VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Koji to miris čitamo?

Knjigoljupce ne opčinjavaju samo reči.



Prelazim pogledom preko prostorije koja je sva u drvetu, dok mi se ne zaustavi na bibliotekarskom pultu. Samo poneki zvuk remeti zaglušujuću tišinu: povremeno pročišćavanje grla, škripa stolice po trošnom parketu, kloparanje kolica u kojima se prenose knjige, namerno usporeno okretanje krutih, naboranih, vremešnih stranica. U čitaonici su svi nadvijeni nad knjigama, udubljeni u svoje lične svetinje. Savršeno. Sada je moj trenutak.

Polako i oprezno približavam lice stolu za čitanje na kom se nalazi enciklopedija o medicinskom bilju stara 400 godina, koja počiva u penastoj zaštiti. Ponovo osmatram prostoriju, da bih se potom još više približila. Niko od posetilaca Britanske biblioteke ne obraća pažnju na mene. Niko ni ne sumnja. Još par centimetara i biću na odredištu – unutar nje. Kapci mi se sklapaju. Napokon – udišem.

Ah! Taj opojni miris. Taj ustajali vonj. Sva ta istorija koja oživljava! Zamak i sahatna kula. Reka i živica. Kuga i puding. Bol i izmaglica. Trnje, slama i dunje. Žal, ruzmarin, bršljen i zvuk roga. Pesma kosa i miris sveže ispečene pite. Vlažna zemlja i vlasi mlade deve. Svetlost sveće koja gori vekovima i miris engleske memle. Stranice okretane prstima umazanim bobicama ili krvlju. Koliko li je njih držalo ovu knjigu u rukama pre mene? Gde li je sve skrivana? Ko li ju je sačuvao? Kako li je...?

Moje sanjarenje biva kao rukom odnešeno jednostavnim, skoro teatralnim, gromkim nakašljavanjem. Podižem pogled koji se susreće sa bibliotekarkinim optužujućim izrazom lica. Ipak, na tom se licu oslikava tračak prepoznavanja nečeg poznatog: ljubavi prema mirisu starih knjiga.

Neki vole taj miris; neki kategorički ne. Neki ga, poput mene, izričito vole i znam da nisam jedina. „Miris starih knjiga“ je poseban kulturološki fenomen. U internet pretrazi dobićete rezultate o svećama, mirišljavim štapićima, osveživačima vazduha, losionima za telo i parfemima koji će vam pomoći da dočarate intimnu atmosferu udobnog kutka za čitanje ili elegantne kućne biblioteke koju krase mahagoni i koža. Postoje čak i mirisi koji dočaravaju određene autore. (Dobila sam od svoje majke na poklon sveću sa mirisom Čarlsa Dikensa koja miriše na mandarinu, kleku i karanfilić.)

Maštarenja na stranu, naše čulo mirisa može da izazove snažne emocije, uspomene i reakcije. Možda je privlačnost mirisa starih knjiga kod vas počela, kao kod mene, u bezazlenoj dečjoj igri pogađanja i prepoznavanja starih izdanja očevih časopisa Mad ili Crypt of Horror stripova. Ne? Onda, možda, posetom lokalnoj biblioteci? Dašak tog mirisa može prizvati sećanje na prijatne sate porovedene u pretraživanju prašnjavih, natrpanih polica prodavnice polovnih knjiga ili poznatih, ušuškanih polica voljene osobe.

Olfaktorna senzacija (čulo mirisa) može izazvati snažne rekacije i uticati na raspoloženje, produktivnost, kognitivne funkcije i fizičku aktivnost. Miris se često upotrebljava u marketinške svrhe kako bi se pojačao identitet brenda i kako bi se motivisali potrošači: butici, kockarnice i hoteli redovno koriste snažne mašine za raspršivanje mirisa i druge sisteme koji doprinose ambijentu, npr. mirisom kokosa, citrusa ili zelenog čaja. Razna eterična ulja, mirisi karanfilića i brusnice popularne su veštačke note koje se upotrebljavaju tokom prazničnih rasprodaja. Agenti za prodaju nekretnina se oslanjaju na arome začinskih biljaka ili miris sveže pečenog hleba kako bi potencijalnim kupcima dočarali atmosferu toplog doma. Ne zaboravimo i cimet.

