Intervju sa Selest Ing: „Ovo je roman o rasi, klasi i privilegijama“

Intervju o knjizi: bestseler autorka u svojoj novoj knjizi „Na sve strane mali požari“ govori o porodici, uklapanju u društvo i davanju glasa nemoćnima.



Prvi roman Selest Ing „Sve što ti nikad nisam rekla“ počinje pričom o šesnaestogodišnjoj Lidiji Li, koja je pronađena utopljena u jezeru. Ona je bila miljenica svojih roditelja, nevinašce, čista suprotnost onima koji upadaju u probleme. Kako se to dogodilo i ko je odgovoran za njenu smrt? I može li porodica da to prebrodi?

Misterija koja obavija Lidijinu smrt okosnica je priče koja je usmerena na život u predgrađu mešovitog bračnog para i njihove dece sedamdesetih godina u Americi – ali i na tajne koje su skrivane, na snove koji su porušeni, na osećaj da tu nisu prihvaćeni. Ovaj triler koji se ne ispušta iz ruku takođe je štivo koje vas navodi na razmišljanje o roditeljstvu i porodičnom životu. Roman je doživeo ogroman uspeh – pohvale kritike, rasprodate tiraže i titulu knjige godine koju je dodelilo uredništvo Amazona za 2014. godinu.

Naredni roman Ingove „Na sve strane mali požari“ takođe počinje upečatljivim prizorom u kojem velika, otmena kuća u elitnom kraju nestaje u plamenu. Kuća je u vlasništvu Elene i Bila Ričardsona, savršenog bračnog para sa četvoro tinejdžera.

„Vatrogasci su rekli da su na sve strane bili mali požari“, obaveštava nas jedno dete: „Više polaznih tačaka. Moguća upotreba katalizatora. Da nije bio nesrećan slučaj.“ Nalazimo se pred još jednom misterijom: ko je to učinio i zbog čega? Istog dana, nekonvencionalna Mija Voren, koja je znala Ričardsonove, napušta grad sa svojom ćerkom Perl.

Kada smo se susreli s njom tokom promotivne turneje u Americi, Ingova (čiji je nalog na Tviteru @pronounced_ing) govorila nam je o tome kako se njena nova knjiga, već veoma hvaljeni bestseler, osvrće na „rasne i klasne privilegije“ – iako nastavlja da se bavi promišljanjima o majčinstvu, porodičnim tajnama i neuspelim pokušajima da ostavimo prošlost iza sebe.

Radnja romana „Na sve strane mali požari“ dešava se u Šejker Hajtsu, gradiću u Ohaju, gde je Ingova živela od 1990. do 1998. godine, nakon čega je otišla na studije – gradiću koji je deo napredne i uređene zajednice. Početna premisa romana, čija se radnja odvija devedesetih godina 20. veka, jeste da su najuzornije porodice u gradu liberalne i dobronamerne, ali su takođe zaslepljene svojim privilegijama, i ubrzo će biti suočene sa granicama do kojih dosežu njihove dobre namere. Često smo skloni tome da potiskujemo u sebi rasističke i kulturološke predrasude, sugerisala je Ingova, čak i kada „te iste predrasude prepoznajemo kod drugih“.

„Hoću reći, imamo sreće. Ovde niko ne primećuje rasu“, izgovara svetlokosa Leksi Ričardson u knjizi, čime se autorka poziva na parolu iz devedesetih godina kao „post-rasnog“ doba. Prividna i lakomislena priroda te ideje raskrinkana je u romanu. Ali Ingova se upravo zbog toga pita da li će napredni članovi zajednice, koji ljubazno upućuju reči saosećajnosti dok se zapravo ničega ne odriču, ikada moći da se značajno promene. Spolja sve izgleda mirno, ali problemi koji se kriju ispod toga (rasa, klasa) naposletku će neminovno isplivati; remećenje mira je nužno kako bi istina bila isterana na čistinu. Ingova kaže da njena knjiga „ima odjeka zbog svega što se trenutno dešava... Srećna sam što čitaoci prepoznaju da se knjiga bavi važnim temama“.

