Ja sam Akiko: Neobični svet leskovačkog maštara

Ove godine je za najbolju dečju knjigu na konkursu „Politikinog zabavnika“ proglašena knjiga „Ja sam Akiko“, roman o devojčici koja ne voli granice. Roman je napisao Stefan Tićmi (Mitić). On je rođen 1992. godine u Leskovcu, diplomirao je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja i ovo je njegova druga knjiga. Na ovogodišnjem četrdesetom konkursu ocenjivano je 47 knjiga. U intervjuu za „Politikin zabavnik“ Stefan kaže da smatra da je pisanje plemenita veština. Kaže da je „Akiko nekakva vrsta književne musake: red mesa, red radosti, red tuge, red utopije, red lepršavosti, red voća. Od svega pomalo“. Napravio je jedan neobičan svet i naselio ga neobičnim ličnostima.

Akiko je, inače, japansko ime (može da bude i prezime). Statističari kažu da je to najčešće ime u zemlji izlazećeg sunca. Uglavnom je žensko, iako može da bude i muško ime. Može se razdvojiti na dve reči „aki“ što znači „čisto, kristalno, svetlo“, i „ko“ što znači „dete“. No, samoj reči mogla bi se pripisati i još neka značenja: aktivna, vesela, stvaralačka, temperamentna i slično.

„Akiko“ svakako nije obična knjiga.

Deca ne vole granice, ograničenja svih vrsta. Ne vole ni zatvorene prostore. Ne prihvataju da mašta nije stvarna. Teško se mire sa ograničenjima koja im postavlja iskustvo odraslih. A dečja mašta nema granice. Ona je onoliko stvarna koliko je bogata. Oni koji to shvate i koju sačuvaju nešto dečjeg u sebi sposobni su da napišu knjige koje će biti bliske deci.

Tako se u gradu paprike i roštilja rodio roman o jednoj devojčici koja voli reči i ne voli brojeve. Roman počinje tačkom i završava se bez tačke. Tu tačku treba dodirnuti da bi pisac i čitalac dobili bar tu dodirnu tačku. No, u ovoj knjizi ih ima znatno više.

Akiko živi u kući u kojoj su slike bez ramova, slobodne da odšetaju.

Ovo je mudra knjiga. Mnogi sudovi koje izriče Akiko o roditeljskoj ljubavi, unutrašnjem svetu, izokrenutoj stvarnosti, o prijateljstvu, veličini, ubijanju vremena – bilo bi dobro da na sličan način shvate i odrasli.

Akiko ima svoje drvo koje se zove Baobab. To čudno drvo iz Afrike i Australije uselilo se u ovaj roman. A drvo nema samo neobično ime, i samo je neobično. Nema godove kao ostala drveta. I nekako je naopako, kao da je koren prema nebu. Ipak, poživi hiljade godine i niko ne zna koliko je staro. Ta devojčica čije ruke mirišu na napuštene plantaže, a koža na staru hartiju, poverava tom neobičnom drvetu svoje nevolje i svoje radosti, jer je to drvo njen prijatelj. Ona ne voli herbarijume, jer su herbarijumi groblja biljaka.

Ovo je pesnički nadahnuta knjiga. Akiko o mnogim stvarima iz sveta odraslih govori kao istinski pesnik. Kada ona kaže da u njoj negde duboko rastu užad, da ona može da bude sidro, njene pesme se izražavaju nijansama sive, kosa joj miriše na jato galebova, a jutro liči na zamrznuto voće. Pesnički rečeno, bez sumnje.

Akiko ima tatu koji je mnogo voli. Noć za Akiko počinje kada je tata poljubi za laku noć. Njen tata popravlja sobni bicikl koji sanja da dobije točkove kao pravi bicikl. Baobab se pita kako se zove sobni bicikl kada se iznese u dvorište. Akiko zna da je ljubav beskrajno traženje topline.

Akiko ne voli granice.

Akiko je drugačija. Ona upali sveću u sebi, svetli iznutra.