Stare knjige imaju jak miris koji se ne može uporediti ni sa jednim drugim i dosta ga je teško opisati. Razlog možda leži u tome što sve knjige ne mirišu isto. Ovaj složeni miris je zapravo kombinacija određenih hemijskih procesa razlaganja koji zavise od toga kako je knjiga napravljena, gde je čuvana i kako je korišćena. U suštini, kada ga udahnemo, miris koji osećamo je miris života – i smrti – jedne knjige.



Papir, mastilo i lepilo, koji čine knjigu, sadrže stotine isparljivih organskih jedinjenja (VOC – volatile organic compound). Kako se te komponente razgrađuju, isparenja se oslobađaju u vazduhu i mi ih registrujemo kao određeni miris. (Nove knjige ispuštaju veoma drugačiji miris, to jest – isparenja. Mastila, razređivači, lepila, izbeljivači i druge hemikalije koje se koriste u savremenoj izradi knjiga, zajedno stvaraju oštar, sintetički miris koji možete osetiti nakon sklapanja korica izdanja koje je nedavno izašlo iz štampe, što, verujem, ima sopstvenu draž.) Zavisno od faktora sredine u kojoj se čuvaju – bilo da su u pitanju klimatizovane prostorije ili obične sobe (bilo da su prašnjave, prljave, izložene sunčevoj svetlosti ili vlazi i buđi) – sve to utiče na miris knjige. Ostali faktori direktno zavise od navika vlasnika knjige i načina na koji je koristi. Da li je vlasnik jeo neke grickalice dok je čitao? Da li je prosuo vino, pušio lulu ili sedeo pokraj kamina? Da li je knjiga služila kao podupirač za sto ili je poslužila kao sredstvo za ubijanje nekog insekta? Da li se među stranicama knjige presovalo cveće ili čuvao pramen kose?

Konzervatori, bibliotekari, knjižari i kolekcionari dugo su se oslanjali na jedinstveni miris knjiga kako bi prikupili određene informacije o njihovim komponentama, diskutabilnoj starosti i odredili stanje u kom se nalaze. Mirisna komponenta knjige može da nagovesti stadijum razlaganja i potencijalnu potrebu za konzervacijom. Iako su čulna iskustva i opisi mirisa izrazito subjektivni, hemičari su utvrdili da su neka od VOC isparenja rezultat razlaganja određenih materijala koji proizvode specifične i lako prepoznatljive mirise. Na primer, kako se dešava proces razlaganja celuloze u papiru, tako dolazi do emisije furfurala, jedinjenja čiji miris većina ljudi doživljava kao sladak miris, nalik bademu. Lignin, koji se nalazi u ćelijskim zidovima biljaka (a time i u papiru koji se proizvodi od drveta), ispušta benzaldehid i vanilin koji odaju blagi miris vanile. Proces razlaganja papira može da proizvede i jedinjenja poput toluena, čiji miris može biti slatkast ili opor. Heksanal je, takođe, organsko jedinjenje koje nastaje razgradnjom celuloze i lignina u papiru, koji knjigama može dati zemljani, ustajali miris „stare prostorije“, a zbog prisustva plesni, usled uslova u kojima se knjiga čuva, može biti pojačan.

