Intervju sa Jern Lir Horstom

Ukoliko još niste pročitali ni jedan od nagrađivanih romana iz serijala o Vistingu, sada je pravo vreme da to uradite! Reč je o vrhunskim norveško-skandinavskim krimi pričama, koje, zahvaljujući autorovom iskustvu u policijskom radu, pružaju iskren uvid u proces istrage i u potpunosti drže čitalačku pažnju. Svaki od romana se može čitati kao odvojeno delo, što znači da možete početi bilo kojim redom. U nastavku teksta autor govori o serijalu o Vistingu, o tome kako piše svoje knjige i koji ga pisci trilera inspirišu.

Jern, bili ste policajac preko 20 godina, sve do 2013. godine. Kako je Vaš posao uticao na Vaš način pisanja?



Imam bogato iskustvo u velikom broju oblasti policijskog posla. Deset godina sam bio stariji istražni službenik, vodeći istražitelj na nizu kompleksnih slučajeva. Takvo iskustvo mi, kao piscu krimića, daje veliku prednost. Policijska služba je odlično mesto za posmatranje društva, kao i odlična početna tačka za pisanje realistične kriminalističke fikcije. Kao detektiv, proveo sam mnogo sati u blizini višestrukih ubica, silovatelja i pljačkaša, i u potpunosti sam ulazio u njihove umove. Uvid u to zašto kriminalci rade to što rade, veoma je dragocen, ali me je takođe naučio i mnogo o tome šta znači biti čovek. Teško je to razumeti, ali čak i u kriminalcima, koji su počinili strahote i izazvali očaj i razaranje, postoji nešto dobro. Koristim reč „dobro“ u nedostatku adekvatnije, ali može se reći i nešto humano. Mene je, kao istražitelja i autora, uvek zanimao dualitet.
 
Veoma ste dobri u prikazivanju neizvesnosti sa kojima se policija susreće prilikom rešavanja zločina. U romanu „Lovački psi“ glavni inspektor Visting upoređuje svoju istragu sa nedovršenim umetničkim delom: „pejzaž koji već ima ram i osnovnu skicu u grubim potezima, ali kojoj nedostaju detalji. Zasada je taj nacrt bio toliko nejasan da nije mogao zamisliti kako će izgledati dovršeno delo.“ Koliko je za Vas važno da predstavite teškoće i kompleksnost policijskog rada?
 
Klasičan policijski detektiv iz kriminalističkih romana ima nekoliko velikih problema: previše pije, oseća se neshvaćeno, ima napete odnose sa ženama, ali slučajeve rešava sam, često rizikujući svoj život i kršeći zakon. Ovo je veoma daleko od realnosti. Ono što ja u svojim delima pokušavam da pokažem jeste da je rešavanje zločina kolektivni zadatak. Nekoliko istraživača doprinose rešavanju slučaja zahvaljujući svojim različitim kvalifikacijama, sposobnostima i znanjima, ali ih neprestano muči dosadna sumnja. Nesigurnost u to da li su uradili ispravnu stvar, ili su nešto prevideli. Ja veoma dobro poznajem taj osećaj brige.

Druga osoba u serijalu o Vistngu je njegova ćerka Line, koja je novinar. Možete li nam reći nešto o njihovom istraživačkom partnerstvu i o tome kako ona doprinosi kriminalističkom narativu?

Oni koji prate knjige o Vilijamu Vistingu su upoznali i njegovu ćerku Line, koja je na početku radila kao pripravnik u lokalnim novinama, a sada radi kao kriminalistički reporter za najveće norveške novine „VG“ („Verdens Gang“). Njihovi profesionalni putevi se ponekad ukrste, kada rade na istim slučajevima, ali obaveza poverljivosti (za Vistinga) i zaštite izvora informacija (za Line) znače da njih dvoje ne mogu da razgovaraju. Ovo stvara uzbudljivu vezu između oca i ćerke i ne samo da daje veću dubinu Vistingovom liku, već i kompletniji pogled na zločin. Line je postala dobar sparing partner za Vistinga, a s vremenom i redovan pomoćnik.

Opisivanje policijskog okruženja je za mene lak zadatak, ali s obzirom na to da Line zahteva više prostora u knjizi, novinarsko okruženje je postalo važnije. U svojoj policijskoj karijeri sreo sam mnogo reportera koji izveštavaju o zločinima, ali brinulo me je to što i njihovu ulogu treba da  predstavim podjednako verno kao i ulogu policije. Dok sam istraživao za roman „Lovački psi“, intervjuisao sam urednike „VG“ i na taj način se približio nekim od vodećih reportera u zemlji koji se bave istraživačkim novinarstvom u oblasti kriminalistike, samo da bih uspeo da ih u svojim knjigama predstavim na pravi način.

Kada ste počeli da pišete i zašto?

Kao mlad nisam sanjao o tome da postanem ni policajac ni pisac, ali sam na kraju postao i jedno i drugo. Zapravo, oduvek sam voleo da pišem. Sećam se da sam, kao mali, kada god bi se neka radio drama završila ostavljajući slušaoce u nedoumici, uzimao papir i olovku i sam pisao nastavak, umesto da saček sledeću epizodu.

