Intervju sa Ja Džasi: Sve nosimo sa sobom

Novi roman Ja Džasi „Skriveno carstvo“ možemo nazvati hronikom izlečenja. Roman prati Gifti, studentkinju sa Stanforda koja izučava ponašanje miševa. Iako se trudi da potisne traumu iz prošlosti, njen rad je pod velikim uticajem porodične istorije: njen brat je bio zavisnik koji se predozirao, a njena majka pati od depresije. Potisnuta prošlost isplivava kada se njena majka doseli u Kaliforniju da živi sa njom. Razgovarali smo sa autorkom o tome zašto je napisala roman koji je toliko drugačiji od debitantskog „Povratka kući“ i šta je sve utkala u priču o Gifti.



Ovaj roman deluje mnogo ličnije od prethodnog. „Skriveno carstvo“ stvara utisak lične mitologije. Kakva je uloga mita – ličnog i kulturnog?

U „Povratku kući“ sam razmišljala o proročanstvima pre nego samim mitovima, a pre svega o predanjima i folkloru. U novom romanu mislim da je sve mnogo intimnije i bliže mitu. Porodica koja mora da počne iznova i stvori porodični mit koji će im omogućiti da nastave dalje bez pripadanja zajednici.

„Povratak kući“ je sadržao mnogo priča koje su prikazane u nizu vinjeta dok u „Skrivenom carstvu“ otkrivamo Giftinu životnu priču. Koliko se razlikovalo pisanje ovih romana?

Kada sam počinjala, nisam planirala da napišem nešto potpuno drugačije od „Povratka kući“. Ali postalo mi je odmah jasno da je ovo Giftina priča i da želim da bude ispričana u prvom licu – a nikada pre nisam napisala nešto ovoliko dugačko u prvom licu. Bio je to pravi izazov i odlična vežba. Morala sam da razmišljam o ovom liku, da vidim ono što ona vidi, i to mi je bilo uzbudljivo. Ovaj roman jeste intiman. Zaista sam uživala što sam toliko vremena provela sa ovom junakinjom i zavirila u sve uglove njene svesti.

Rekli ste i da Vam je pisanje ove priče donelo veću slobodu. Zašto?

U prvom romanu sam želela da pokrijem nekoliko vekova i mnogo različitih zemalja, kultura i ljudi tako da mi je za to bio potreban gotovo matematički pristup. Koliko je godina prošlo? Koliko je to generacija? Koliko mi je strana za to potrebno? Konceptualno je bilo daleko više ograničenja u odnosu na pisanje „Skrivenog carstva“. U novom romanu toga nije bilo i mogla sam da pišem koliko želim, nisam morala da se krećem od lika do lika. Imala sam slobodu da istražujem i razmišljam o strukturi na potpuno drugačiji način. To je bilo pravo zadovoljstvo.

Naučni aspekti Giftinih eksperimenata potiču iz rada Vaše prijateljice. Kako ste njen život utkali u ovaj roman?

Ona mi je prijateljica iz srednje škole, koja je u vreme kada sam počinjala da pišem roman završavala doktorske studije na Stanfordu. Uopšte mi nije bio plan da pišem roman o njenom radu. Kada je roman „Povratak kući“ objavljen, ona je napisala veliki rad na koji je bila jako ponosna. I ja sam bila ponosna na nju, ali nisam mogla da razumem ono što sam čitala, pa sam je zamolila da je pratim jedan dan u laboratoriji i ona je pristala. Tog dana je izvela operaciju koju opisujem na početku romana, gde ubrizgava virus u mozak miša. To mi je bilo jako zanimljivo i potpuno drugačije od svega sa čime sam se susretala. Razmišljala sam nekoliko nedelja o tome i shvatila da želim da pišem o takvom poslu – o ženi koja izučava zavisnost i depresiju. U tom pogledu, istraživanje je imalo centralnu ulogu u oblikovanju ostatka narativa. Samo istraživanje je bilo lako jer je bilo suženo na jednu konkretnu stvar i imala sam nekoga ko je mogao da odgovori na sva moja pitanja.

Deluje kao da se Gifti poistovećuje sa stereotipnim prikazom imigranata – lekar je, a ona to sama doživljava kao kliše. Ipak, uspeli ste da date novu nijansu ovoj priči time što njeni roditelji nisu prepuni očekivanja i majka je nije terala da radi po njenom. Proširili ste ovu temu.