Mirisi, pak, nisu jednostavno izdvajanje i nabrajanje molekula. Na njih, to jest na način na koji ih mi doživljavamo, utiču naše životno doba, kulturološko poreklo, genetski sastav, pol, etnicitet, pa čak i raspoloženje. Istraživači sa Instituta za održivo nasleđe Univerziteta u Londonu, nedavno su pokušali da metodološki razotkriju neke od tajni koje se kriju u mirisu starih knjiga. Cilj istraživanja bio je razvoj sistema zasnovanog na vokabularu koji bi povezivao hemijske sastave mirisa sa načinom na koji ga osećamo i opisujemo. Koristeći se tehnikama kojima su se služile i parfemdžije, univerzitetski tim je zabeležio VOC isparenje knjige koja je objavljena 1928. godine, pronađene u prodavnici polovnih knjiga, i uporedio ga je sa uzorkom vazduha prikupljenog u biblioteci katedrale Svetog Pavla iz 18. veka. U analizi uzoraka su zatim korišćene hromatografska metoda (metoda razdvajanja i detekcije organskih jedinjenja) i masena spektrometrija (tehnika kojom se analiziraju molekuli na osnovu njihove mase). Rezultatom analize se došlo do hemijskog profila mirisa starih knjiga, takozvanog „istorijskog ekstrata knjige“.



Istraživači su volonterima obezbedili spisak termina i zamolili ih da onjuše i opišu karakteristike mirisa, intenzitet i „subjektivne odrednice prijatnosti“ uzoraka. Istraživači su prikupljene podatke rasporedili u tabelarni sistem mirisa starog papira (u formi kruga/točka – Historic Paper Odour Wheel), koji kombinuje čulne aspekte mirisa i ekvivalentne hemijske uzročnike tih senzacija. Veoma nalik sistemima kojima se određuju aroma i note (ukusi) vina ili kafe, ovaj sistem prikazuje olfaktorne obrasce u odnosu na ljudsku percepciju mirisa i određuje terminološke odrednice koje su svojstvene određenom mirisu.

Klasifikacija mirisa starih knjiga ih deli na opšte kategorije na osnovu arome koje uključuju: dim/nagorelo, zemljano/memljivo/plesnivo, slatkasto/pikantno, okrepljujuće i travasto/drvenasto. Sledeći korak klasifikacije nudi širi (ponekad šaljiv i zabavan) spektar čulnih opisa, poput naftalina, burbona, svežeg voća, trulih čarapa, pepela, mirisa ljudskog tela, karamele i prljavštine. Ove opisne karakteristike mirisa su povezane sa hemikalijama koje su najverovatnije odgovorne za njihov nastanak. Čokolada i kafa su najčešće asocijacije za opis uzorka mirisa starih knjiga. Hemijski, njihove arome se mogu objasniti činjenicom da obe stvari dobijamo iz zrnevlja, koja u svom sastavu imaju lignin, celulozu i visoke nivoe furfurala, vanilina, benzoeve kiseline i drugih jedinjenja koja se mogu pronaći i u papiru koji je u stanju raspadanja. Imajući u vidu količinu drvenih površina kojima je ukrašena istorijska biblioteka, ne čudi to što su svi ispitanici birali termin drvenasto kako bi opisali miris uzorka vazduha iz biblioteke.

Za određivanje drugih načina procesa razlaganja/propadanja knjiga nisu vam potrebni specijalni naučni instrumenti.

Knjigoljupci svih uzrasta se sa ponosom predstavljaju i kao knjiški moljci, kao nezasiti čitaoci koji gutaju knjige. Knjiški moljac je možda savršen „nadimak“, jer oni zaista to čine – oni proždiru knjige.

Pojam knjiški moljac ne označava jednu određenu vrstu insekata. Ovaj termin pre objedinjuje raznolike vrste larvi sitnih buba i pojedinih vrsta moljaca. Odrasle jedinke ženki polažu jaja na ivicama i pohabanim stranicama knjiga, kao i na policama, dok su larve te koje, nakon što se izlegu, počinju da dube papir u potrazi za hranljivim sastojcima i skloništem. Nove, odrasle jedinke potom napuštaju svoje skrovište ostavljajući za sobom stranice izrovane prolazima i putanjama, rupičaste korice i police prošarane tragovima strugotine (nalik pesku, pomešane sa izlučevinama).

