Intervju sa Nikol Mones, autorkom romana „Izgubljeni u prevodu“

Imali smo posebno zadovoljstvo da ugostimo Nikol Mones, autorku predivnog romana „Izgubljeni u prevodu“.



Možete li nam reći nešto o svojim počecima i životu?

Radila sam mnogo poslova nakon fakulteta – najduže kao DJ na radiju – i svi su me naučili istu stvar: da ne želim da imam posao. Želela sam da radim za sebe. Sa 25 godina sam radila dva posla: uvozila sam vunena prediva iz Kine i prodavala ih u SAD, i pisala velike, kompleksne predloge za muzeje, biblioteke i slične neprofitne organizacije. Ova dva frilenserska posla su mi ostavljala dovoljno vremena da pišem romane, u čemu sam uživala.

Od tekstilnog poslovanja do karijere pisca. Kako ste odlučili da postanete samo pisac? Da li je neki određeni događaj, pisac ili knjiga imao poseban uticaj na tu odluku?

Pisala sam od srednje škole, ali to je bilo nešto što sam radila jer sam želela. Nisam ni sanjala da će to neko pročitati, još manje da će mi to postati profesija. Iako čudno zvuči sada, nikada nisam ni pomislila da ću pisati roman o Kini sve dok nisam provela punih 15 godina u poslovanju sa tom zemljom. Jednog dana mi je postalo jasno da znam dovoljno o Kini da bih mogla da pišem o njoj i sve se promenilo. Počela sam da pišem priče smeštene u toj zemlji. Ključni trenutak se dogodio 1991. godine kada sam angažovana da budem prevodilac tokom arheološke ekspedicije u Kini. Usred pustinje sam shvatila da sam trudna i uz suprugovu podršku odlučila sam da trudnoću i porodiljsko odsustvo iskoristim da napišem roman, nešto što nikada nisam pokušala. Na moje iznanđenje, taj roman je bio „Izgubljeni u prevodu“ i prodat je širom sveta – i poveo je moju karijeru u drugom pravcu. Sada sam stigla do četvrtog romana – „Noć u Šangaju“.

Šta je najfascinantnije što ste otkrili o Kini kada ste u njoj živeli ili istraživali za roman?

Mislim da je najfascinatnija, i ujedno najviše iznenađujuća, sama širina kineske civilizacije. Postoji kineska izreka: „Doživi starost, uči do starosti, i dalje trideset posto ostaje ti van domašaja.“ Čim sam prvi put kročila u tu zemlju, kao mlada žena, shvatila sam da je to mesto istovremeno višestrano i koherentno, da pruža mogućnost da ga celog života posmatrate i izučavate. Znala sam da nikada neću uspeti da izučim sve. Kina lako može da vas frustrira, ali sam od početka uvidela da mi nikada neće dosaditi. I nikada nije.

Koje kulture i istorijske periode biste voleli da izučavate u budućim romanima?

Odlično pitanje! Pored Kine, volela bih da pišem o iskustvima svojih najranijih predaka u Novom svetu!

Tradicionalno označavanje romana kao „komercijalni“, „ženski“, „čiklit“ i slično sužava marketinške mogućnosti mnogih pisaca i često utiče na prodaju. Kako biste voleli da Vaše romane opisuju i prepoznaju?

U poslednje vreme razmišljam o tome da što se manje fokusiramo na označavanje dela na bilo koji način, bolji ćemo biti. Mnogo toga uzbudljivog se trenutno dešava u našoj kulturi poput prelaženja granica ili mešanja žanrova ili uvođenje novih načina da se ispriča priča. Da sam autorka koja sada počinje da stvara, sigurno bih razmišljala o tome kako da budem van svih tih kategorija, a ne u okviru njih. Što se tiče gledanja na moje romane – mislim da je sjajna strana interneta i povezivanja ljudi upravo u tome što kada vam se knjige prodaju u 25 zemalja, publika može sama da kaže šta misli. Ne moram ništa da uradim ili brinem o tome. Jednostavno se dešava samo od sebe.

Spremate li nešto novo za svoje obožavaoce? Neki istorijski roman?

Za početak verovatno nešto potpuno drugačije pa tek onda istorijski roman.

Izvor: minadecaro.blogspot.com
Prevod: Dragan Matković