Slažem se da postoji taj imigrantski narativ u kome roditelji teraju decu da postanu lekari ili advokati. To naravno ne važi za sve ljude i samim tim ne prikazuje imigrantsko iskustvo onakvim kakvo jeste. Takođe, takve priče pothranjuju toksične ideje o američkom snu ili „crnoj odgovornosti“. Meni je posebno zanimljiv bio lik Giftinog oca koji pokazuje onu drugu stranu, gde je sve užasno i gde su ljudi grozni prema vama, kada vam nedostaje porodica i hrana koju ste jeli, kada radite mnogo za malo novca. Zašto nikada ne govorimo o tom aspektu iskustva? Ili makar ne govorimo o tome podjednako koliko i o ideji „mnogo radi i uspećeš“? Želela sam da prikažem različita iskustva imigranata.

Kako je Vaše odrastanje u Alabami oblikovalo razumevanje sveta i uticalo na to šta želite da čitate i vidite?

Odmalena sam mnogo čitala. Volela sam knjige, ali nisam nailazila često na one koje su govorile o mom iskustvu. Veoma rano sam počela i da pišem. Što sam više starila, to sam više verovala u nešto što je Toni Morison izgovorila: „Ako postoji knjiga koju želiš da pročitaš, a nije još napisana, onda je ti moraš napisati.“ Mislim da sam to shvatila bukvalno. Nadam se da uspevam da pišem i za paralelnu verziju sebe koja nije pisac, koja i dalje priželjkuje priznanje, zadovoljstva i zastupljenost – nadam se da to pronalazi u mojim delima i da se oseća vidljivom.

Gifti se teško povezuje sa Ganom, ali se oseća i kao stranac u Alabami. Njen karakter je definisan stalnim povlačenjem. Kako posmatrate uticaj traume na naše odnose sa drugima?

Gifti je celog života takva. Rekla bih vam da njena istraživanja nemaju nikakve veze sa njenim detinjstvom i bratovljevom smrću. Ali ako biste proveli malo vremena sa njom, jasno bi vam bilo da to nije slučaj. Odbija da se preispita i podiže zidove. Odbacuje ljude iz svog života. Mislim da je to sve posledica traume iz detinjstva. Zato sam svemu morala da pristupim sa razumevanjem – zidovima koje je podigla u detinjstvu i tome koliko pažljivo pokušava da ih održi, čak i kada tvrdi da ne postoje.

Roman je isprepleten razmišljanjima o ponovnom rođenju – kako iz religiozne, tako i iz lične perspektive. Koliko je nov početak izvodljiv? Možemo li da spakujemo prošlost i odložimo je?

Mislim da nije izvodljivo onako kako to Gifti zamišlja, da je moguće da traume koje smo preživeli u detinjstvu zakopamo u zemlju. Verujem da postoji način da sebe prepakujemo ili iznova stvorimo, ali to mora da sadrži i sve ono što se dogodilo pre tog trenutka. Gifti u dnevniku piše kako želi da bude nova osoba na koledžu, ali onda shvata da je sa sobom ponela sve verzije sebe. Mislim da je to očekivano jer uvek sve nosimo sa sobom. I čak i kada se menjamo i rastemo, kada okrećemo nove strane – iako je to sve novo – naposletku ne predstavlja prvu, već stotu ili koju već stranicu.

Za koju publiku pišete? Za one kojima su teme Vaših romana bliske ili za one kojima su nepoznanica?

Trudim se što više mogu da ne mislim na publiku. Ali pretpostavljam da kada se to dogodi, razmišljam o sebi i tome kakvu bih ja knjigu želela da pročitam. Na taj način, publiku čine ipak oni kojima su ove teme poznate ili razumeju svet na sličan način. Ne želim da trošim vreme na objašnjavanje ili raščlanjivanje. Želim da verujem da me čitalac sreće upravo na mestu na kom se nalazim.

Da li postoje neke knjige koje su formativno uticale na Vas ili Vam poslužile kao inspiracija?

Volim „Dejvida Koperfilda“ od detinjstva i stalno ga iznova čitam. Kao mlada sam mnogo volela viktorijansku književnost, posebno „Džejn Ejr“. Negde oko sedamnaeste godine sam pročitala „Solomonovu pesmu“ Toni Morison i to je na neki način postala tačka promene u mom poimanju književnosti. Odjednom su mi se otvorili vidici jer je njena književnost uključivala ljude koji su poput mene, što mi je bilo uzbudljivo i oslobađajuće. Zbog te knjige sam pomislila da je moguće da postanem pisac. Na koledžu sam se prvi put srela sa delima Edvarda P. Džounsa i pričama koje su zaista neverovatne, prelepe i majstorski napisane. To je još jedna važna okosnica jer nisam znala da je tako nešto moguće.

Autor: Langa Činjoka
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Dragan Matković