U prvoj polovini 20. veka, naučnik i zaluđenik za knjiške moljce, Vilijam R. Rajnik, zabeležio je i proučavao oko 160 različitih vrsta ove grupe insekata. Logično, različite vrste imaju različite nutritivne potrebe i različita staništa. Drvotočci, insekti koji žive u drvenom nameštaju – poput tačkastog drvotočca (Anobium punctatum), vrsti Xestobium rufovillosum i Catorama herbarium – hrane se papirom, kartonom i drvenom građom. Drugi insekti, poput hlebne bube (Stegobium paniceum) žive, između ostalog, od skroba i prirodnih vlakana koji se mogu naći u knjigama i kartonskim kutijama. Bube koje nastanjuju tepihe (Anthrenus verbasci) hrane se uglavnom papirom i produktima životinjskog porekla, uključujući kožu, rogove, vunu, krzno, sluz i ostatke glodara i insekata. Ponekad su hemikalije koje su nanete na papir – koje poboljšavaju upijanje mastila, na primer – upravo te koje su najprivlačnije štetočinama. Razne štetočine iz reda insekata imaju sklonost da se hrane preparatima koji sadrže želatin ili druge proizvode životinjskog porekla.

Prostorije u kojima se čuvaju knjige, kao i nameštaj koji se u njima nalazi, mogu takođe ugroziti i uticati na stanje knjiga. Neke štetočine privlači vlaga, pa će knjige koje se nalaze na vlažnim policama postati njihov obrok. Prostorije koje su tople i vlažne, sa slabim protokom vazduha, ili koje su podložne prokišnjavanju, poput podrumskih i tavanskih prostorija, prouzrokovaće najviše problema. U vlažnom papiru će se razviti mikroskopski oblici buđi, kojima se hrane šećerni četinaš (vrsta kukca) i knjiške vaši. Termiti će produbiti police i ostali nameštaj, hraneći se njima.

Ne prave sve knjiške štetočine istu količinu štete. Bube mogu napraviti tanane prolaze i tunele duž rikni; ali mogu i da naprave lavirint istih koji će razoriti bespomoćne stranice. Šećerni četinaš nagriza površinu papira i platna, pri čemu nastaju poderotine i nepravilne rupe. Neke štetočine riju u dubinu; kod nekih se može primetiti nepredvidivo kretanje, skoro nalik kaligrafskim potezima. Neki tragovi deluju čipkasto; drugi podsećaju na Roršahove testove ili reljefne mape. Miševi cepkaju papir koji će im poslužiti za pravljnje gnezda, dok njihov urin i fekalije predstavljaju leglo zaraza i bolesti. Pored fizičkih oštećenja na knjigama koje prave štetočine, njihove izlučevine mogu ostaviti fleke, namamiti druge štetočine ili ostaviti neprijatan miris – i to ne onaj koji će nam se svideti.



Štetočine vekovima predstavljaju muku bibliotekarima i vlasnicima knjiga. Prvobitni pisari su koristili pergament, materijal za pisanje koji je obično pravljen od neštavljene kože koza i ovaca. Velum, kvalitetnija vrsta pergamenta, pravljena je od teleće kože. Oba ova materijala, logično, sadrže proteine životinjskog porekla kojima knjiške štetočine ne mogu da odole. Njihovi apetiti i oblici ponašanja su zabeleženi još kod Starih Grka. U svom delu – „Istorija životinja“ – Aristotel beleži „stvorenje koje podseća na škorpiju a koje se može pronaći među stranicama knjiga“.

Knjiški moljci će zadavati muke učenjacima i dve hiljade godina kasnije. Prirodnjak i filozof, Robert Huk, posvetio je bakrorez knjiškim moljcima koje je proučavao pod nekim od prvih mikroskopa, u svom delu „Mikrografija“ iz 1665. godine. Tu su prikazane tri vrste „knjiških napasti“, uključujući i „knjišku škorpiju“ (Chelifer cancroides), koju je Aristotel podosta ranije optužio za uništavanje knjiga. Međutim, najpoznatija od ovih štetočina je svakako ona koju je Huk opisao kao „dosta snalažljivog stvora među papirima i knjigama, koji je verovatno odgovoran za izorane i progrizene prolaze koji ostaju za njim među stranicama i između korica“. Iako ga je Huk označio kao crva ili moljca, ono što je zapravo opisao je stvorenje koje danas znamo kao šećernog četinaša (Lepisma saccharina). Posmatrajući moć i sposobnost razaranja (i probave) koju ova malena životinja poseduje, Huk primećuje: „Kada uzmem u obzir količinu piljevine i strugotine koju ovo malo stvorenje (koje potvrđuje postojanje zuba vremena) uspeva da pretvori u svoju hranu, ne mogu a da se ne podsetim i ne zadivim izvrsnom majstorijom kojom se priroda rukovodi.“

