Intervju sa Tarikom Alijem

Tarik Ali, jedan od najistaknutijih savremenih pisaca, boravio je nedavno na ovim prostorima. Popularni britanski pisac pakistanskog porekla, koji se proslavio svojim knjigama U senci nara, Knjiga o Saladinu, u Beogradu i Novom Sadu promovisao je svoj najnoviji roman Noć Zlatne leptirice, koji je upravo izašao u izdanju Lagune. U ekskluzivnom intervjuu koji je ovaj, inače veoma angažovani književnik dao Danu, razgovaramo o knjigama, ali i o njegovoj borbi protiv globalizacije i duplih standarda koje nameću velike sile…

Jedan ste od najangažovanijih savremenih pisaca u svetu. Koliko Vam to angažovanje pomaže a koliko odmaže kada je književnost u pitanju?
– Pomaže mi da održim svoj integritet. Nisam od onih pisaca koji pišu da bi nekome udovoljili. Pišem o onome o čemu mislim da treba pisati. U današnjoj kulturi često imamo problem, uvreženo mišljenje kako su ljudi glupi ili nezainteresovani, a ja ih nikada tako ne tretiram. Takođe, izbegavam da se pravim kao da naša generacija sve najbolje zna. Mislim da mnogo toga treba da naučimo od mladih ljudi. Zato mi je veoma dosadno kad neki moji vršnjaci pitaju šta mislim o divnim šezdesetim. Kažem da ništa ne mislim o tome. Svaka generacija je drugačija i moramo da naučimo da živimo s tim. Mi živimo u vremenima kada se kritika ne ohrabruje. Sve je postalo nekako lako. Ljudi nisu zainteresovani da pišu o običnim stvarima. A ja nisam za to da se o nečemu ćuti i zato se bavim istorijom.

Može li se reći da je istorija jedno od Vaših najbitnijih uporišta u književnosti upravo – istorija?
– Ja sam istoričar. Strašno verujem u važnost istorije. Mislim da je vrlo važno da ljudi ne fragmentiraju istoriju, jer istorija je deo ljudskog života i onda gledamo samo one delove koje želimo da gledamo. Istorija je mnogo više od toga. Na primer, prilikom mog boravka u Sarajevu sretao sam ljude koji misle da je Gavrilo Princip srpski fanatik koji je ubio cara Ferdinanda. Kada sam otišao u muzej, video sam da je Princip bio samo jedan od ljudi iz grupe koju su činili i Hrvati i Muslimani i Srbi. Prava istorija je mnogo interesantnija od pisane.

Koju svoju knjigu biste posebno izdvojili i zašto?
– Moja najpopularnija knjiga do sada je U senci nara. Mnogi kažu da je to moja najbolja knjiga, a ja sam je najteže napisao. Nisam nimalo uživao u njenom pisanju. Dok sam je pisao nisam ni slutio koliko će biti dobra i uspešna kod čitalaca. Danas mnogo lakše pišem romane.

Rekli ste na početku našeg razgovora da ste ateista. Postoji li nešto u šta verujete?
– U ovom trenutku verujem u mladost, u bolji svet za koji ta mladost čovečanstva treba da se bori i izbori. Za dobro se mora izboriti, nema tog dobra koje dolazi samo. Ništa dobro na ovom svetu ne može da dođe ako se za to ne izborite. To je lekcija iz istorije koju dobro znamo. Ova faza kroz koju sada prolazimo posle pada Sovjetskog saveza i socijalizma je prolazna faza. To je faza koja je dovela do ovakvog, površnog načina života. Ne morate da mislite – zašto biste? Idite u kupovinu. To je filozofija savremenog sveta, koju diktiraju zvezde i džet-set. Na sreću, verujem da je prolazna.

