31.01.2012.
... ili, ko su to Oni i koje smo to Mi i da li su razlike zaista tolike da je uzajamno nerazumevanje prirodna pojava, a rivalstvo uobičajena igra u partnerskim odnosima?
Za ovoliko godina i iskustva koliko imam čula sam neprepričljiv broj žalopojki, tračeva, optužbi i opisa dramatičnih situacija čiji je glavi lik (ili optuženik) muškarac i sama zdušno učestvovala u njima, noseći epitete žrtve uz sve učestalije samosažaljenje i sve veći bes zbog polne nepravde. Onda mi se, jednoga dana, pojavila misao neprimetna u svojoj očiglednosti: „Stalno se žene žale na muškarce, na njihovu neosetljivost, površnost, surovost i sirovost, dominaciju i zloupotrebu fizičke snage, animalnost, sebičnost, i mnogo toga još. A, ko vaspitava i stvara prva uverenja u tim nevinim bićima dok im polni organ još ne deluje preteće? Žene! Uvek i isključivo žene! Nije li onda naš propust što uporno stvaramo svet kakav ne želimo i što za ponašanja odraslih muškaraca krivimo njih, potpuno otpisujući odgovornost da ih takvima stvaramo same, odbijajući da sagledamo njihovu osetljivu prirodu očiju zakucanih za arhetipsku sliku lovca sa toljagom?
Kada dopustim svojim očima da šire sagledaju sliku, kada uspem da se otmem utisku koliko sam zbog njih patila, kada se izdignem iznad povreda, laži i agresija kojima sam bila izložena, evo, šta vidim:
vidim dečaka kojem govore da „samo devojčice plaču“, kojeg stričevi uče da psuju jer im je simpatično kada mali prošuška „majs u piku matejinu“, vidim zbunjenost na licu deteta nesvesnog svoga pola kada mu se kaže – budi muško, izdrži svoju kaznu;
potom, vidim puberteliju koji se plaši svog odraza u ogledalu: glava mu je velika, lice bubuljičavo, prošarano paperjastim maljama, vidim ogroman strah od „prvog puta“ i nesavladivu želju da ga iskusi; za to vreme, njihove vršnjakinje, napirlitane od glave do pete, s umetnutim noktima i puš-ap grudnjacima, napućenih usana, odlaze sa starijim momcima podsmehujući se njihovim porukama i nespretnim udvaranjima. Zbog nekoliko kapi krvi i često jedva primetnog bola, gubitak devičanstva vekovna je tema, a neretko i manipulativno oruđe u rukama slabijeg pola, dok se gotovo niko nikada nije osvrnuo na užas u očima goluždravog dečaka pred gubitkom nevinosti praćenog očekivanjima da „muškarac mora da zna šta treba da radi“. Zna li iko kolike su i kakve bile njihove pubertetske patnje? Ako mene pitate, ne znam da li bih bila u stanju da ponesem takvo breme;
Slika se menja i ja vidim mladića kojeg nazivaju „zrelim“, samo zato jer je napunio određeni broj godina, kako staje pred matičara s obavezom da svoju porodicu izdržava i zaštiti, jer je to ono što muškarac radi. Uz mnogo sreće i truda on uspeva da obavlja ovu nelaku ulogu supruga. Ali, pre nego što ubere plodove svojih napora, biće mu prebačeno da to što radi nije dovoljno jer ženi su potrebni i nežnost i razumevanje i zabava... i neko s kim može o svemu da razgovara. Neko osećajan, neko ko ima sluha za ženske uzdisaje i talenta da zna šta treba činiti sa ženskim suzama:.. I mnogo toga još...