U ovom slučaju, „zub vremena“ preferira da se sladi prirodnim skrobom i šećerom koji se nalazi u smesama kojima se knjige povezuju i proteinima koji se nalaze u mazivima koja se koriste u obradi papira, poput kazeina (glavni protein u kravljem mleku) i deksitrina, gumaste supstance koja se koristi kao sredstvo za zgušnjavanje štamparskog mastila. Danas se lepkovi prave na bazi amonijaka i aluminijuma kako bi odbijali štetočine koje proždiru knjige, tako da se sa njima uglavnom susreću kolekcionari starih i antikvarnih knjiga.

U doba elektronskih knjiga, čitača i tableta, prenaglašena osetljivost i neotpornost štampane knjige, a tek one koja je u stanju raspadanja, ne predstavlja nešto čime se opterećujemo. U svrhu prenosa, deljenja i efikasnog čuvanja autorskih dela, tehnološke promene su se uglavnom pokazale kao dobra stvar. Naravno, svaka inovacija iziskuje kompromise. Čitaoci imaju intimniji doživljaj i uspostavljaju drugačiji odnos prema književnom delu kada okreću mirišljave, pohabane ili trošne stranice starih knjiga, svedočeći opipljivoj istoriji knjige. Posmatramo požutelost papira lošeg kvaliteta, mrke „starosne“ fleke koje izazivaju spore buđi (koje se razvijaju usled gvožđa koje se nalazi u sastavu papira), izbledelost koju izaziva sunčeva svetlost... Prstima pratimo zatalasanu površ korica i istražujemo mustru koju su za sobom ostavile štetočine. Čujemo krckanje nakon otvaranja ostarelog isušenog toma ili šum koji prsti stvaraju dok polako klizimo niz stranice koje imaju „uši“. I, neizostavno, udišemo voljeni, omamljujući miris starih knjiga.

Autor: En Elizabet Vajner
Izvor: sciencehistory.org
Prevod: Aleksandra Branković


Podelite na društvenim mrežama:

evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak laguna knjige Evo zašto je čitanje naglas dobro za vaš mozak
03.06.2020.
Ne tako davno, Linda Kan sedela je pored bolničkog kreveta u Hjustonu, osećajući se jako neprijatno. Pored nje je ležao njen osamdesetosmogodišnji otac. Imao je slabo srce. Morao je na operaciju. ...
više
kako je majčinstvo sare hejvud inspirisalo roman kaktus  laguna knjige Kako je majčinstvo Sare Hejvud inspirisalo roman „Kaktus“
03.06.2020.
Putovanje svake žene ka majčinstvu je jedinstveno, ali poput Suzan Grin, junakinje mog romana „Kaktus“, moje je došlo kasnije u životu i donelo gomilu iznenađenja. Kao što to radim sa većinom stvar...
više
srpske biblioteke na evropskom portalu creativesunite laguna knjige Srpske biblioteke na evropskom portalu CreativesUnite
03.06.2020.
Digitalne zbirke Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, udruženja Adligat (Muzej knjige i Biblioteka Lazić) i Narodne i Univerzitetske biblioteke Republike Srpske objavljene su na portalu Crea...
više
dušan krtolica slobodan sam kad crtam laguna knjige Dušan Krtolica: Slobodan sam kad crtam
03.06.2020.
Dušan Krtolica ima 17 godina i pravi je crtački genije, a njegov talenat je nadaleko poznat. Ovaj mladić stvorio je mnoštvo crteža kao i „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Još kao dete pohađao ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.