„Još na samom početku sam zamislila te dve porodice, Ričardsonove i Vorenove, kao dve dijametralne suprotnosti oko kojih će se priča vrteti.“ Elena je odlučna u tome da „postupi ispravno“, ali su joj istovremeno „važni red i stabilnost i nasleđe; njena porodica već generacijama živi u Šejker Hajtsu i ona ima veliku kuću i automobile i muža i decu i stalan posao“. A onda na scenu stupa Mija, umetnica „slobodnog duha“ koju ne drži mesto, koja „namerno odbacuje“ sve za šta se Elena zalaže; ne brine o novcu i ne poseduje ništa što ne može da stane u njen stari folksvagen. „Ona nema ništa što bi moglo da je sputava; njena zvezda vodilja je umetnost. I sve u njenom životu je podređeno tome.“

Elena koja „klizi putanjom za koju sama veruje da je ispravna“ biće primorana da se suoči sa neredom koji vreba ispod našminkane površine njenog života; u međuvremenu se njena kreativna, ratoborna ćerka Izi ugleda na Miju, u kojoj pronalazi adekvatniju majčinsku figuru. Kao pandan tome, Mijina rođena ćerka Perl, koja žudi za stabilnošću i osećajem pripadnosti, „očarana je nesputanom samouverenošću“ Ričardsonovih i omamljena „nežnim mirisima deterdženta i kuvanja i travnjaka“ koji dopiru iz njihove kuće.

Mija svoje imanje iznajmljuje od Ričardsonovih, koji su uvek u potrazi za nekim kome bi mogli da pomognu. Takođe je zapošljavaju da obavlja kućne poslove. Dve porodice će završiti u suprotnim taborima kada se mišljenja meštana Šejker Hajtsa podele u borbi za starateljstvo nad devojčicom azijsko-američkog porekla po imenu Mej Ling Čo. Njena majka Bibi, siromašna imigrantkinja kineskog porekla, ostavila je Mej Ling na stepeništu vatrogasne stanice tokom napada prouzrokovanim postporođajnom depresijom. Kako se oporavila, želi je natrag – ali je jednogodišnja devojčica, koju sada krasi ime Mirabel Mekalo, zenica oka bogatog bračnog para belaca koji su dugo želeli da imaju dete i koji su pritom prijatelji Ričardsonovih. Proces usvajanja još uvek nije zaključen, i borba za starateljstvo ih odvodi na sud.

„Bilo je to divno mesto za odrastanje,“ kaže Ingova kada govori o Šejker Hajtsu. „Kuće su prelepe i škole su odlične. Sve je obraslo zelenilom.“ Sve dok nije otišla na studije, nije shvatala „da to uopšte nije uobičajeno“. To je, zapravo, veoma netipično uređena planska zajednica, osnovana pre više od sto godina kao predgrađe sa vrtovima i baštama, utopija sa strogim pravilima. Meštani dobijaju kaznu ukoliko ne pokose svoj travnjak; gradska uprava obavlja inspekcije kuća na godišnjem nivou, spolja i iznutra, kako bi se uverili da su svi propisi ispoštovani. Nije baš nalik Stepfordu: da sve kuće moraju biti nalik jedna drugoj, ali „đubre ne smete ostavljati pred vratima“ jer je to previše neugledno: posebni kamioni dolaze da ga pokupe kolskim prilazom. A stanovi koje iznajmljuju stanovnici lošijeg statusa zamaskirani su da izgledaju kao porodične kuće. O izgledu se „pažljivo vodi računa“ i, Ingova dodaje, „nikada ne smete dopustiti drugima da vide vašu neurednu stranu“.

Još od pedesetih godina dvadesetog veka Šejker Hajts se ponosio time što služi kao primer rasne raznovrsnosti. „Rasu kao ozbiljan predmet rasprave uzimala sam zdravo za gotovo“, priseća se Ingova. „Svi su bili upoznati sa tim... Crnačkim porodicama je pružana finansijska pomoć da se dosele u belački komšiluk, i obrnuto.“ Učenici su imali treninge o rasnoj osetljivosti gde su učili o socijalnoj dinamici predrasuda (Ingova se seća koliko je ponosna bila kad je izabrana za člana školske grupe posvećene rasi). Grad, „sa prepodobnim progresivizmom zasnovanim na pravilima“, projektovao je sliku sopstvene pravičnosti i svrhe. Elena Ričardson je u tom smislu oličenje Šejker Hajtsa u „ljudskom obliku“.

