktna posveta Milanu Mladenoviću i Ursuli Legvin) znao sam da će mistika i ezoterija imati značajan upliv u samo pripovedno tkanje i žanrovsku opredeljenost knjige. Ipak, smatram da je moja knjiga daleko bliža onome što piše Nil Gejmen (naročito serijalu „Sandman“) jer sam koristio upravo taj diskretni pristup u mešanju fantastike i realizma, onostranog ima taman toliko da ne preteža i čitaoca navede na pomisao da čita Tolkina ili Murkoka. Oni drugi slojevi romana, istorijski i duboko lični (dilema Kneza Lazara) imaju utemeljenje u klasičnoj književnosti i smatram da je to jedini način na koji se tome može pristupiti. Tu pre svega mislim na uticaj Šekspira i njegovih bezvremenih dela poput „Hamleta“, „Julija Cezara“, „Kralja Lira“ i u mom slučaju naročito „Koriolana“. Scene sa Lazarom i Svetim Đorđem koji ga iskušava jesu, što je i očigledno, ukorenjene u „Faustu“ ali nije Geteovo delo bila direktna inspiracija. Ideju za ceo taj deo radnje dobio sam gledajući film „Jovanka Orlenka“, gde postoji scena na kraju u kojoj utamničenu Orleansku devu iskušava nepoznati monah (u tumačenju sjajnog Dastina Hofmana) za koga se ispostavlja da je Sveti Avgustin lično.

„Duge noći“ inspirisane su takođe i velikim istorijskim romanima naše i svetske književnosti, među njima bih istakao dva koja su imala direktan uticaj – „Opsada Crkve Svetog Spasa“ Gorana Petrovića i „Hadrijanovi Memoari“ moje omiljene spisateljice Margerit Jursenar. Postoje naravno uticaji iz drugih umetnosti, pre svih „Princ Valijant“ Harolda Fostera, po mnogima najbolji strip svih vremena. Filmovi Ridlija Skota, naročito „Nebesko kraljevstvo“, kao i serije „Rim“ i „Igra Prestola“. Zanimljivo je da sam Džordanov serijal počeo da čitam tek nakon napisane tri četvrtine romana ali i to je bilo dovoljno da se od velikog majstora dobije dosta lekcija.

„Duge noći i crne zastave“ su planirane kao prva knjiga petoknjižja. Nastavci će se baviti padom Niša i bitkom na Pločniku („Olujni bedem“), kratkim periodom primirja 1387-88. godine („Učitelj mačevanja“), Kosovskom bitkom („Carstvo Nebesko“) i životom Despota Stefana Lazarevića („Poslednji Nemanjić“).

Objavljeno u dvobroju 136-137 Književnog magazina