Kako Džon Čiver dočarava unutrašnji nemir

Džon Čiver, jedan od najboljih pisaca kratkih priča u dvadesetom veku, ima nezasluženu reputaciju konformiste: vispreno je opisivao neumerenost i dokonost bogatih, pa je često pretpostavljano da je Čiverovo delo konvencionalno i moralističko kao i bela protestantska Amerika o kojoj je pisao. No, nije tako. Pisac Pol Harding nam predstavlja Čivera kao pripovedača-mistika i  čarobnjaka proze, koji se ne boji da siđe u podzemne odaje ljudske duše.
 
Pol Harding: Prvi put sam čitao Čivera na završnoj godini srednje škole. Čitajući „The Wapshot Chronicle“, sećam se da sam pomislio kako on pripada nekoj čudnoj, poetičnoj i mitološkoj vrsti pisaca. A onda sam saznao za njegovu nesrećnu reputaciju: čitava ta priča o tome da je Čiver bio hroničar predgrađa više srednje klase, ljudi sa finim kućama u Konektikatu koji se muvaju unaokolo u širokom somotu i skupim mokasinama. Ja nikada nisam imao takav utisak. Mislio sam o njemu kao o basnopiscu. Za mene on pripada kategoriji pisaca kao što je Italo Kalvino. Ne samo da piše nadrealne priče kao što je „Plivač“, već i priče kao što su „Dan kad je svinja upala u bunar“ imaju misteriju i težinu narodnih bajki i starih legendi. Čiver žrtvuje principe verovatnoće svojoj sopstvenoj, unutrašnjoj i čudesno maštovitoj logici.
 
To je ta zapanjujuća i virtuozna veština Džona Čivera – ideja da ljudska duša može da bude toliko dvolična. Ubistvo koje spominje u prvoj rečenici prestaje da bude važno i ne vraća mu se do pred sam kraj. A kada to uradi, njegova čudna ispovest glasi: On zna ko je počinio ubistvo ali nije otišao u policiju. On se odriče svoje baštine ali se u isto vreme koristi njom. On zna da je njegovo nasleđe iskvareno ali u isto vreme je uzbuđen svojom povezanošću sa tim zlokobnim, glamuroznim ljudima. Apsolutno genijalno.
 
Ali ono što najviše volim jeste kako on oblikuje čovečnost glavnog karaktera priče, upravo od njegovih suprotstavljenih nagona. On nam govori kako njegove priče izbegavaju tamu i naginju srećnom završetku i pita se da li je ta sklonost da ne govori o surovim istinama jedna ozbiljna moralna mana. Ironija je da cela priča zapravo govori o ubistvu, samoubistvu i rasizmu! On beži od činjenice da sve vreme priča o ludilu i tami. Njegov osnovni nagon je da porekne ono što jeste – neko ko i sam sadrži tamu. Naravno, to je nemoguće učiniti. I velika ironija je da u poricanju samog sebe, postaje sve više svoj – jer sam čin poricanja jeste osobina koja najbolje ocrtava njegov karakter. Ovo unutrašnje zapetljano klupko je tako prepoznatljiva, univerzalno ljudska osobina.
 
Čiver je pisac koji me je naučio da na karaktere gledam kao na sfere: Imate severni pol i južni pol, suprotstavljeno namagnetisane delove jedne celine. Ali tu je i to magnetno polje između njih, gde se nalazi prava složenost, gde dolazi do mešanja ovih suprotstavljenih nagona.
 
Polovi moraju biti izgrađeni oko istinski kompleksnih stvari, oko misterija čiji veo ne uspevate podići. U suprotnom, postoji opasnost da ćete se baviti objašnjavanjem samog sebe. Drugorazredna književnost će vam reći koju stranu da izaberete: „Budite ljubazni prema neznancima!“ Tada ste na području propagande ili opšte prihvaćenih istina. Mislim da je definicija kiča ili sentimentalizma, poricanje jednog pola u korist drugog.
 
Ovi kontrasti obrazuju estetske principe književnosti. Jedan od razloga zbog kojih me je Čiver privukao jeste taj što mu se je*e za zaplet. Uzmete događaje iz spoljašnjeg sveta, propustite ih kroz svest i ugao prelamanja je ono što nazovete karakterom. Jednom kada počnete da tražite, videćete to svugde. To je neka vrsta narativnih krugova – on kruži dok se ne približi suviše suncu, a sunce je istina, a zatim se udaljava u tamu, da bi se ponovo vratio.
 
Svrstavam Čivera među transcendentaliste. U njemu ima nešto od Emersona – svaki čovek smatra da je bolji od onoga kako ga drugi doživljavaju. Svako bi da drugi vide samo ideal njega samog koji je izmaštan u dubini njegove duše. „Evo su sve predivne stvari u koje želim da drugi veruju, i evo su sve niske, prljave stvari koje zaista radim.“ To je kao u Pavlovoj poslanici Rimljanima: „Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u tijelu mojemu. Jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.“ Mogu biti u pitanju svakodnevne stvari kao: „Ne želim da pušim cigarete ali ih ipak pušim.“ Ove kontradikcije koje idu od najtrivijalnijih poroka do najdubljih grehova, čine ljudsko borilište i Čiver je duboko, duboko u njemu. I zato ljudima koji kažu da je on hroničar ispraznog života srednje klase, njenog blagostanja i alkoholizma, ja kažem – gluposti! To je smešno.
 
Svaki put kada pišete to je pokušaj da doprete do kompleksnog. Da siđete u taj svet fikcije i prodrete u lik, da vidite svet i dramatične događaje kroz njegove oči. I da pišete prozu koja reprodukuje njegova iskustva, ne samo doživljaje iz života već i njegova tumačenja. Da dočarate život u svom punom obliku, u njegovoj beskonačnosti i punoj srceparajućoj složenosti.
 
Autor: Pol Harding
(Prvi roman Pola Hardinga „Tinkers“, dobio je 2010. godine Pulicerovu nagradu za književnost.)
Izvor: theatlantic.com