Ova knjiga je bajkovita. Kako da ne bude ako se jutro iznese na sunce, ako devojčica uči od cveća kako sama da procveta, tu je priča kako se nožnim prstima stiže do tatinog obraza. Bajkovita je i toplina tatinih reči, kao da su se grejale u rerni. Zar nije bajkovito učiti kako da se stvori pitoma sadašnjost, kako jedno ogromno drvo kao baobab, uz to staro hiljade godina, može da udiše nespokoj jedne devojčice

Jednoga dana Akiko je upoznala dečaka koji ze zvao Marsel. On je ličio na vojnika u koži deteta, a bio je pomalo izgubljen u prostoru. Marselo vidi svet izdeljen na mnogo zemalja, a svaku od tih zemalja on naziva Krajnost. Želeo bi da putuje iz krajnosti u krajnost.

Akiko je za Marsela Beskrajnost, to jest bes + krajnost.

Sada se knjiga i o Akiko pretvara u knjigu o Marselu. Ili možda o oboje.

Tako izgleda priča o knjizi „Ja sam Akiko“. Istovremeno je to priča za decu, ali i priča o deci, priča za odrasle. Neophodna nam je. Kao vazduh, hrana, kao ljubav. Potrebna nam je, jer ovakve knjige nas vraćaju u doba nevinosti, kada nismo razmišljali o radnom vremenu, maržama, profitu, transportu, dostavama, zaradama, porezima… Vraćaju nas u vreme kada nam je život bio jednostavniji, rešenja prostija, kada nam se svet nije činio da je tako nemilosradan, okrenut profitu i zaradi, zarobljen u tabelama, statistikama, formalnim ljubaznostima i nameštenim osmesima.

Setimo se šta smo voleli i kakvi smo bili kao deca. Ova sadašnja generacija dece zna više od nas, ali se ipak ne razlikuje toliko. I ova generacija voli knjige u kojima je više dijaloga, nego dugačkih opisa. I ona voli knjiga u kojima se stalno smenjuju neke aktivnosti, iskre vrcaju iz svakog razgovora, a ništa nije obično, svakodnevno i dosadno. Zato i ovoj generaciji prijaju Tom Sojer i Hak Fin kada istražuju rukavce Misisipija, i ova generacija bi htela da bude petnaestogodišnji kapetan, da doživi priču o Beloj grivi, da se druži sa Pipi Dugom Čarapom, da hajdukuje sa Gligorijem Pecikozom. Zato i Hari Poter ima toliko ljubitelja, iako se ovde odrasta i uči da se leti tokom jednog Jasminkinog leta, klince zanose Petrovićeve zagonetne priče i znaju da uživaju u tako mirnim doživljajima Agija i Eme. Jer, decu je uvek privlačilo nešto što nije baš uobičajeno i obično, gde se stvarnost pretvara u maštu, a mašta postaje stvarnost, gde se pobeđuju strah i sramežljivost, gde deca pokazuju da su mali ljudi (često „veći“, vrliji i pametniji od odraslih).
 
Književnost za decu nije neki „niži“ oblik književnosti. Naprotiv, ona ima izvesne zahteve koji su tuđi mnogim piscima za velike. Osim toga ona ne trpi nikakve direktne pouke, tuđa joj je raspričanost bez događaja, zahteva dramatičnost i živahnost. Knjige mogu da budu vesele ili tužne, jer deca itekako dobro shvataju da život nije zašećerena vodica. Zato u ovoj knjizi Baobab mudro savetuje Akiko: „Nauči da živiš jednostavno, ili jednostavno – živi. Nema druge.“
 
Tako i ova knjiga – živi. Nije obična. Za nju kažemo da je knjiga za decu, a onda shvatimo da je ona istovremeno knjiga o deci – za odrasle, da dobro utiče na nas. A dobro utiče i na decu, jer je čitaju. Doživela je već četvrto izdanje. Podseti nas da u ovo vreme interneta, pametnih telefona, napadne televizije i dajdžestovanih izdanja – da formiramo čitalački ukus novih generacija, da stvorimo novu čitalačku publiku. Iz te će se publike formirati i novi autori koji će umeti da odgovore zahtevima vremena. Jer, polako Ršum, Kolarov, Mika Antić, Grada Stojković postaju klasika koja se pita kako zadovoljiti novu generaciju i sačuvati Gutenbergovu galaksiju.
 
Autor: Dimitrije Janičić
Izvor: casopiskult.com