Mislim da su muškarci osećajni, ako ne više nego mi, onda sigurno ne ni manje... samo im se od malena objašnjava kako su emotivnost, slabost i suze ženska privilegija. Taman kada usvoje gradivo i poodrastu, prebacujemo im da su bezosećajni ili da iako nisu, ne umeju da pokažu ta osećanja. Hrabriji od njih pokušaju ispočetka: da svoje emocije pokazuju kao kad su bili sasvim, sasvim mali. Ali avaj, tada bivaju proglašeni slabićima. Postoje i oni koji ne pokleknu pred ovom olakom ženskom primedbom već nastave da svoja osećanja ispituju, prepoznaju i pokazuju. Takvi muškarci, sa adekvatnim ženama, u stanju su da stvore čuda.
Takođe mislim da su muškarci veoma uplašeni i da su taj strah morali skrivati mnogo pre nego što su počeli da skrivaju poglede od devojčica. Tako su ga godinama potiskivali, a sve što potiskujemo i krijemo narasta. Ima li drugog objašnjenja za njihovu rastuću agresiju koja je uvek odraz nemoći i straha?
U redu je možda to što su nas devojčice vaspitavali da budemo princeze kojima neko treba da se bavi. Ali kako majke objašnjavaju propust da su o toj plemenitoj, viteškoj dužnosti propustile da obaveste muškarce?
Iskreno pitanje pred kraj: koliko se nas zaista pozabavilo psihologijom muškarca, koliko nas je odlučilo da pokuša da ih razume dok bes zbog nerazumevanja nas samih narasta.
Da li zaista verujemo da smo suprotni polovi? Zar ne uviđamo da smo dve karike najlepšeg lanca i da taj lanac postoji samo u harmoniji i prijateljstvu, nikako drugačije? Da li je moguće da nas taj jedan hromozom koji određuje pol čini tako različitim dušama i Bićima?
Astrolozi kažu da je započelo doba vladavine ženskog principa. Iskoristimo ga tako da Ljubavlju i razumevanjem promenimo svet. Jer, na kraju, Žena je ta koja rađa život u svim njegovim manifestacijama.
16.02.2012.
Stanislava Ninkov
Muskarci su slabiji pol ali ih mi zene moramo drzati u ubedjenju da su jaci. Sa muskarcem morate duso,maco,ljubavi moja,srce, i postici se moze sve.
11.02.2012.
radoslava novakovic
Ivana, zao mi je sto nisam ranije pronasla ovaj Vas tekst. Ovo mi se ponavlja vec stoti put u zivotu:Mucim se , trazim, cini se da na svetu ne postoji niko ko razmislja slicno i onda kad kazeem:Ma. nije me briga, tako je i gotovo, to je istna bez obzira sto niko ne misli isto, odjednom sa svih strana dolaze potvrde da nisam sama. Da, da sam Vas tekst. ovaj, ranije pronasla,srecnija bi bila: bolje bih spavala, manje bih glavom o zid lupala, manje bi Bozije ime dozivala, pre bih jednoj osobi ljubav pokazala. Ali. dobro. zna Gospod sta radi. Onda ne bih bajke i pesme pisala, a i ljubav ona, verovatno ne bi bila toliko duboka
11.02.2012.
Jelica
Ne bih se slozila da su mladici pod vecim pritiskom prilikom odrastanja od devojaka. Ocekivanja od zenske dece su takodje velika, samo sto su druge "vrednosti" u pitanju.
10.02.2012.
Ivana
U pravu ste potpuno...cini mi se da nikad vise optuzujucih tekstova, blogova nije bilo gde oni optuzuju nas a onda mi njih...toliko prezira medju polovima...i onda se cudimo sto vlada bela kuga kod nas...pa bebe se prave iz ljubavi :))) i taj prezir dolazi samo iz toga sto smo razocarani onim sto drugi pol pruza...a takvo ponasanje je rezultat vaspitanja i drustva...I krivica nas samih. Kako idem starija sve vise razumem muskarce, i ako ih za nesto i okrivim odmah pomislim da ima i zena koje prave iste greske...nista nije crno belo. I oni i mi traze ljubav.