Intervju sa Zoranom Ž. Paunovićem: Običan čovek nije junak, a trebalo bi da bude

U emisiji „Gutenbergov odgovor“ Radio Beograda 2, koja je posvećena savremenoj domaćoj književnosti gostovao je pisac Zoran Ž. Paunović. Prenosimo vam deo razgovora.

Imam to zadovoljstvo da u studiju pozdravim svog sagovornika, proznog pisca, prevodioca Zorana Ž. Paunovića. Zorane, dobar dan, dobro došao. Hvala što si pristao na razgovor.

Dobar dan, Saša. Drago mi je što sam ovde. Hvala tebi na pozivu.

Više je tu povoda, mada će najviše u fokusu biti tvoja najnovija knjiga, „Tragovi u snegu“, koja je objavljena u Laguni. No, pre toga, možda si ti najpoznatiji na našoj književnoj sceni kao prevodilac, i to sa engleskog jezika. Kako vidiš uticaj prevodilačkog posla na tvoje prozno pisanje?

Svakako postoji uticaj prevođenja na moje pisanje, jer je to i jedan neprestani vid učenja… Tokom prevođenja književnih dela otkrivam različite koncepte, različita književna rešenja, dobra i loša, različite forme, koje me direktno ili indirektno inspirišu. Budući da prevodim i vesti skoro 25 godina, rekao bih i da njihov format utiče na moje pisanje.

Pre nego što se posvetimo „Tragovima u snegu“, pomenuo bih tvoju knjigu iz prošle godine, o kojoj nismo podrobnije razgovarali, ali sada možemo da skrenemo pažnju na nju. To je prozna knjiga, specifična, zove se „Oko podneva“ a izdavač je Balkanski književni glasnik. To je u neku ruku i polimedijalna knjiga, ili duomedijalna, pošto pored proznog teksta sadrži i fotografije; sa druge strane, kako bih rekao, ima dnevničko-putopisni karakter… Ti sam, ili narator, da tako kažem, u tom proznom tekstu taj tekst naziva šetnjopis, budući da je reč o šetnjama po opštini Stari grad, odnosno po Dorćolu. Kako bi ti odredio karakter i koncept ove knjige gde se srećemo sa našom svakodnevicom, koja je često nevesela i drastična, evo da, recimo, pomenem primer prvog teksta gde se pominju neki anticivilizacijski akti, kao što su uriniranje u haustoru, a sa kojima se narator sreće?

Namera šetnjopisa „Oko podneva“ je bila da uhvatim trenutak, ono svakodnevno, prolazno, efemerno… Život... Sam život koji teče, onakav kakav jeste i kakav se odvija oko nas a koji najčešće i ne primećujemo zaokupljeni svako svojim brigama, mislima, a i samim životom, ili ne želimo da ga primećujemo. Ali i da ujedno demistifikujem jedan deo grada, pretežno Dorćola, i njegovu okolinu, koji ubrzano nestaju… U šetnjopis sam uvrstio i novinske izveštaje kao potvrdu sećanja koja žitelji tog dela grada nose u sebi ali i lične, i književne refleksije na dešavanja sa kojima sam se susretao tih dana. A koncept je, rekao bih, vrlo jednostavan – šetnja Dorćolom oko podneva, koja počinje nešto pre i završava se nešto nakon 12 sati, svakog dana tokom jedne sedmice, i to najpre tokom preuranjenog a vrelog leta početkom juna 2018, kad mu vreme nije, i potom tokom miholjskog leta krajem oktobra 2019, i beleženje najupečatljivijih događaja, pojava i tako dalje. tokom tih istih šetnji. U časopisu „Balkanskog književnog glasnika“, objavljen je i treći deo, kojeg nema u knjizi, a koji se konačno odvija tokom pravog, kalendarskog, leta, ali 2020. godine, u vreme protesta ispred zgrade skupštine…

