Intervju sa Svetislavom Basarom

O Svetislavu Basari svaki čitalac njegovih dela, pratilac kolumni koje godinama objavljuje u štampi ili pak posrednih i neposrednih učesnika u takozvanom javnom životu Srbije, ima „čvrsto formirano mišljenje“. U rasponu i u nijansama koje je nezahvalno objašnjavati ili prepričavati. Književno umeće, s druge strane, retko ko se usuđuje da mu spori. Ne samo zbog nagrada koje je dobio.

Raznolikost u pristupu Basari jednostavno je uočiti čak i samim klikom na sveprisutnu Vikipediju, „enciklopediju informacija i edukacije“ mlađih generacija. U latiničnoj verziji ovog internetovog obrazovnog sistema o Basari piše ono elementarno, mesto rođenja, godina života, da je dobitnik mnogih književnih nagrada u Srbiji. Ali i to da je autor više od 20 dela, uključujući romane, zbirke pripovedaka i eseje.

Ćirilična verzija istovetnih podataka znatno je bogatija i nekako istinitija, ako tako može da se nazove. U njoj se navodi da je Basara, osim što je četiri godine bio ambasador nekadašnje SR Jugoslavije na Kipru, autor više od 40 književnih dela, da su mu knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik, a drame izvođene na mnogim scenama.

Ovogodišnja nagrada NIN-a za roman „Kontraendorfin“ druga je koju mu je dodelio žiri najprestižnije književne nagrade u zemlji. Prva mu je uručena pre 15 godina za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“.

Ipak, u „ćiriličnoj Vikipediji“ moguće je pročitati komentar koji je o njegovom ranijem delu „Fama o biciklistima“, romanu koji, kako piše, „mnogi smatraju jednim od najboljih romana devete decenije prošlog veka“, napisao Basarin kolega David Albahari:

„Pre dvadeset godina, pomislio sam, ništa me nije pripremilo za pojavu ʼFame o biciklistima’. Basara je do tada objavio svoje prve priče i romane, a ja sam u svojoj zbirci ʼFras u šupi’ objavio priču ʼSvetislav Basara intervjuiše Samjuela Beketa za Treći program Radio Beograda’. Basarini rani romani ukazivali su na spisateljsku razigranost, na postmodernističko poigravanje sadržajem i formom, na prepuštanje apsurdu, što su sve odlike tipične za Basarin prozni postupak, ali ništa nije nagoveštavalo veliki skok, veliki prelet, koji će se odigrati objavljivanjem romana koji će postati još tipičniji primer njegove proze. Posle pojave ʼFame o biciklistima’, slobodno se tako može reći, srpska proza više nije bila ista, kao što ni Basara više nije bio isti pisac, kao što ni ja nisam bio isti čitalac.“

Uprkos čuvanju Albaharijevog komplimenta svom kolegi, sveinformisana Vikipedija još nije došla do informacije da je Basara pre više od pola godine dobio drugu nagradu NIN-a.

Otkazan je Sajam knjiga u Beogradu. Po očekivanju i običaju, odluku su pratile optužbe za krivca njegovog neodržavanja. Da li je virus korona smisleno i prihvatljivo obrazloženje?

Loš je to običaj, još su lošija ta očekivanja. Siguran sam da bi, da je ʼtamo gde treba’ odlučeno da se Sajam knjiga ipak održi, sa istih adresa sa kojih stižu optužbe zbog neodržavanja, stigle optužbe zbog održavanja Sajma usred epidemije. Ko je čitao bogoslovske knjige, svakako je naišao na termin „demon protivljenja“. Upravo 95 odsto srpske populacije je posednuto tim demonom.

Ja ne spadam među kovid paničare, sajmovi knjiga su mi u ovim poodmaklim godinama glavni provod, ali mislim da bi bio čist idiotizam održati ga u ovakvoj epidemiološkoj situaciji. Redovni posetioci sajmova knjiga znaju da se na sajmu mogu navući virusi i kada nema epidemije. Mnogo ljudi u relativno malom zatvorenom prostoru stvara virusna oboljenja čak i ako nema virusa.

Kao poslednjem dobitniku NIN-ove nagrade za knjigu „Kontraendorfin“, koja Vam je takođe virtuelno uručena, da li Vam je time naneta dodatna šteta s obzirom na to da ste uskraćeni prilike za susret s novim čitaocima, pretpostavljam i kolegama iz inostranstva i izdavačima?

Nisam valjda poslednji, ne dao bog. Biće nadam se još dobitnika NIN-ove nagrade. Virtuelno uručenje nagrade inače mi nije nanelo nikakvu štetu, naprotiv, shvatio sam to kao blagodat. Bilo mi je zadovoljstvo primiti nagradu bez sve one gungule, govorancija, koktela, poturanja novinarskih mikrofona pod nos i sličnih kazni koje prate svaku nagradu. Nije mi nedostajala ni postnagradna turneja po Srbiji, koja je jedva malo manja muka duhu od koktela na svečanoj dodeli NIN-ove nagrade.

Da li zlonamernim ili donekle tačnim tumačite kuloarske opaske da je Vaša poslednja knjiga postigla veći uspeh kod čitalaca u Hrvatskoj i u BiH nego kod domaće publike?

Umesto „kuloarske“, radije bih upotrebio primereniju reč – „kulovske“, a ako to baš ne mora da se jednači po zvučnosti i „džukačke“. Pogledajte vi to lukavstvo seljačkog uma: knjiga mu čitanija u BiH i Hrvatskoj, nego u Srbiji, iz toga treba valjda izvući zaključak da je knjiga antisrpska, možda čak i izdajnička, pa je prepošteni srpski narod ne želi da čita. Lično, ne bih imao ništa protiv toga da je tako. Dva puta po tiraž dvaput veći od srbijanskog, to u finansijskom smislu ne bi bilo loše. Ali nije tako.

Koliko je za pisce u našoj zemlji, mada u tome svakako nismo izuzetak, nužno da se bave politikom, javno ili u svojim delima tumače vreme i okolnosti u kojima postojimo?

To piscima uopšte nije nužno. Ali to isto tako nije nužno ni pravnicima, ekonomistima, lekarima i – naročito – besposličarima i osobama bez prave profesije. A, eto, iz svake branše se nađe poneko da se bavi politikom.

---

Ceo intervju možete pročitati ovde.

Autor: Vojislav Tufegdžić
Izvor: Ekspres