Kažete da ako se neko poput Vas bavi univerzalnim temama da je čitav svet njegov dom. Kakav je to osećaj?
– To je za mene kosmopolitski osećaj. Čak i kad ne razumem jezik neke zemlje uvek mi prilaze ljudi sa kojima imam slično mišljenje. Ako imate to razumevanje među ljudima, onda jezik nije problem. Moram biti iskren da nisam neki obožavatelj nacionalizma. Mislim da svaki nacionalizam sa sobom nosi probleme. On ih ne rešava nego stvara još više problema. Mislim da u svetu u kojem živimo imamo mnogo zajedničkih problema. Ti problemi su mnogo važniji od ličnog identiteta. Moj lični identitet je u tome da imam smeđu boju kože. Dolazim iz Indije, ali sam ateista. Koji je onda moj identitet i kakav je onda bilo čiji identitet? Mislim da treba da nadrastemo pitanje ličnog identiteta, jer nas to nikuda ne vodi. Pogledajte današnju Ameriku i tamošnju političku situaciju. Kakva je razlika u tome što imaju prvog crnog predsednika kad je njegova politika ista kao Bušova? Pa i da su Klintonovu izabrali bilo bi isto. Jedino što bi pričali da je Amerika, eto, dobila prvu ženu predsednika. Danas SAD dominira svetom. Ako ste prijatelj SAD možete da radite šta želite. Ako niste, onda mogu da vas bombarduju a da na to niko i ne reaguje. Daću vam samo jedan primer. Nedavno je u sukobima na ulicama Teherana stradala jedna žena. Ta vest je obišla svet a Obama je za nju imao čak i suze. Dok je u isto vreme u Pakistanu ubijeno pedesetoro žena i dece a za njih ni suze nije bilo. To su dupli standardi. Mislim da je evropska inteligencija koja je u jednom trenutku bila veoma jaka i veoma kritična, u jednom trenutku promenila svoju poziciju. Oslabili su frontovi koje smo imali na intelektualnom planu u svetu. Francuski intelektualci su pobegli malo udesno. Ljudi iz bivše Jugoslavije su postali ultranacionalisti a nekad su bili kosmopolite. U Britaniji i Americi je veoma važno biti dobro plaćen, imati dobar posao, što je oportunizam. Ljudi su posle propasti Sovjetskog saveza postali svesni da je budućnost sveta postala kapitalistička. Ljudi poput mene, koji su pričali o socijalnoj pravdi, postali su odjednom dinosaurusi. Evo, sad imamo propast berze. Država mora da podrži banke, a ne može, jer je tržište propalo a to ljudima nije jasno. Zato je sada intelektualcima nekako neprijatno, nama, koji nemamo iluzija kada je reč o kapitalizmu. Kada je NATO bombardovao Beograd Čomski, nekolicina intelektualaca i ja, demonstrirali smo u Londonu sa bedževima s metama. Moramo to da radimo, jer intelektualci ispaštaju zbog duplih standarda a ako oni zažive ovo će postati zaista tužan svet.

Pišete političke tekstove, kritičke tekstove, a pišete i romane?
– Kada pišem romane to je nešto sasvim drugačije. Kada pišete roman vi ste sami sa sobom i iz vas izlazi toliko mnogo stvari za koje niste ni znali da postoje. Pisanje romana je veoma dug psihološki proces ako ne pišete romane po formulama, što opet nije problem. Kada pišem, ne menjam istoriju ali oko istorijskih činjenica kreiram bajke, objašnjavajući kako je istorija uticala na živote ljudi. Kada sam napisao knjigu o Saladinu, niko nije ništa znao o njegovim ženama. Niko nije znao ko su bile majke njegovo šesnaestoro dece. Zato morate to da zamislite. Zato, dok sam gradio i zamišljao taj ambijent, zaista sam uživao u tome. Pisanje esejistike je nešto sasvim drugo. Tu morate da vodite računa o činjenicama , tu ne smete nešto da izmislite. Dakle, to su dve potpuno različite stvari. Ali, današnji političari iako nisu pisci dobro pišu bajke.

U Beogradu i Novom Sadu promovisali ste Vaš roman Noć Zlatne leptirice. Kako biste ovaj svoj roman preporučili ovdašnjim čitaocima?
– Noć Zlatne leptirice je smeštena u današnje vreme. Napravio sam jednu istorijsku priču o muslimanskom ustanku u Kini u devetnaestom veku. Mnogi ljudi i ne znaju da u Kini postoji ogromna populacija muslimana. Pošto su oni deo kineske države i kineske kulture, svet o tome ne zna ništa. Indi na kineskom znači Zlatna leptirica. Zato sam tako i nazvao knjigu. Priča kreće iz današnjeg Pakistana, Londona, Pariza i seže sve do Kine. Nadam se da će se čitaocima ova knjiga dopasti, jer je različita od prethodnih.

Zanimljivo je da ste uslovili da Vaš srpski i bosanski izdavač razmene prevode.
– Neki moji romani preveli su srpski prevodioci, a neke su preveli prevodioci iz Bosne. Insistirao sam da moj srpski izdavač preuzme jedan prevod bosanskog izdavača a da moj bosanski izdavač preuzme tri knjige srpskog izdavača. Drago mi je da sam na ovaj način mogao da dokažem da je zapravo reč o istom jeziku i istom narodu koji samo živi u dve različite države.

Autor: Mila Jugović
Izvor: Dan