Eto, zanimljivo, da tako kažem, sada mi padaju na pamet Valjarevićeve knjige „Dnevnik druge zime“, odnosno „Zimski dnevnik“ iz devedesetih… Iako je prostor gde on šeta drugačiji, mada, i on šeta do Kalemegdana… Mogli bismo da napravimo finu zbirku knjiga koje imaju u osnovi šetnju, i posebno u ovom delu grada… No sada bih predložio da se posvetimo tvojoj proznoj knjizi „Tragovi u snegu“; ona je osobena po tome što se zaista može čitati i kao zbirka od deset priča ali i kao roman, kako je predstavlja podnaslov knjige. Kompromisno, možda i najtačnije, rešenje bilo bi da je reč o ciklusu povezanih priča, gde svaka od priča čuva svoju autonomiju, ali ponegde, nekako marginalno, referiše na likove i situacije iz drugih priča i to su te veze koje nam pomažu da ih uvežemo. Dakle, ova knjiga ima mozaičku strukturu, jer sve se priče dešavaju uoči i za vreme jednog Božića u Beogradu, pominje se centar grada i neka žurka na Senjaku i tako dalje. Zašto takav koncept ciklusa, povezanost priča uz čuvanje njihove samostalnosti i ovlašno dat kontekst (vremena i mesta zbivanja), mada tih sitnih referenci ima rasutih po knjizi?

U pravu si. Prvobitna ideja je bila da napišem nešto po svom ukusu. Nešto što bih mogao da počnem i prestanem da čitam kadgod to budem hteo. A pošto sam ljubitelj kratke forme, logičan izbor je bila kratka priča. To jest kratke priče… Koje su povezane, ali ne naslovom, zajedničkom temom koja se provlači kroz njih, kako to već obično biva, već svojim junacima. Ključ je, naravno, u prvoj priči… Hteo sam da svaka priča i stilom odgovara njenim junacima ili trenutku u kom se oni nalaze. Jedna ideja vodilja je bila i da svaka priča može da se pročita i objavi nezavisno, što sam tokom godina i radio u književnim časopisima i na portalima. Tek kasnije, kada je zbirka priča bila spremna, na pitanje da li bih napisao roman, iznenada sam shvatio da ga već imam, ali da je napisan u deset autonomnih priča.

Ovlaš dat kontekst vremena i mesta zbivanja… Mislim da je nekoliko preciznih odrednica u pričama sasvim dovoljno da čitaoci shvate da se radi o samom centru Beograda, a o kontekstu vremena ću nešto kasnije govoriti…

Dodao bih da se poslednja priča dešava za Božić van Beograda, u nekoj hladnoj zemlji u kojoj se temperatura meri Farenhajtima… I to u nekoj bliskoj budućnosti.

Generalno si se opredelio da u priče situiraš svakodnevne situacije, poput odlaska sredovečne žene u kafić, neuspeli pokušaj studentskog približavanja, povratak dvojice komšija rano izjutra iz grada i njihovo kratko druženje na stepenicama u ulazu, ili jednu u kojoj Petar mobilnim telefonom snima nepoznatog čoveka koji hoda po ravnom krovu susedne zgrade, ali se i tu ne desi ništa dramatično. Pomenuo bih i odlazak Saške u starački dom da poseti baku, dok joj Marko pravi društvo. Uvek u svakoj priči može se osetiti dramsko jezgro ili napetost iza te svakodnevne, uslovno rečeno, običnosti, ali to nije u prvom planu. Čime je motivisano to da su protagonisti priča većinom mladi ljudi, „dvadesetkusurgodišnjaci“, ponegde i sredovečni, i da je drama sakrivena iza te, uslovno rečeno, obične svakodnevice?

Ponovo je na delu lična fascinacija običnim, svakodnevnim dešavanjima, i takozvanim malim ljudima i njihovim životima. Prolazimo kraj njih i ne slutimo koje se životne drame kriju iza nasmejanih, ili ozbiljnih lica. Verovatno je to reakcija i na nametnute nam teme u kojima običan čovek nije junak, a trebalo bi da bude. Junaci mojih priča prolaze ili su prošli, kroz njima veoma bitne, čak i dramatične trenutke u svojim životima, a koji menjaju njih same, ali nemaju nikakav odjek van njihovih mikrosvetova. To su teme koje me zanimaju.