Takođe se sećam i kada sam započeo sa pisanjem onoga što se ispostavilo da je moj debi. Bila je to kasna jesen 2001. Ležao sam u krevetu i upravo sam završio čitanje norveškog krimi romana. Bacio sam ga i rekao svojoj ženi kako bih ja mogao bolje. Rekla mi je da, u tom slučaju, treba da pokušam. Pola sata nakon toga, ustao sam i počeo.
 
Koliko čitate kriminalističku fikciju?

Verovatno 25 knjiga godišnje, uglavnom skandinavskih autora, ali čitam i policijske procedurale iz celog sveta.

Da li postoje autori ovog žanra koji Vas inspirišu?

Nema favorita, ali verovatno ne bih postao pisac kakav sam danas, a verovatno ni policajac,  da nije  bilo Heninga Mankela. Moj prvi susret sa njim je bio prvi roman iz serijala o Kurtu Valanderu, „Faceless Killers“, koji je na norveškom jeziku objavljen 1993. godine. Pročitao sam je dok sam bio na policijskoj akademiji i pomislio sam da je to policajac kakav želim da postanem: pošten i dobar detektiv i vođa. Mankel i Valander su inspirisali obe moje karijere.

Da li je za Vas važno da Vaši romani imaju društvenu dimenziju?

Smatram da su moji romani više od kriminalističke fikcije. Oni oslikavaju stvarnost u kojoj živimo: društvo koje postaje hladnije, grublje i sve više nasilno. Vilijam Visting je odraz načina na koji sve to utiče na nas.

U mojim romanima kriminalac je uvek uhvaćen, slučaj je uvek rešen, ali društvene strukture i problemi koji su stvorili kriminalca ostaju. Pokušavam da skrenem pažnju na društveni sistem koji daje obećanja o zaštiti i inkluziji, ali i dalje uspeva da izneveri mnoge svoje građane. Istovremeno, pokušavam i da ispričam zanimljivu priču.

Vaše priče su smeštene u grad Lavrik i okrug Vestfold na jugoistočnoj obali Norveške. Zbog čega je ovo, po Vašem mišljenju, dobra lokacija za kriminalistiške priče (osim činjenice da Vi tu živite)?

Mnogi mali norveški gradovi koji su predstavljeni kao lokacije na kojima su se dogodila književna ubistva, nisu očigledne lokacije za kriminalističke priče. Prelepa okolina inspiriše živopisne opise prirode, ali privlačnost priče leži u kontrastu sa brutalno nasilnim delima.

Koliko je za Vas važno da upoznajete ostale nordijske pisce i promovišete nordijsku književnost?

Lepo je upoznati kolege pisce i one koji čitaju naše knjige ‒ a  i razgovarati o onome čime se bavimo – dobroj krimi fikciji. Za mene to znači da romani uspevaju da oponašaju stvarnost elegantno i originalno, sa lingvističkom preciznošću i psihiloškom dubinom, puni strašnih zločina i rastuće napetosti.

Zapleti u Vašim romanima su veoma stručni i zapetljani. Da li pripremate sve aspekte narativa pre nego što počnete da pišete? Zamišljam neverovatne tabele na zidu iznad Vašeg stola dok radite. 

Moram da Vas razočaram kada su tabele u pitanju. Mnogo putujem i imam elektronsku verziju rukopisa u svom računaru. Ovo možda zvuči čudno, ali ja svoje romane prvo pišem u Ekselu, a onda u Vordu. Koristim tabele kako bih napravio zaplet i razradio priču. Svaka kolona je zasebno poglavlje, a u svako polje je upisana ključna reč radnje. Imam redove koji prate vreme i mesto i pomažu da svi zupci kriminalističkog romana legnu na svoje mesto. Ovakav analitički pristup je još jedna veština koju sam stekao u policijskim istragama, ali stvari se dešavaju za vreme prcesa pisanja. Priča ode u pravcu koji je drugačiji od onog koji sam planirao, i pojave se novi ljudi. Ovako priče ožive.

Koliko god da nordofili uživaju u svemu što je nordijsko, da li postoji neka zemlja gde uživate u hrani, kulturi, načinu života?

Veoma volim Španiju i proveo sam mnogo mračnih jesenjih večeri u malom lučkom gradu po imenu Puerto Banus. Gostoprimstvo, sunce i vrućina su sjajna osnova za rekreaciju. Takođe, ova zemlja je kovčeg prepun kulturnog blaga, sa svojom izvanrednom arhitekturom, umetnošću, kulinarskim specijalitetima, flamenkom i fijestama.

I jedno zanimljivo pitanje za kraj. Kada biste mogli da odete na večeru sa bilo kojim likom iz filma, knjige ili sa televizije, ko bi to bio i zašto?

Oh, neka to bude veliko društvo! Ako baš moram da biram, neka to bude inspektor Megre jer su i on i dela Žorža Simenona imali ogroman uticaj na kriminalističku književnost koja je usledila. Ja se oslanjam na njegova i Mankelova dela i dugujem im zahvalnost i jednu posebnu večeru.
 
Autor: Gđa Pibodi
Izvor: mrspeabodyinvestigates.wordpress.com