Ingova je puna hvale za stav gradskih vlasti protiv ignorisanja rase, kako bi se sprečilo nazadovanje. Pa ipak, „ono čega se ja sećam u vezi sa rasnim odnosima devedesetih godina“, kaže, „jeste da ste svoju svest o tome iskazivali izjavama da vi ne primećujete rase, da ste za te stvari daltonista“. Šejker Hajts je, u odnosu na mnoga druga mesta, bio mnogo napredniji, ali „postojala je pretpostavka da smo svi jednaki, da se rasizam može prevazići. Ali je naše razumevanje mnogo komplikovanije. Nisu svi jednaki – danas bolje razumemo privilegije“. Cela ta decenija je, u biti, bila optimistična; bili smo „ušuškani... pomalo samozadovoljni“.

U romanu „Na sve strane mali požari“ predstavljene su nam šale koje su se zbijale na račun Bila Klintona i Monike Levinski u školskom dvorištu: one nam naglašavaju stanovište tinejdžera da je sve „zasićeno seksom; curio je na sve strane, poput prljavog meda“. Ali ove šale takođe služe svrsi postavljanja istorijskog okvira. „Kada je ta vest izašla u javnost, mislili smo: prokockao si svoj predsednički mandat“, kaže Ingova. „Pa, kad pogledamo šta se danas dešava...!“

Autorkini roditelji su se doselili u SAD iz Hong Konga šezdesetih godina 20. veka. Njen otac je bio fizičar koji je radio u Nasi, dok joj je majka bila istraživač-hemičar; njena starija sestra će postati inženjer. „Čim sam naučila da pišem, počela sam da pišem priče“, kaže Ingova, ali „s obzirom na to da sam iz porodice imigranata koji su takođe i naučnici, praktični ljudi“, nikada nije ozbiljno razmatrala da postane pisac: to se oduvek posmatralo kao nešto čime bi se moglo baviti pored „pravog zanimanja“. Nakon Harvarda, ipak je odbranila master iz književnosti, osvojila nagrade i naposletku objavila svoje prve kratke priče.

Tokom odrastanja, sretala je vrlo malo azijskih porodica nalik njenoj (čak i u Šejker Hajtsu). „Mene zanimaju autsajderi“, kaže. „Kada pišete fikciju, često ne pišete o tipičnim likovima, zanimaju vas otpadnici društva, krajnosti. Delimično zbog osećaja da sam bila jedina Azijatkinja ili ’obojena’ osoba... delimično zbog mog karaktera: ja sam po prirodi introvertna, i moj uobičajeni način preživljavanja u velikim grupama ljudi jeste da stojim po strani i posmatram ostale.“

U svom prvom romanu dočarala je sopstveni osećaj „da ne pripada, ali i da odudara... da je konstantno drugačija“. Izjavila je „da je svaki primer rasne diskriminacije“ u romanu „Sve što ti nikad nisam rekla“ – koje proživljavaju likovi Džejms Li, sin kineskih imigranata, i njegova deca – „zapravo primer onoga što se u nekom trenutku u životu desilo meni, mojoj porodici ili ljudima koje poznajem“. Džejmsov automobil je kamenovan, žena ga podrugljivo gleda. Ingova se priseća neposustajanja: „Odakle si? Ne, odakle si zaista?“

Suprug Selest Ing je belac; imaju sina koji je mešavina dve rase, i autorka se u svom prvom romanu takođe bavi temom osećaja „nepripadanja“ čak i unutar sopstvene porodice – kako dvoje roditelja može iste događaje da posmatra u potpuno drugačijem svetlu. Ingova i njen suprug se i dalje katkad iščuđavaju nad činjenicom da „žive u dva potpuno različita sveta“. U napetim trenucima – kao na primer tokom incidenta sa obezbeđenjem na aerodromu, ili kada su vadili pasoš svom sinu – on će pretpostaviti da svi imaju najbolju nameru, kaže Ingova, dok će „moje razumevanje situacije biti da morate da hodate kao po jajiima ili ćete upasti u nepriliku“.

Ali pitanje koje roman „Sve što ti nikad nisam rekla“ otvara o želji „da te vide onakvog kakav jesi“ od univerzalne je važnosti. Merilin Li ima planove za svoju ćerku Lidiju i skrhana je činjenicom da su njeni snovi pogaženi, dok Lidija želi „da je drugi vide kao samostalnu osobu, a ne kao prazno platno na kom njeni roditelji projektuju sopstvene želje i snove“. A kao i u svim porodicama, postoji mnogo tema o kojima se ne razgovara, a trebalo bi.