Što se konteksta vremena tiče, podnaslov „Tragova u snegu“ je i „Zaboravljene priče 1995–2017“. Naime, ove priče su nastale tokom prve polovine devedesetih godina prošlog veka. Potpuno sam zaboravio na njih, sve dok me gospodin Osmanli, tokom razgovora oko prevoda njegove kratke priče, nije upitao da li i sam pišem, odgovorio sam mu da sam nekada pisao, ali da više ne pišem. Rekao mi je da je tako nešto nemoguće i da mu pošaljem neke svoje radove. Pronašao sam svoje priče na flopi-diskovima i poslao mu imejlom nekoliko. Veoma brzo mi se javio i rekao da moram da pišem i da nemam izgovor za nepisanje! Nakon nekoliko dana pročitao sam ove svoje priče i shvatio da se malo toga u našoj zemlji i društvu, a još manje u ljudskoj prirodi, promenilo u međuvremenu, da su priče aktuelne i nakon više od dvadeset godina. Sada već više od 25 godina… Morao sam samo da ih malo ažuriram, ispeglam, junacima priča stavim mobilne telefone u ruke, izbrišem da nas je pet milijardi na planeti i tako dalje… Zbog toga su junaci priča uglavnom dvadesetkusuraši jer sam i sam imao toliko godina u to vreme i to je bio svet koji poznajem i o kom sam mogao da pišem. Otud i muzičke numere iz tog perioda i privatne žurke na Senjaku koje su bile aktuelne u to vreme.



Posebno bih izdvojio dve priče koje su mi se posebno svidele. Jedna se zove Susret, druga Božić, one su i malo duže. Susret, koju u prvom licu jednine pripoveda Maja, gde pominje i istorijat zgrade iz 1952. u kojoj živi, gde prepoznaje da su te starije komšije uglavnom radile za državu, državnu bezbednost ili naše ambasade i konzularna predstavništva u svetu, mada se u savremenosti pominje i zgodni mladi komšija, sa kojim Maja i uspostavlja kontakt, iako treba da se uda za nekih mesec dana. I posebno je upečatljiva priča Božić, koja je potresna u izvesnom smislu, u njoj Ana i Stefan pripremaju na pijaci kupljeno prase za pečenje u rerni, što je isprepleteno sa pričom o Aninom abortusu. Tu se navodi da ona ima 24 a on 25 godina, što ima veze sa odlukom da se ide na abortus. U prvoj priči imamo taj malo širi socio-urbani kontekst, a u drugoj se govori o jednoj ličnoj traumi. Šta je bio cilj ovih priča i kako su nastale?

Cilj ovih i ostalih priča u romanu je ukazivanje na pojedine stvari u ljudskoj prirodi i u društvu, koje nam nisu strane i kroz koje svi prolazimo, ali bez osuđivanja. U Susretu sam pokušao da uđem u kožu i glavu mlade žene koja treba da se uda za nekih mesec dana, a koja živi na poslednjem spratu stare zgrade na Dorćolu koja nosi breme svoje prošlosti koje se ni danas nismo oslobodili, i preispituje svoju odluku i sugestije svoje majke da je možda zgodni komšija bolji izbor za budućeg zeta i muža… Priča Dobro jutro je o njenom vereniku koji prolazi kroz sličnu fazu, ali ga odnos roditelja na kraju priče uverava da ne greši, dok Maju more sumnje i pokušava da pronađe neko bolje rešenje, no život je osujeti u toj nameri… Na kraju romana, to jest u poslednjoj priči, saznajemo ko je bio u pravu. Što se tiče priče Božić, to je bila reakcija na informaciju koju sam u to vreme saznao, da studentkinje na određenim fakultetima, u ovom slučaju, Muzičke akademije, na početku studija moraju da se na neki način obavežu da neće zatrudneti tokom studija. To mi je bilo šokantno, tako da je ova priča definitivno reakcija na to a i na sam Božić koji ne mora uvek da bude onakav kakav ga zamišljamo i viđamo u američkim filmovima.

Kao dva glavna utiska koja sam stekao čitajući tvoju knjigu naveo bih njihovu stišanu emocionalnost ili sentimentalnost koja povremeno izbija iz njih i tretman naličja svakodnevne bliskosti ili intime u različitim porodičnim i partnerskim odnosima. Povremeno osećam i humor, a zanimljivo, na nivou postupka dominira dijalog, odnosno, ponegde, unutrašnji monolog. Da li si dobio fidbek kako ove priče deluju na druge čitaoce i, ovo obično pitam sve sagovornike na kraju, da li možda prepoznaješ sebi srodne autore na našoj ili bilo kojoj sceni koji su ti po senzibilitetu i postupku bliski i bitni?

Hvala ti na ovom pitanju. Početak odgovora bio bi da je to zato jer volim ljude, pa sam ih tako nekako i predstavio. Trudio sam se da ih tako predstavim… Nadam se da sam u tome i uspeo, kritikujući na neki nežan, blag, blagonakloni način te pojave, negativne, koje sam uočio i koje mi smetaju, tako da je to – to. A često nije sve onako kako izgleda i predstavlja nam se, čak ni u okviru jedne grupe ljudi za koje se pretpostavlja da su bliski, a to je porodica, a kamoli u odnosima ljudi koji su međusobno povezani van nje, na jedan ili drugi način. A upravo su porodični i partnerski, ali i prijateljski, odnosi koji nas oblikuju, a oni često nisu onakvim kakvim se čine. Bio mi je izazov da pokušam da ih otkrijem, analiziram, predstavim… I pošaljem poruku da svi prolazimo kroz lične, male i velike, drame, ali da izlaz uvek postoji i da se ne treba predavati.

Što se povratnih informacija tiče, ima ih… I prijatno sam iznenađen količinom i vrstom komentara čitaoca jer je Laguna nedavno objavila knjigu. Komentari su pozitivni, od, pročitaću, ako dozvoljavate – „Nakon dugog niza godina i praćenja novije domaće proze, posle čitanja ’Tragova u snegu’ mogu reći da sam najzad naišla na nešto osvežavajuće, novo, drugačije – na nešto lepo, na zaboravljenu pristojnost, empatiju, razumevanje i kulturu, na nešto nepretenciozno a tako snažno“ – do toga da su se ljudi pronašli u ovim pričama, i pišu mi da su neke priče slične onima koje su im se dešavale ili kroz koje trenutno prolaze i da im dosta znače jer vide da nisu sami u tome.

Što se autora tiče… Moram priznati da, nažalost, najmanje čitam domaće autore, pritom mislim i na autore sa prostora bivše Jugoslavije. Obećavam da ću to ispraviti. Inače, ne računam da sam upoznat sa delom nekog autora ako sam pročitao samo jedno ili dva njegova ili njena dela. Ali zato mogu da kažem da izuzetno cenim Filipa Davida, Dušana Gojkova, Zorana Penevskog, Jelenu Lengold i Hanu Gadomski, na primer. I Tomislava Osmanlija, naravno. Možda mi je on i najbliskiji. Po sentimentu.

Od stranih autora su to uglavnom klasici i pokojni pisci… Poput Džona Dona, koji je svakako imao uticaj na ideju povezanosti svih ljudi, pa tako i u „Tragovima u snegu“ i blago otežavanje čitanja čitaocima… Tu je i Džon Milton. Što zbog talenta, što zbog svoje hrabrosti da piše o zabranjenim temama. Tako da sam i ja probao, ne znam da li sam u tome uspeo, da neke od tih tema dotaknem i skrenem pažnju na njih. Naravno, tu su omiljeni i tako različiti Dilan Tomas i Rejmond Karver… Pomenuo bih Virdžiniju Vulf i Džejmsa Džojsa, zbog kojih verovatno i postoje monolozi u ovoj knjizi, ali i Tomasa Pinčona i Franca Kafku – priča Skok je svojevrstan omaž njima, tu su uticaji Pinčonove „Entropije“ i romana „V“, i Kafkinog Preobražaja a i čitav roman je protkan idejom entropije koju je Pinčon fenomenalno razradio u svojoj istoimenoj priči. Bertolt Breht mi je takođe bitan, ali bih rekao da njega nema u ovom romanu, ima ga više u šetnjopisu „Oko podneva“. A od živih su me prijatno iznenadili roman „Mali kasapin“ Patrika Makejba i zbirka kratkih priča „Sve poharano, sve spaljeno“ Velsa Tauersa, koje sam sa malim zakašnjenjem, tek nedavno pročitao.

Što je dobra preporuka za čitanje, i meni, za one naslove koje nisam stigao da pročitam. Zorane, puno hvala na ovom veoma sadržajnom razgovoru.

Hvala, Saša, tebi. Pozdrav slušaocima i čitaocima.

Autor: Saša Ćirić
Izvor: Radio Beograd 2, emisija „Gutenbergov odgovor“