Pre nego što je njen prvi roman ugledao svetlost dana, Ingova je napisala esej pod nazivom „Zašto ne želim da budem nova Ejmi Tan“, koji govori o tome kako pisce koji su poreklom manjina stavljaju u kalupe: „Negde u Zapovestima o recenzijama moralo bi da stoji: Neću porediti Azijate sa ne-Azijatima... Hajde da usmerimo pažnju na pisanje.“ Ingova je razumela da joj se posrećilo sa izdavačima koji su „cenili azijsko-američke aspekte mog rada nikada ne pokušavajući da me stave u kalup... Nije problem u tome biti percepiran kao azijsko-američki književnik; problem je kada te samo vide kao azijsko-američkog književnika.“

Ingova je izjavila da iako je na nekom nivou postala političnija nakon izbora Donalda Trampa za predsednika – trenutka kada „ulozi postaju mnogo veći za mene kao ženu, kao 'obojenu' ženu i mene kao dete imigranata“ – ona je „oduvek bila politična, jer kada ste deo bilo koje marginalizovane grupe, vaše postojanje je politizovano u vaše ime, dopadalo vam se to ili ne.“ Nakon novembarskih izbora 2016. godine, Ingova je popularizovala heštag #smallacts na Tviteru i svake nedelje pozivala na vid protesta, po značaju bitan, a mali po razmeri, koji će inspirisati ljude da se suprotstave netoleranciji. Te akcije su mogle biti u obliku „donacije, volontiranja, obraćanja senatoru, pisma upućenom lokalnoj džamiji u znak podrške i solidarnosti... odziv je bi neverovatan“.

Politička nota u romanu „Na sve strane mali požari“ suptilna je, ali ga svakako prožima. Elena Ričardson na kontroverznu temu transrasnog usvajanja kaže: „Iskrena da budem, mislim da je to najbolje za Mirabel. Biće odgajana u domu koji... ne zanima, ni najmanje, kako ona izgleda.“ Kada slučaj završi na sudu, majku koja je usvojila devojčicu, Lindu Mekalo, ispitivaće advokat koji zastupa Bibi Čo, o tome na koji način namerava da dete „podiže u skladu sa njenim poreklom“. Zavladaće muk, a zatim sledi odgovor: „Biser Orijenta je jedan od naših omiljenih restorana.“

Naići ćemo na još, kako Ingova kaže, podjednako „zapanjujućih“ komentara. Mekalovi će pri kupovini plišanog mede biti dovoljno pažljivi da izaberu pandu; uvek će kupovati igračke made in China. „Namera mi je bila da čitalac ima dvostruki pogled na tu situaciju. Da mu bude nelagodno, ali istovremeno da razume da su njene namere dobre i da su joj resursi ograničeni.“ Urednik romana je u prvi mah mislio da su prikazi takvih scena anahroni, ali je razuveren jer je majka Ingove „nabavljala svaku dečju knjigu sa azijskim glavnim likom koju je mogla da nađe... oduvek je htela da mi kupi lutku Azijatkinju, ali njih nije bilo. Tako da sam u nekom trenutku dobila lutku crnkinju, jer makar ona nije bila plavuša.“

Kako saslušanje za starateljstvo otpočinje, sveznajući narator razotkriva priču o Bibi, i time nam objašnjava i približava razloge njene postporođajne krize. Ingova se služi ovim naratorskim uglom u oba svoja romana („Lidija je mrtva. Ali oni to još ne znaju.“) i ne prihvata da je takav pristup staromodan zato što „više ne verujemo u postojanje pojedinačnog autoriteta koji može da nam tako nešto saopšti“. Za razliku od klasičnih sveznajućih naratora, Ingova se ne trudi da nam kaže šta da mislimo. Pa ipak, upotreba ove tehnike je ključna za ceo njen stvaralački opus, a „naročito pasuje“ knjizi koja govori o privilegijama. Na kraju krajeva, u životu „ima ljudi kojima se uvek daje reč“, dok se u svojim fiktivnim delima Ingova stara da svi – ne samo oni koji svoju moć ili vrlinu shvataju olako – dobiju priliku da se vide i „da se čuju“.

Autor: Pol Lejiti
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković